Mala Anastasija sa Kosova želi da ponovo vidi na okupu svoju porodicu

Porodica Živković ima devetoro dece, živi u Ugljaru kod Gračanice na Kosovu, a njihove želje su obične, ljudske, skromne kakvi su i sami.

„Ne maštam o mobilnom telefonu i tabletu, ne zanima me to. Jedino što želim, o čemu sanjam i maštam, jeste da se opet okupe moja braća i sestre i da zajedno sa našim roditeljima živimo u našoj kući, da zajedno ručamo, večeramo, radimo oko kuće. O tome ja maštam, to je moja praznična, ali i životna želja“, kaže jedanaestogodišnja Anastasija, jedno od devetoro dece u porodici Živković.

Njena dva brata, Aleskandar i Nemanja kao i sestra Aleksandra zbog posla su napustili južnu srpsku pokrajinu i rade u centralnoj Srbiji.

Anastasija zbog toga pati, često i plače, skrivajući suze od roditelja.

„Imam samo jednu sliku na kojoj sam sa svojom braćom i sestrama. Slikali smo se pre nekoliko godina. Nije nam se dalo da se još koji put slikamo. Nekada gledam u tu sliku pre spavanja, a kada osetim da me hvata san, stavim je ispod jastuka. Tada imam osećaj da smo se nas devetoro zagrlili", priča Anastasija.

Roditelji Nebojša i Zorica ponose se svojim naslednicima. Jedni su od retkih na Kosovu, posebno u sredinama južno od Ibra, koji se mogu pohvaliti brojem dece.

„Moja duša je ispunjena, ali mi je srce puno radosti i tuge. Srećna sam zbog toga što sam majka devetoro dece, ali sam tužna što mi je troje otišlo da radi van Kosova i Metohije. Nisu oni otišli za sva vremena, dođu, obiđu nas, a mislim da će se jednog dana vratiti ovde, samo kada budu ovde našli posao“, priča Zorica.

Njen suprug Nebojša, bivši starešina srpske vojske je oduvek maštao o velikoj prodici. Kaže da danas nije lako biti dobar roditelj, pogotovo ne na Kosovu i Metohiji.

„Teško mi je da im ovde obezbedim sigurnu budućnost. Kako ja da pustim ovu mlađu decu da izađu i igraju se ispred kuće kada nisu bezbedna? Ne krivim decu koja su otišla odavde jer znam da će da se vrate, otišli su samo da zarade koji dinar da bi svima nama bilo lakše. Trbuhom za kruhom, ali dođu, obiđu nas i kada opet krenu, obećaju nam da će se vratiti ovde za sva vremena. To je njihova zakletva“, kaže Nebojša.

Iako žive od onoga što glava porodice zaradi, a to je dosta skromno, niko od Živkovića se ne žali.

„Ne želim da se žalim. Kriza je, al guramo, Bog i ljudi pomažu. Sa jednom platom uspevamo da preživimo, da platmo sve račune i da kupimo deci šta treba. Postoje porodice koje mnogo teže žive. Glavu gore, pa koliko se može“, kaže Nebojša i dodaje da bi voleo da se želja njegove ćerke Anastasije što pre ostvari.