Doktor u bolnici u Pasjanu: Nije lako, ali ne žalim se, ljudi na Kosovu to cene

Ginekolog Slavko Krstić posle 40 godina staža u bolnici u Leskovcu, nastavio je da porađa i operiše žene na Kosovu. Ne samo da radi u bolnici u Pasjanu, u njoj i živi, a njegova je misija da znanje prenese mlađim kolegama.

„Živim u bolnici, u jednoj sobi, od petka do petka. Nešto hrane dobijem, nešto ponesem i tako. Imam frižider, televizor. Ne pomeram se 24 sata, sedam dana. Teško jeste, ali je važno, ne žalim se, a ljudi na Kosovu i Metohiji to zaista cene“, kaže Krstić za Sputnjik.

Krstić je u Pasjane stigao 10. juna 2017. i kaže da je mu je u početku bilo jako teško.

„Nije lako ovde raditi, nema nikakvog izlaska, bilo gde. Nedelju dana sam tu, nedelju u Leskovcu, nemate gde da prošetate, jedino nedeljom odlazim do crkve i nazad. Kako je vreme prolazilo, polako sam se navikavao. Polako su i pacijenti koji nisu mogli da se operišu u svojim mestima počeli da dolaze ovde. Dosta dobro radim zahvate kod genitalnih organa, bešike, poremećaja statike karličnog dna“, kaže dr Krstić i dodaje da su na operaciju dolazile i pacijentkinje iz Beograda.

Kada je došao na Kosovo u bolnici u Pasjanu bilo je oko 70 porođaja godišnje, njegovim dolaskom broj se udvostručio. Svake godine rodi se 140, a prošle godine je tu svet ugledalo više od 160 beba. Žene imaju poverenje, ne idu da se porode na drugom mestu.

Doktor Krstić kaže da naroda ima, dece ima, porodice se šire, ali bolnica ima problem sa kadrovima i da je to još jedan od razloga zbog čega je tu.

„Kada je bolnica otvarana, bilo je 20 anesteziologa i ginekologa, posle su se svi razbežali, jer je teško u ovim uslovima raditi. Čovek treba da ima dosta hrabrosti i smelosti. Ovde nema konsultativne službe, nema savetovanja. Sve moraš sam da uradiš. To i radim sa mladim kolegama, učim ih da mogu sami da rade operativne zahvate. To je moj zadatak ovde“, dodaje on.

Krstić dodaje da je jako ponosan na Sretenjski orden, primio ga je sa zahvalnošću i poštovanjem. Srećan što je država prepoznala njegov rad i dobre namere. Radiće, kaže, dok god bude mogao, jer posao lekara ne može i ne treba da radi svako. U svemu, pored velikog znanja, najvažniji je odnos sa pacijentom.

„Kad porodim trudnicu, pa kad ona bude sposobna, porazgovaram s njom. Pitam, između ostalog, šta je po zanimanju. One kažu, profesorka, nastavnica, medicinska sestra. Porodim jednu ženu i pitam je, šta ste vi po zanimanju, a ona okreće glavu, razmišlja. Kaže, mama doktore“, priseća se dobitnik Sretenjskog ordena i zaključuje da biti mama za ženu i treba da bude najvažnije zanimanje.