Kosovo Polje: Groblje niko ne održava, rodbina preseljava posmrtne ostatke u centralnu Srbiju

Obilaskom grobova i paljenjem sveća preminulim precima i rođacima kosovopoljski Srbi, koji žive u okolnim enklavama ali i oni koji su danas doputovali iz centralne Srbije, obeležili su zimske zadušnice.

Zimske, jesenje ili letnje zadušnice jedini su dani u godini kada se okupe Srbi iz Kosova Polja. Rat i zlehuda sreća učinili su da ih u gradiću nadomak Prištine u životu ostane svega šezdesetak. Ostali su ili zauvek otišli sa Kosova ili žive u nekoj od srpskih sredina u okolini.

Groblje je, na žalost, danas jedino mesto sastanka preostalih Kosovopoljaca. Za zadušnice se okupe, ne samo kako bi upalili sveće pokojnim precima, već i da se vide, porazgovaraju i pitaju jedni za druge i prebroje se.  

Za razliku od brata koji se sa porodicom odselio za Niš Brankica Denić nije odlazila sa Kosova. Živi u Čaglavici i danas je došla da upali sveću na očevom grobu.

„Svake godine zatičemo goru i goru sliku. Ovo mi je đubre najteže i ovo sve, eto majka je sahranjena u Nišu, otac ovde, dok smo tu dolazićemo, nećemo da ostavimo, dok možemo, ali ne mogu ni ja više“, priča Brankica.  

Put do nekada uređenog varoškog groblja danas je zatrpan smećem, a u samoj blizini izgrađen je centar za prikupljanje plastičnog otpada. Grobovi zarasli u korov i trnje. Dve opštine i dva sistema, srpski i kosovski, a brigu o groblju niko ne vodi.

„Ne možemo da dođemo do naših spomenika, do grobova ne možemo da dođemo. To je užas od trnja od trave, katastrofa“, priča Nada Samardžić iz Kosova Polja koja sada živi kao raseljeno lice u Novom Badovcu nadomak Gračanice.

Sekira i motika bile su potrebne Zoranu Lekiću da prokrči put do groba svog oca.

„Poneo sam zato što niko ne čisti to zaraste i onda ne možeš da drugačije nego da očistiš prvo pa da uradiš ono što treba na groblju“, govori Zoran.

Korov, šiblje i trnje ne štete toliko koliko činjenica da raseljeni iz Kosova Polja otkopavaju i odnose tela pokojnika u užu Srbiju, pričaju preostali Srbi iz ovog mesta.

„Ne održava se. Koliko god da se srpska opština Kosovo Polje trudi da pomogne da se ovo radi, ne može sa sredstvima koja dobija da završi sve to. Najteže u svemu tome je što se posmrtni ostaci vade odavde i sele se u Srbiju i trebalo bi da prestanu da rade to“, kaže Nebojša Galić.

Na odluku rodbine da posmrtne ostatke svojih najmilijih prenesu u užu Srbiju niko ne može da utiče.  

„Ovo je ekshumirano pre jedno šest meseci, tako sam dobio informaciju od strane opštine koja daje dozvolu za ekshumaciju tela. Do sada, po popisu opštine negde oko 46 ili 47 nisam baš siguran, znam da je opština meni rekla da ima negde do 46 ekshumacija na groblju“, govori paroh kosovopoljski jerej Nikola Dragićević.   

Zbog toga što o groblju niko ne brine Zoran Lekić kaže da su finansije jedini problem koji ga sprečava da prenese ostatke svoga oca i pokopa ih na nekom od beogradskih grobalja.

„Kad bih imao sredstva ekshumirao bih to, ali su u pitanju sredstva, jer ne može to tako lako i jednostavno, procedura je velika, dok se sve obezbedi troškovi su veliki, a penzioner to ne može da odradi kako valja“, priča Zoran.

Tužna ali istinita priča sa groblja u Kosovu Polju. Dok rodbina jedne i mrtve odnose na neko „mirnije“ mesto, drugi koji su ovde ostali ostavljaju u amanet poruku da žele da budu pokopani tu gde su ponikli. Na groblju pet novih grobova.

„Mi uvek kažemo izvadićemo kosti, nećemo vaditi nikad dušu, duša se uvek vraća tamo gde je bila, a mi vadimo kosti, kosti prebacujemo, ne prebacujemo telo nego kost, ali poruka kao poruka je ostavimo ih tamo gde jesu, nemoj da ih diramo, oni su spokojni na ovom groblju i niko ih hvala Bogu niti dira niti ništa.“

Srpsko groblje u Kosovom Polju stradalo je u dva navrata, prvi put 17. marta 2004. kada je porušeno blizu 86 spomenika i drugi, nešto kasnije, kada je porušeno još 58 spomenika. Odlukom Vlade Kosova, a zahvaljujući zalaganju srpskih predstavnika u kosovskim institucijama, grobovi su tada obnovljeni, a groblje očišćeno.