Srbi u Crkolezu: Opstaju na svojim ognjištima, proširuju imanja i poručuju da ne idu nigde

U Crkolezu kod Istoka živi 80 Srba koji pored mnogobrojnih problema, loše infrastrukture, krađe imovine i nezaposlenosti ne nameravaju da ostave kuće ni da prodaju svoja imanja.

Žitelji Crkoleza žive od poljoprivrede i stočarstva. Jedan od njih je Aleksandar Belošević koji kaže da od poljoprivrede može da se živi, ali da je budućnost sela neizvesna ukoliko ne bude stalnog zaposlenja.

"Bavimo se poljoprivredom i stočarstvom, i od toga živimo. Ima dosta mladih u selu ali posla nema. Najveći problem je zaposlenje, ali i od poljoprivrede može da se živi. Obrađujemo oko 20 hektara zemlje i imamo 20 grla stoke", ispričao je Aleksandar.

Sedmočlana porodica Belošević je proširila svoje imanje. Kupili su 40 ari obradive zemlje. 

"Zemlju smo kupili od Srbina jer nismo hteli da dozvolimo da nam se Albanac približi. Takva nam je tradicija, ostali smo ovde, ovde su nam koreni, ovde mi je porodica i nastavljam tradiciju da ostanem. Ukoliko nađem posao, planiram da se oženim i proširim porodicu", kazao je Aleksandar. 

Problem žitelja je loš put do sela koji nije asfaltiran. Kada je kišni period izbegavaju zemljani put i koriste zaobilaznicu dugu pet kilometara. 

Takvim putem dolazimo do kuće Žikice Beloševića koji sa porodicom živi od socijalnih primanja i dečjeg dodatka. Finansijski nedostatatak i on pokriva baveći se poljoprivredom i stočarstvom. 

"Dosta teško živimo bez primanja, ali trudimo se, držimo malo više stoke, pa nadoknađujemo što nemamo druge dodatke i platu. Moja porodica živi od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Sedam godina sam bez posla, ali da nije pomoći države Srbije bilo bi mnogo teže", ispričao je Žikica.

Dok Žikica pokazuje ekonomski deo gazdinstva i osuđuje što Srbi prodaju svoja imanja, u štali zatičemo njegovog osmogodišnjeg sina Aleksu koji hrani senom krave i telad.  

"Svoje vreme provodim sa drugarima, učim, ali i hranim krave. One nisu opasne, srećan sam što ih imam ovoliko, dva teleta i pet krava, nekoliko prasića. Ja se družim sa njima dok ih hranim, pustim ih na pašu i tako provodom svoje vreme", opisuje Aleksa svoje detinjstvo u Crkolezu.

Nakon Beloševća dolazimo do porodice Tijanić. Dočekuje nas desetogodišnji Nikola koji nam ponosno pokazuje da je naučio mužu krava. 

"Još kada sam imao četiri godine naučio sam da muzem krave. Pomažem roditeljima i dedi. Mleko ne prodajemo i ono je više za naše potrebe", kazao je Nikola.

Saborno mesto žitelja Crkoleza je crkva Svetog Jovana, zbog koje su  prema rečima meštana ostali i opstali. 

"Nisam otišao jer imam imanje, crkvu koja vredi malo više. Kada su svi bežali, videli smo kolone, nije nam bilo lako, nas osomoro nas je ostalo i opstalo. Danas živimo solidno, mada može i mnogo bolje. Nikada za svoj život ne bih napustio ovo mesto. Prošao sama celu Šumadiju i 27 godina radio u Zastavi, Crkolez je mesto koje mi se najviše sviđa", rekao je Obrad Tijanić.

Crkolez je u pesmi opisao Srđan Tijanić i ona sada predstavlja himnu za žitelje.

"Pesma je nastala u vreme kada nije bilo struje i ovoliko nisu bile aktivne društvene mreže. Želeo sam da selo predstavim na način kakvo zapravo jeste. Uzeo sam olovku i parir i zapisao, nakon toga, zajedno sa meštanima sela odpevali smo pesmu i ona je sada himna za naše selo. Pesma je posleratna, a u njoj su događaji koji opusuju selo pre i posle rata. Za naš narod koji živi ovde i u Srbiji ona znači mnogo, svaka strofa asocira na događaje koji su se desili", objašanjava Tijanić.

U Crkolezu postoji osnovna škola i ambulanta. Školu pohađa devetoro đaka do osmog razreda. Nema prodavnice za snabdevanje osnovnih životnih namirnica. Prvi market udaljen je više kilometara od sela. Žiteljima je najteže tokom leta jer ne mogu da kupe deci sladoled ni hladno piće.