Kumanovski sporazum, 25 godina kasnije: Primirje velikih želja i izgubljenih nada

Pre tačno četvrt veka, na današnji dan, u Kumanovu je potpisan Vojno-tehnički sporazum kojim je okončan 78-dnevni rat Nato i tadašnje SR Jugoslavije. Odredbe ovog sporazuma ušle su u Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena dan kasnije, 10. juna.

Pregovori o prekidu rata počeli su 6. juna u restoranu “Evropa 93”, u selu Blace u Severnoj Makedoniji, na samo 500 metara od graničnog prelaza Đeneral Janković.

Bila je to kafana u koju su i do tada dolazili samo oni sa velikim željama i izgubljenim nadama.

Kafana je pose rata dobila trojezičnu tablu da su baš tu započeli pregovori, a vlasnici su uvek bili spremni da se prisete nekog novog pikantnog detalja.

Danas je zatvorena i može se videti samo preko žice novoizgrađenog auto-puta. Tabla je i dalje tu, ali albansku zastavu i transparent “Poezija bez granica, Blace - egzodus 1999" - pojeo je zub vremena.

Veći deo pregovora i potpisivanje odigralo se na aerodromu u Kumanovu, pod ogromnim vojnim šatorom, vlasništvo oružanih snaga Francuske.

Vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (Kfor) i vlada tadašnje SR Jugoslavije i Srbije potpisali su general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, general MUP-a Srbije Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.

Dokument je predvideo razmeštanje na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva, po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN.

Prema Sporazumu, međunarodne snage "ovlašćene su da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane".

Na početku je Misija Kfora brojala oko 50.000 pripadnika, da bi danas bila desetak puta manja.

Za zvanični Beograd, Kfor je jedini garant bezbednosti Srba na Kosovu..

Za Prištinu to je isključivo Nato, pa zvao se on i Kfor.

Predstavnici Kfora su našli kompromisno rešenje pa se nazivaju “Nato Kosovo snage - Kfor”.

“Kfor nastavlja da sprovodi svoj mandat – zasnovan na Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 iz 1999. godine – da obezbedi sigurno i bezbedno okruženje za sve zajednice koje žive na Kosovu i slobodu kretanja, u svakom trenutku i nepristrasno. Kfor je treći bezbednosni odgovor, posle Kosovske policije i Euleksa, sa kojima radimo u bliskoj saradnji”.

Ovo je završetak svakog njihovog saopštenja. Bez izuzetka. Bilo da je u pitanju neki incidenti ili su nekoj školi donirali sportsku opremu.

Kontroverze VTS

Za jednog od potpisnika Kumanovskog sporazuma, penzionisanog policijskog generala Obrada Stevanovića upravo ovaj citat je ključ svega.

Jedino, kaže, problem je što se ne sprovodi onako kako je zapisano. Kontroverza.

“I posle punih četvrt veka od zaključenja Vojno -tehničkog sporazuma u Kumanovu, problemi tog sporazuma, protivrečnosti tog sporazuma i neka druga pitanja u vezi sa tim sporazumom skoro su identična kao pre desetinu godina. Ključni problemi Vojno -tehničkog sporazuma su njegovo neprimenjivanje od strane međunarodnih bezbednosnih snaga na Kosovu i Metohiji i pogrešno tumačenje i pogrešno razumevanje”, priča Stevanović za Kosovo onlajn.

Kao ključnu tačku pogrešnog tumačenja navodi mišljenje da je Kumanovski sporazum potpisan sa Nato.

Tvrdi da to nije tačno.

“Činjenično, Vojno -tehnički sporazum je zaključen sa međunarodnim snagama Ujedinjenih nacija. Druga činjenica koja se često pogrešno tumači je sastav međunarodnih bezbednosnih snaga na Kosovo i Metohiji, koje takođe čine međunarodne bezbednosne snage Ujedinjenih nacija, a ne snage Nato. Treći problem je često razlikovanje dejure i defakto stanja na Kosovo i Metohiji. Međunarodne bezbednostne snage su dejure, snage UN, a defacto one se ponašaju kao snage Natoa. Podsetit ću vas da je u sastav tih snaga ušao značajan broj snaga iz država koje nisu članice Natoa: Rusija, Ukrajina, Jordan i neke druge strane”, objašnjava ovaj general.

Nema dileme da je najveći doprinos Kumanovskog sporazuma prestanak rata. Ali, naglašava, problem je što nije ispunio nadu da će doneti i slobodu.

“Pod odgovornošću međunarodnih snaga sa Kosova i Metohije, kao što znamo, iselilo se oko 250 .000 ljudi. Mi se sećamo da je Nato kao cilj svoje agresije naveo sprečavanje humanitarne katastrofe. Humanitarna katastrofa pre početka Nato agresije nije postojala i to se dokazuje prostim činjenicama. Do agresije sa Kosova i Metohije je iseljeno oko 50.000 ljudi, sporadično, a sa početkom agresije sa Kosova i Metohije je iseljeno oko 800.000 Albanaca”, ukazuje Stevanović.

Upitan šta su bili ključni razlozi za tadašnje rukovodstvo SRJ da posle 78 dana rata pristane na pregovore i mirovni sporazum, kaže da ih je bilo više, a jedan od njih bio je prilično jak.

SRJ u tom trenutku nije imala ni jednog saveznika.

“Kina i Rusija su takođe bile nemoćne da pruže bilo kakvu pomoć Saveznoj Republici Jugoslaviji. Tako da je razlog da se pristupi pregovorima i zaključenju sporazuma bio očigledan. Svi vojni resursi SRJ su se trošili bez mogućnosti njihovog zanavljanja i bez mogućnosti da ta sredstva kupimo od naših prijatelja. Rusija nije imala načina da nam, na primer, ustupi borbene avione, sistem protiv-vazdušne odbrane itd. Bilo je jasno da slede teško podnošljive posledice koje su i do tada bile teške. Prosto se videlo da u nekoj budućnosti možemo doći u situaciju da prosto nemamo sredstva za odbranu”, kaže Stevanović.

Ko je dobio, a ko je izgubio

Naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću dr Petar Ristanović ocenjuje da je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu okončao rat 1999. godine nakon čega su Albanci dobili sve, a Srbi sve izgubili.

“Srbi suštinski nisu dobili ništa, odnosno oni su izgubili skoro pa sve. Od sredina juna, pa u naredna dva meseca ogroman broj Srba je bio primoran da u jednom nekontrolisanom bežanju sa Kosova pobegne na teritoriju centralne Srbije. Oni koji su ostali u srpskim enklavama i srpskim većim sredinama koje su uspele da se zaštite, živeli su izuzetno teško naredne dve godine. Oni žive teško i danas. Naredne dva meseca, prva dva meseca tokom leta, a potom, Boga mi, i naredne dve-tri godine bile su period kada su njihovi životi praktično svakodnevno bili u opasnosti”, kaže Ristanović za Kosovo onlajn.

Za razliku od Srba, Albanci su, objasnio je, “manje-više dobili ono što su i očekivali”.

“Prvo u praksi, a potom proglašenjem nezavisnosti. Veliki broj evropskih i zapadnih država je priznao nezavisnost Kosova, koja je danas osporena i to je kvazi nezavisnost, ali funkcioniše u tom pravnom vakumu. Kosovo funkcioniše tako da se može reći da su Albanci dobili većinu onog što su zahtevali. Ali, postavlja se pitanje da li je rat, stradanja i razaranje bilo vredno toga”, ističe Ristanović.

Naglašava da je sa ove vremenske distance za istoričare ključno pitanje da li je cena koja je plaćena bila prevelika za ono što se dobilo Kumanovskim sporazumom u odnosu na ono što je ranije nuđeno tokom pregovora u Rambujeu.

“Moje mišljenje je da je cena zaista bila prevelika, ako pogledamo razlike između sporazuma koji je ultimativno nuđen u Rambujeu i onoga što je potpisano u Kumanovu i što je usledilo kasnije -Rezolucije 1244. Suštinska razlika je u tome što je Rambuje podrazumevao da se nakon tri godine organizuje referendum na kome bi sasvim izvesno albanska većina izglasala nezavisnost Kosova. Vojnotehnički sporazum u Kumanovu i kasnije Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti nisu imali ovakvu odrednicu”, navodi ovaj istoričar.

Dodaje i da je izglasana rezolucija garantovala integritet Srbije.

“Suštinski ona je predviđala jednu široku autonomiju Kosova u okviru Srbije. Međutim, u praksi je, verujem bilo za očekivano, a kasnije se to i potvrdilo, da su Albanci nakon jednog perioda proglasili nezavisnost, koja je danas osporena, ali je u velikoj meri realnost na terenu”, zapaža Ristanović.

Primarni zadatak Vojno-tehničkog sporazuma bio okončanje rata koji, prema njegovim rečima, nije završen ni kapitulacijom, ali ni pobedom tadašnje SRJ.

“Ne mogu to nazvati potpunom kapitulacijom. Verujem da nije bila kapitulacija, ali definitivno je da je tadašnja Jugoslavija rat izgubila. Bila je primorana da povuče svoje vojne i bezbednosne snage. Izgubila je kapacitet da zaštiti srpsko stanovništvo. Definitivno, rat je izgubljen iako je u tom trenutku jugoslovensko rukavodsto proglasilo pobedu, čega se danas svi sećamo. Definitivno to nije bila pobeda, ali nije bila ni potpuna kapitulacija, mada je bilo dosta blizu njoj”, kaže Ristanović.

Smatra da je bilo neizbežno da Nato pobedi zbog ogromne nesrazmere u vojnim snagama i resursima, a da su vojno u tom trenutku pobedili i Albanci.

“Naravno, nisu pobedili Albanci i OVK, već Nato snage koje su ratovale sa Jugoslavijom”.

Analizirajući Kumanovski sporazum, šta je primenjeno, a šta je i dalje samo slovo na papiru, ovaj istoričar ističe da je sprovedena najvažnija tačka - povlačenje policijskih i vojnih snaga sa teritorije Kosova.

“I suštinski, Srbija se u tom trenutku u najvećoj meri odrekla suvereniteta nad Kosovim i Metohijom, makar u onom praktičnom smislu. Nije se primenilo nažalost ono što je bilo predviđeno za drugu stranu. OVK nikad nije do kraja razoružana. Čak u najvećoj meri uopšte nije razoružana. Njeno jezgro je kasnije postalo deo tih današnjih kvazi vojnih snaga”, navodi Ristanović.

Podseća da se iz VTS nije primenila ni odredba koja se kasnije našla u Rezoluciji 1244 SB UN o povratku ograničenog obima policijskih i vojnih snaga na Kosovo.

“Nikada to nije sprovedeno. Srbija je više navrata to tražila, ali je odbijano budući da je bilo predviđeno da je potrebna saglasnost međunarodnih snaga, odnosno Nato snaga, što Srbija nikad nije dobila”, zaključuje Ristanović.

Kraj Miloševićevog režima

Na drugom delu Kosova, u Prištini, politikolog Fidan Ukaj smatra da su potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, pre 25 godina, uklonjeni režim Slobodana Miloševića i uspostavljeni mir i bezbednost.

“Sa Kumanovskom sporazumom zauvek je uklonjen Miloševićev režim sa Kosova i uspostavljena misija Kfora. Skoro 36 zemalja poslalo je svoje vojnike na Kosovo u sastav Kfora i kao rezultat toga uspostavljeni su mir i bezbednost. Uspostavljanjem misije Kfora, genocid koji je bio prisutan na Kosovu od Miloševićevog režima je jednom zauvek eliminisan”, kaže Ukaj za Kosovo onlajn.

Ističe da snage Kfora od 11. juna 1999. do danas igraju veoma važnu ulogu u obezbeđivanju Kosova, a da je smanjivanje njihovog broja tokom godina rezultat stvaranja stabilnih bezbednosnih uslova.

“Formiranjem kosovskih institucija nakon proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008. konsolidovane su i ojačane institucije, kao što su policija, Kosovske bezbednosne snage i povećan njihov kapacitet. Pokazalo se da su Kfor i Nato trupe dale doprinos njegovom oslobođenju, stvaranju mira i bezbednosti za sve građane”, zaključio je Ukaj.

Dani radosti, straha i simbola

Tik do Prištine je Gračanica. Jedna od najvećih srpskih enklava nastala kao fenomen ili posledica te 1999. godine.

Politički analitičar i istoričar Aleksandar Gudžić jedan je od onih koji je istoriju gledao sopstvenim očima.

Danas, 25 godina kasnije iz ugla struke smatra da je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu označio kraj rata 1999, ali i početak najvećeg etničkog čišćenja na kraju 20. veka.

“Građani Kosova, a bilo oni srpske ili albanske nacionalnosti su Kumanovski sporazum i prekid bombardovanja dočekali sa radošćem. U danima koji su usledili posle usledio je strah Srba i iseljavanje. To je bilo najveće etničko čišćenje krajem 20. veka, jer 230 .000 Srba je proterano. Oni se nikada nisu vratili”, kaže Gudžić u razgovoru za Kosovo onlajn.

Dodaje da je povratak proteranih Srba na Kosovu u proteklih 25 godina na nivou statističke greške i da proces povratka nikada nije ni zaživeo.

“Čak i oni koji su se vratili, to je neodrživ povratak i oni koji su odlučili da se vrate u svoje mesto rođenja, vrlo brzo su napustili”, podseća Gudžić.

Prema njegovim rečima Kumanovo nije slučajno odabrano kao mesto u kome će se pregovarati i postići sporazum o okončanju rata.

“Srbi su u Prvom Balkanskom ratu, u Kumanovskoj bici definitivno oslobodili Kosovo od Osmanske vlasti i ideja. Simbolika zemalja zapadne demokratije bila je da se u Kumanovu potpiše jedan sporazum koji će kasnije svi potpisnici osim Srbije izigrati i neće ga poštovati. To je trebalo označiti simbolično gubitak Kosova”, zaključuje Gudžić.