Mitra Reljić: Bolno svedočenje o zločinu u Livadicama

Prof. dr Mitra Reljić bila je svedok terorističkog zločina u Livadicama blizu Podujeva na Kosovu, kada je 16. februara 2001. godine, u napadu naoružanih Albanaca na autobus „Niš-ekspresa“ poginulo zvanično 12 ljudi, a prema njenom svedočenju i više.

Profesorka Reljić je o ovom nemilom događaju govorila u emisiji „Kosovska kandila“ za Radio Svetigora.

„Bilo je pet autobusa u koloni, ja sam bila u autobusu koji je išao upravo za ovim koji je napadnut. Iako je autobus u kome sam ja bila nosio oznaku jedan, on je nakon pauze koju smo napravili ispred punkta, išao drugi. Hrabri vozači Niš-ekspresa su mi pričali da se autobusi u toku vožnje uvek prestroje, tako da te oznake brojem ne znače i poredak kretanja na putu“, priseća se sa bolom profesorka Reljić.

Poslednjim autobusom bi, kako kaže, uvek išao, iz vozačima poznatih razloga, najiskusniji vozač. Konvoj se kretao uz pratnju, prvo je išao transporter, pa dva autobusa, pa drugi transporter i eventualno transporter na kraju.

“Sećam se da sam pogledala na sat kad smo krenuli, brinući da li će me opet Rus čekati u Gračanici da me dovede do Prištine. Džaba bi bilo što vi dođete do Gračanice, koja je udaljena samo pet-šest kilometara od Prištine, mogli bi tu ostati celi dan ako nema nekog Rusa da vas doveze kući“, svedoči profesorka.

Kaže da je bilo 11 sati i tek što su autobusi krenuli sa kontrolnog punkta, osetila je kao da neko stenjem udara u autobus.

“Odjednom sam čula plač dece i videla da su ljudi u autobusu popadali. Kad sam uspela da pogledam napred videla sam ogromnu dimnu pečurku, kao na slikama bombe u Hirošimi. Kako se dim razilazio, videli smo onu strašna sliku, koju nikada nećemo zaboraviti. Videli smo razbacana raskomadana tiela naših bližnjih. Onda su zaustavili kolonu i one preživele iz napadnutog autobusa počeli da prebacuju u autobus u kome smo mi bili. Oni su svi bili, bukvalno, od glave do pete krvavi jer su komadi tela nesrećnih ljudi padali po njihovim glavama i tijelima. To je ta slika naše golgote“

Profesorka Reljić tvrdi da je bilo više od dvanaest poginulih u atobisima jer su sva sedišta u autobusima, kojih je bilo 50-60, uvek bila krcata, puna putnika.

„Znam da ni polovina putnika onog autobusa nije preživela, i tako to zaključujem. Stranci koji su se bavili time, servirali su nam podatke, tako da su mogli da napišu šta hoće, mogli su da kažu da je i troje nastradalo, ali valjda se nisu usudil“, tvrdi prof. Reljić i nastavlja priču:

„Bilo je strašno. Čim je prošao onaj transporter i naišao prvi autobus ti zločinci, koji su već bili spremni i tu prisutni, aktivirali su iz daleka eksploziv koji je bio postavljen ispod jednog mostića, dok su oni iz daljine posmatrali ishod svog zuluma“.

Kaže da se našad dogodio u 11 sati pre podne a da su preživele putnike do tri sata posle pola noći držali na vetrometini.

“Oni stranci, Britanci sa punkta, su nas ubeđivali da se vratimo u Niš, iako smo bili pošli svojim kućama i nismo nikako hteli da idemo u Niš. Verovatno su nas ubeđivali kako bi zadovoljstvo zločinaca bilo potpuno, jer bi tako ono ljudi što nisu pobili uspeli da vrate nazad“, dodaje ona. 

Kako putnici ni po koju cenu, nisu pristajali da se vrate, u zoru su preživele počeli da evakuišu i prebacuju za Gračanicu.

“U kakvom sam stanju bila ja i svi mi, a možete tek zamisliti u kakvom su stanju bili oni koji su izgubili svoje najrođenije tu pred svojim očima, govori i to da, kad su nas negde posle tri ujutru pustili u Gračanicu, tu pored samog manastira čiji bukvalno svaki kamen znam, ja nisam znala gde se nalazim sve dok su sestre, naše divne monahoinje istrčale, uzele me i uvele u konak", svedoči.