Rakočević: Život bez štampe na srpskom jeziku - rupa u našoj kulturi

Živojin Rakočević
Izvor: Kosovo Online

Rafovi sa srpskom štampom koja je stizala iz Beograda u prodavnice i na kioske u srpskim sredinama na Kosovu prazni su zbog odluke kosovske vlade o zabrani uvoza srpske robe, a novinar i književnik Živojin Rakočević kaže za Kosovo onlajn da je rupa koja zjapi na mestu na kom se nalazila štampa, zapravo rupa u životima, u kulturi i nadi da makar vidite štampu na svom jeziku. Ovako nešto, kaže, nije se dešavalo ni u doba otomanske kontrole.

„Mislim da je ovo jedini evropski prostor na kome se ne štampaju novine i na kom je nekoj grupi koja hoće da čita zabranjeno da dobija ono što želi da čita. Postoji sada jedan trenutak kada vi uđete u neku radnju i shvatite - na mestu gde se nalazila štampa, zjapi neka rupa i da je ta rupa zapravo rupa u vašem životu, u vašoj kulturi, u vašoj nadi da makar vidite štampu na vašem jeziku i da na trenutak pomislite, `da, imam normalan ritual, pogledaću makar naslovne strane, kupiću`. Koliko traje ova blokada, primećujem da je sve što je bilo u izlozima uzeto i više nema ničeg, nijednog štampanog primerka nema u ovdašnjim prodavnicama“, ističe Rakočević.

U poslednjih deset godina, dodaje, postoji kontinuitet ometanja kada je štampa u pitanju. 

„Što se tiče svih tih slučajeva, jednostavno pokušavaju da nas izbace iz života tako što će jedno civilizacijsko dostignuće, jedan segment našeg života, koji je prirodan, zaustaviti. Da li možete da zamislite život bez novina? Novine, to je simbol vašeg jezika, vaše kulture, vaše potrebe da budete informisani, potrebe da učite, vaše potrebe da imate fine dnevne rituale. Ako postoje desetine ljudi koji ujutru ustanu, odlaze, kupe novine, sednu i piju kafu, to je nešto što je stav života“, kaže Rakočević.

Srbi su, podseća, godinama diskriminisani na svim nivoima, međutim, ističe da se ovako nešto nije dešavalo ni u doba otomanske kontrole.

„U ovom trenutku mi se čini neverovatno da smo u doba najcrnje otomanske kontrole imali Carigradski glasnik koji je izlazio i mi danas iz tog Carigradskog glasnika vidimo kako smo živeli, kako smo pisali, kakvu smo kulturu imali, šta smo zapisivali, kakva nam je poezija, a da nam danas u trećoj deceniji 21. veka kažu `ne možete imati svoje novine`. To je civilizacijski paradoks, to je bol, to je problem, to je zabrana načina života kakav ste imali do tada", navodi Rakočević.

Ukazuje da postoje ljudi koji kažu: `donesite mi novine`, to je važnije od hleba, to mi je način života.

"Postoje ljudi koji jednostavno bez toga ne mogu da žive, a onda dođete u poziciju da vam neko kaže, ne možete da čitate ono što hoćete, ne možete da imate odnos sa svojim pismom koje je u ovom slučaju najčešče ćirilica, ne možete da imate odnos sa čitavim segmentom jedne kulture i navika iz života koje ste do sada imali. Ovo je esencijalna suštinska demokratija koju Priština, zajedno sa međunarodnom zajednicom nudi“, ironično konstatuje naš sagovornik.

Ćirilica je, dodaje, gotovo zabranjena na Kosovu, pa i knjige koje pokušavaju da nađu put do svojih čitalaca, uglavnom završe u nekoj korpi na nekom od prelaza.

„Naše iskustvo govori da negde u Prištini postoji neki meni nepoznati cenzor, poštar, institucija, čovek, koji kad vidi knjige na ćirilici koje dolazi poštom, u najvećem broju slučajeva završe u korpi. Ćirilica gotovo ne prolazi, ja ne mogu da se setim kada smo dobili neku knjiigu. Nekad nešto prođe, ali već odavno smo stekli naviku da onima koji nam šalju knjige kažemo, `nemojte molim vas, naći ćemo način da pređu ove prelaze, gvozdene zavese, ova čuda koja gledaju šta čitate, ali nemojte to institucionalno raditi, jer knjige će završiti u smeću`“, rekao je Rakočević.

On je podsetio da je tokom 1997. i 1998. godine bilo 18 dnevnih i nedeljnih, štampanih publikacija na albanskom jeziku, a da danas nema nijedne.

„Uprkos svemu i iznad svega mi imamo novine koje na srpskom jeziku i izlaze na Kosovu i Metohiji i koje nam dolaze. Lom koji se dogodio kod kosovskih Albanaca glasi da više nema štampanih izdanja na albanskom jeziku. U vremenima 1998. i 1997. bilo je 18 dnevnih, nedeljnih, štampanih publikacija na albanskom jeziku, danas nema nijedna. Sve se preselilo na internet, ali nisam siguran da će portali, internet publikacije, moći da zamene lepotu odnosa sa tekstom, sa novinama, sa knjigom, sa životom, sa kulturom“, rekao je Rakočević.

Udruženja novinara Srbije, Društvo novinara KiM, ljudi koji pripadaju novinarskom esnafu na svakom mestu već više godina upozoravaju da se ne može ostati bez štampe, apeluju na sve međunarodne predstavnike da omoguće slobodu kretanja štampe i da je čitanje novina osnovno ljudsko pravo, da se bude informisan i da postoji sloboda izbora štampe.