Šajkić: Kraj rata 1999. doživeo sam kao nerešen rezultat, knjigu "Da se ne pozdravljamo" posvećujem palim drugovima

Bivši pripadnik 72. brigade za specijalne operacije Vojske Srbije i jedan od poslednjih vojnika tadašnje VJ koji je napustio Kosovo Saša Šajkić kaže da je kraj rata, 20. jun 1999, doživeo kao "nerešen rezultat", a da je u spomen na pale saborce nedavno objavio knjigu "Da se ne pozdravljamo" u kojoj je opisao najveći deo onoga što je ova specijalna jedinica preživela 1999.

Šajkić kaže da je kraj rata i odlazak vojske sa Kosova doživeo sa pomešanim osećanjima.

“Svestan sam bio da nas vojnički nisu porazili, a opet idemo. To je nešto, ne znam, neki nerešen rezultat. Rat je čudna stvar, mora da bude neko pobednik, nema nerešenih rezultata. To je svima nama ostalo kao trauma”, kazao je Šajkić za Kosovo online.

Poslednjeg dana povlačenja jugoslovenske vojske, 20. juna njegova jedinica je učestvovala u obezbeđivanju grupe jugoslovenskih generala koji su u Merdaru pregovarali sa pripadnicima Kfora.

“Kada smo došli na mesto za pregovore, ne znajući šta nas čeka, jer mi nismo ljudi koji su radili pregovore, mi smo bili jedinica koja je rešavala razne zadatke koji su bili vrlo opasni i vrlo zahtevni, svi smo bili sa metkom u cevi. Naravno, očekujući, ko zna šta, još uvek pod nekim osećajem da rat traje”, priseća se Šajkić.

Pošto odlično govori engleski jezik brzo je uspostavio kontakt sa komandantom specijalne jedinice koja je obezbeđivala generale Kfora.

Reč po reč i shvatio je da preko puta sebe ima specijalca, vrhunskog profesionalca.

Tako je nastala i fotografija koja je obišla svet gde je on - pripadnik 72. specijalne brigade - oči u oči sa pripadnikom britanskih specijalnih jedinica “Pustinjski pacovi”.

“On je bio komandir grupe koja je takođe obezbeđivala to mesto za pregovore. I kao dvojica vojnikama smo se sreli na čudnom mestu, u čudnim okolnostima. U pitanju je narednik britanske vojske, "Pustinskih pacova", tako se zove njihova jedinica. Vuku verovatno neku slavu još tamo iz rata sa Romelom. Tu smo proveli nekih deset sati zajedno s obzirom da su tu pregovori trajali ceo dan”, navodi ovaj bivši specijalac VS.

Kaže da su razgovarali o svemu, najviše o onome što muči svakog vojnika, uslovima za rad i plati.

“Od nekih svojih ličnih stvari do, eto, gde su oni bili zatečeni mojom opremom i naoružanjem. Na boku sam imao CZ 99, pištolj naše proizvodnje, a pošto je rađen po licenci Sig Zauer 226 debelo se iznenadio  kad je video da na njemu piše 'Made in Jugoslavija". Takođe se oduševio zaštitnom opremom, mojim pancirom, pločom... Oni jednostavno nisu očekivali da ispred sebe imaju tako opremljenog vojnika ili vojnika koji govori dva svetska jezika. Baš su bili zatečeni. Pitao sam ga kakvi su uslovi za rad u britanskoj vojsci, kolika mu je plata, kao i svakoga što bih pitao”, navodi Šajkić.

Otkriva da je, kada su pregovori bili završeni, svom britanskom kolegi za uspomenu poklonio metak - onaj metak iz cevi.

“Posle tih deset sati gledanja oči u oči, do juče neprijatelji, možda i kasnije, ali tog dana ne, ja sam izvadio metak iz cevi, taj prvi, i dao mu ga na poklon i rekao: 'Izvoli druže, ovo je za tebe. Ionako je ceo dan bio tvoj'. On je bio zatečen”, priča Šajkić.

Pre samo desetak dana iz štampe je izašao njegov roman prvenac “Da se ne pozdravljamo”, priča koja se odvija na relaciji Kosovo - Avganistan. Mada su svi likovi iz romana fikcija, 90 odsto događaja sa Kosova su njegova sećanja iz rata i angažovanja 72. specijalne brigade.

Objašnjava da je dugo hteo da napiše knjigu u spomen na pale saborce, da se ne bi zaboravili.

“Kroz tu knjigu probao sam da predstavim pripadnika jedinice i sve ono što smo mi morali da prođemo i zašto smo to radili. Koji nam je motiv bio, a radili smo to zbog znaka na rukavu, zbog druga pored sebe. Hteo sam da pokažem da mi nismo nikakve mašine za ubijanje, nikakve mašine za mlevenje mesa već ljudi koje možete da sretnete svuda, u gradskom prevozu, na pijaci... Ali, u zlu vremenu smo spremni na svakojakve teške i opasne situacije, na svakakva iskušenja da bi jednostavno opravdili nošenje tog znaka na rukavu”, poručuje Šajkić.