Komemorativna akademija u Gračanici povodom martovskog pogroma: I dve decenije kasnije osećamo žive rane

Povodom 21. godišnjice od pogroma Srba na Kosovu, u Domu kulture Gračanica održana je komemorativna akademija sa koje je poručeno da srpski narod ne sme zaboraviti nevino stradale, niti dozvoliti da mu drugi prekrajaju istoriju.

Akademija je počela intoniranjem himne, a zatim i minutom ćutanja za stradale u Severnoj Makedoniji.

Mitropolit raško-prizrenski Teodosije istakao je da je u martovskom pogromu porušeno i zapaljeno ono što su generacije stvarale vekovima.

„I danas, dve decenije kasnije, osećamo žive rane koje ne zarastaju i još uvek pred sobom vidimo likove naših uhapšenih i prognanih ljudi, izneverenih obećanjima onih koji su im garantovali mir i bezbednost. Martovski pogrom nije samo jedan u nizu istorijskih događaja koje pamtimo o patnji i stradanju našeg naroda na Kosovu i Metohiji, on predstavlja dubok duhovni podsetnik na to koliko se ne možemo osloniti na ljudsku pravednost, ali i koliko je večna i nesalomiva vera u Hrista i njegovu pobedu nad zlom“, rekao je Teodosije.

Pogrom je, kako je istakao, za pravoslavne Srbe na ovim prostorima, postao još jedno gorko svedočenje o ljudskoj nepravdi, ali istovremeno i o veličini i snazi duhovnog podviga kojim naši ljudi vekovima odolevaju iskušenjima.

„Stradanje je za naš narod, ne samo bolna stvarnost, već i poziv od Boga da kroz taj krst izraste još snažnija vera i odlučnost da opstanemo i ostanemo na ovoj mučeničkoj zemlji. Naši hramovi i manastiri na Kosovu i Metohiji nisu samo kulturno i istorijsko nasleđe, oni su živi i večni svedoci Hristovog prisustva među nama u kojima se posebno u poslednje vreme okuplja sve više vernika sa raznih strana gde naš narod živi. Svaki kamen ugrađen u njih, svaka freska i ikona, svaki grob govori o životu koji mi prolazimo. Oni koji su hteli da unište naše svetinje i proteraju vernike sa ove sveta zemlje, zapravo su pokazali da nas se plaše upravo zbog ovoga što jesmo“, rekao je mitropolit Teodosije.

Dragan Spasojević, čiji je otac Borivoje ubijen u Kosovskoj Mitrovici, ističe da je bitno da se o bezumlju koje se desilo pre dvadeset jednu godinu stalno govori, a zatim je preneo svoje svedočanstvo o dešavanjima 17. marta.

„U jutarnjim časovima grupa od par stotina Albanaca prešla je u severni deo Mitrovice i počela je da demolira obližnje lokale, da napada ljude i da puca. Veoma brzo, zahvaljujući čuvarima mosta i ljudima koji su bili tu, oni su glavom bez obzira pobegli u južni deo Kosovske Mitrovice. Kao revolt na to i deo scenarija koji su nam oni pripremali, ubrzo su počeli rafali po okupljenim građanima u Kolašinskoj ulici. Automatsko oružje koje su imali ljudi koji su pucali, odnosno teroristi koji su pucali na nas, stiglo je bolničkim kolima. Ubrzo posle tih rafala pogođena je Jana Tučev, žena koja je u tom trenutku bila trudna. Bila je na svojoj terasi gde je gledala svoja posla, nakon čega je ubrzo preminula. Nakon toga, kad god bi se začuli rafali, bio je postavljen snajperista kod Tri solitera, tada smo imali preko 33 ranjenih, među njima je bio i moj otac koga je snajperista pogodio u srce“, naveo je Spasojević.

Dragan Ćirković, koji je za vreme pogroma bio u Kosovu Polju i čija je kuća tada spaljena, ističe da je danas težak dan, kako za njega, tako i njegovu porodicu. Napominje da je tada bio dečak koji je sanjao lepše snove.

„Kao mlad momak sedeo sam sa roditeljima u kući i pažljivo pratio situaciju koja se dešava oko nas. U 19.15 časova je nestala struja, 19.20 časova nestala je voda. Sve moguće stvari koje su mogli da ugase oni su ugasili. Smirivao sam roditelje, računajući da će sve to proći, jer računam, policija staje ispred naše kuće i sve će biti kako treba. Oni su tu da nas zaštite. Međutim, suprotno od toga. Pala je jedna bomba, druga bomba, počela je kuća da gori. Pošto nije bilo vode, struje, zadesila se šerpa mleka kojom sam ugasio kućni prag. Nakon 15 minuta, spakovao sam roditelje i izašao do susednog sela. Nakon pola sata gledao sam svoju kuću kako gori. Nažalost, nisam imao snage ni mogućnosti da u tom trenutku bilo šta kažem, već jednostavno da pustim suzu, napravim onaj korak ka roditeljima, da njih prvenstveno smirim, pošto su gradili i živeli 40 godina na tom području. I sve to je nestalo za nepunih pet minuta. Moja priča će, sve dok sam živ i dok je moja porodica živa, trajati. Molim i vas da svima prenesete da se nikom ovo ne desi“, poručio je Ćirković.

Slađana Denić, koja je 17. marta bila u Livadskom naselju u Kosovu Polju, kaže da nikada neće zaboraviti miris paljevine.

„Tog 17. marta nismo ni slutili da će naredno jutro osvanuti bez svega što smo imali. Vesti su bile zabrinjavajuće, a od ljudi iz susednog sela smo čuli i bilo je sve jasno. Kuće su gorele, suprug i ja smo se pogledali i bez reči shvatili da moram da odemo. Porodica Milić nas je primila u svoj dom kada nismo imali kuda. Bili su spremni da podele sa nama sve što su imali i mi smo im na tome zauvek zahvalni. Sledećeg jutra, suprug i ja smo stajali pred zgarištem koje je nekada bilo naš dom, a sada su ostali samo crni zidovi i žar, kuća je tinjala, a za one koji su nas proterali ni to nije bilo dovoljno. Kasnije su je ponovo zapalili, uništivši sve poslednje ostatke našeg porodičnog doma. Deca nisu razumela šta se dešavalo, ali su osećala naš strah. Moj sin je plakao tražeći svoje igračke, dok je ćerka ponavljala kroz suze - mama, hoću kući. Kuće više nije bilo, ni stvari ni uspomena, osim onih sećanja koja nosimo u sebi. Nekoliko meseci smo proveli u kući prijatelja, a onda smo odlučili da se vratimo u Kosovo Polje. Počeli smo život zajedno u kući roditelja mog supruga. Kasnije je počela gradnja nove kuće, na mestu stare i u njoj smo ostali da živimo sve do 2021. godine kada smo se preselili u Gračanicu“, rekla je Denić.

Novinar Jovan Simić bio je svedok dešavanja 17. marta 2004. u Kosovskom Pomoravlju gde je, kako ističe, živelo oko 35.000 Srba u gnjilanskom regionu.

„Tog dana izvršeno je ubistvo srpskog profesora i njegove majke. Tog dana teške i lakše povrede zadobile su 52 osobe, od koji su dve umrle zbog preživljenih trauma. Kolektivno je prognano 98 srpskih porodica sa 237 članova koje su živele u Gnjilanu. Zapaljene su 22 srpske kuće, zapaljeno i demolirano 37 automobila“, kazao je Simić

Simić objašnjava da je 17. mart izgledao kao i svaki drugi, a da se u međuvremenu situacija promenila.

„Negde oko 15 časova u Gnjilanu se okupila jedna grupa Albanca, oko 7.000 njih, ali je nešto ukazivalo da se sprema u centru grada, blizu Policijske stanice, preko puta hotela ostavljeno je mesta da srpski policajci koji su radili u Kosovskoj policiji parkiraju svoj auto. To je bilo sve planski, da bi ta ista vozila bila zapaljena i krenuo je pada na Srbe u Gnjilanu. Sve srpske kuće su bile obeležene, i zapaljene, pokušali su i crkvu Svetog Nikole da upale, ali policajci srpske nacionalnosti su se sklonili u crkvu i zahvaljuljući njima i tezgama koje su bile postavlje sprečili su paljenje crkve“, dodao je Simić.

Ponašanje Kfora i Međunarodne zajednice je bilo interesantno -  nemo su posmatrali, objašnjava Simić.

„Napad na Šilovo je krenuo oko 18 časova, gde se okupilo oko 2.000 Albanca i pokušalo da uđe u selo. Međutim, videli su odlučnost Srba, svi su bili spremni da po cenu života brane kućni prag, svoju porodicu i selo. Tu su bila dva vozila italijanskog Kfora, oni su probali da se, na neki način, preko njih domognu prve kuće i da krene proterivanje i paljenje. Oni su nekako pokušali da ih spreče, rekli im da krenu i da će videti kako će da prođu, videćete ko vas i čime vas čekaju. To ukazuje da su međunarodne snage, Kfor, pustili Albance tog dana da urade šta mogu da urade, ali su videli da ne mogu ništa, jer su to velike srpske sredine, tu je živelo 1.500-2.000 ljudi, koji žive i dalje tu“, naveo je Simić.

Milena Parlić, ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju, navela je da mart mesec svuda u svetu naslućuje vedrinu, donosi miris prvog prolećnog cveća, a da samo u Srbiji opominje na zločin, miriše na tugu koja se ne zaboravlja „jer smo previše zla doživeli i preživeli da bi ga vreme ikada moglo izbrisati“. Istakla je da je važno da se prisećamo svih nevino stradalih od 1998. godine do danas.

„To je naša dužnost koju moramo da prenosimo i novim naraštajima, zbog poštovanja na nevino prolivenu krv koja je opomena da nikada ne dozvolimo da nam drugi pišu istoriju, da nam umanjuju bol, oduzimaju pravo na pravdu koju nikada nismo i sigurno nećemo doživeti, ali mi na kraju ne živimo za ovozemaljsku pravdu. Da je pokušaj da se izbriše mnogovekovni srpski identitet bezuspešan dokazujemo upravo ovom akademijom sećanja koja nam potvrđuje da i danas gotovo jednako bole slike vandalskog čina onih koji se Boga ne boje dok skrnave njegove ovozemaljske domove u Prizrenu, Podujevu, Đakovici, Kosovskoj Mitrovici“, rekla je Parlić. 

Ona navodi da je „zaboravljena u tom besu svetlost ljudskog života i dostojanstva“.

„1999. godina, prvi pogrom, pa onda drugi 17. i 18. marta, od tada i zauvek ostavili su za sobom isti strah i mržnju koja ne jenjava ni danas, a ponavlja se svakodnevno i mržnja i progonstvo i uzurpacija i otimanje i skrnavljenje naših vekovnih manastira. Gotovo svakodnevne su pretenzije albanske etničke zajednice da sve što je srpsko se podvede pod tzv. kosovsko. Ne uspevaju da nam unište duh, dostojanstvo i snagu. Zato danas ne možemo pričati samo o prošlosti. Neophodno je da pričamo o snazi jednog naroda o dostojanstvu i nepokolebljivosti“, rekla je Parlić.

Načelnik Kosovskog upravnog okruga Srđan Popović ističe da je pogrom ostao uklesan u živote Srba kao nešto najstrašnije.

„Sećam se 1999. godine od ulaska Kfora, počeli su da se prazne gradovi širom Kosova i Metohije - Priština, Gnjlane, Prizren, gde su Srbi bukvalno nestajali. Bilo je mnogo kidnapovanih, ubijenih, spaljene su nam svetinje. Bilo je strašno 2004. godine niko nije očekivao da će se desiti nešto još strašnije, da će se desiti progon. Svi smo verovali u to da će međunarodna zajednica stati na put vandalizmu koji se dešava svih tih godina na ovom prostoru“, navodi Popović.

Ističe da se to nije desilo i da se iza leđa kovalo veliko zlo, veliki plan koji je trebalo da zada poslednji udarac srpskom narodu. 

„Desio se 17. mart, nešto najužasnije što smo mogli da vidimo na ovim prostorima. Od međunarodne zajednice nismo čuli ni jednu jedinu reč osude, kao što ne možemo ni do dana današnjeg. Svi smo verovali da ovo ludilo mora da stane, ali evo nas danas ovde 26 godine od 1999. godine kada smo u miru po tim njihovim zvaničnim standardima, mi i dalje nemamo mira, i dalje se dešava tihi pogrom Srba. S tim što je pogrom malo specifičniji u odnosu na ranije godine, nažalost to danas rade preko institucija. I sada upozoravamo, isto kao što smo tada upozoravali. Sećate se vi iz Gračanice da su bila dva punkta postavljena od 17. marta i posle, tri meseca smo govorili da situacija nije dobra, a oni su ipak zarad nekih ružičastih izveštaja, morali da pošalju svetu sliku da je sve kako valja, i nažalost tada nam je stradao Dimitrije“, kazao je on.

Popović ocenjuje da se institucionalno nasilje i danas dešava i to intezitetom kojim, kako tvrdi, misle da proteraju preostale Srba sa Kosova.

„Svedoci smo šta se dešava našoj braći na Severu, da pokušavaju da ih dugim cevima integrišu u kosovski sistem. Međutim, niko od strane tih Albanaca i međunarodne zajednice ne zna da ima posla sa srpskim narodom koji je prkosan i zna šta hoće, i zna koliko mu vredi Kosovo i Metohija. Neće uspeti. Moramo da radimo ono što je u našim rukama, a to je da čuvamo svetinje, da našoj omladini pričamo šta za Srbe znači KiM, koliko je to naša sveta zemlja, da iznedrimo mnogo dobrih doktora, profesora, da ne idemo sa ovih prostora, da ne prodajemo, da slavimo naše slave ovde“, zaključio je Popović.

Akademija je praćena prigodnim kulturno-umetničkim programom.

Prethodno je u manastiru Gračanica služen parastos stradalim u martovskom pogromu, a potom su okupljeni položili bele ruže ispred instalacije „Missing“.