Susret srpskih i albanskih studenata: Suviše smo mladi da bismo mrzeli

U okviru DW-projekta „Generacija 99“ mladi studenti novinarstva iz Beograda, Novog Sada i Prištine imali su priliku da se upoznaju, razgovaraju, razmene mišljenja i iskustva.

Tekst studentkinje novinarstva Lize Sadiku deo je serijala u okviru tog projekta.

Prva poseta srpskih studenata Prištini

Decembar, u Prištini je hladno. Ali je 12. decembra Priština ugostila u svoje „toplo gnezdo" nas studente – iz Beograda, Novog Sada i sa Kosova, rođenih tokom i posle kosovskog rata. Studenti iz Beograda i Novog Sada prvi put su došli na Kosovo, u sklopu projekta Dojče velea "Generacija 99".

Za stolom sedimo lice u lice – osam studenata sa Kosova i šest iz Beograda i Novog Sada. Ovo je drugi put da u životu vidim studente iz Srbije. Prvi put sam ih videla u junu 2019, kada je održan prvi sastanak projekta "Generacija 99" u Kumanovu, gde je pre 20 godina potpisan mirovni sporazum.

Danima razmišljala kako će izgledati sastanak, o čemu ćemo da razgovaramo ili kako ćemo se provesti u Prištini, gde smo mi domaćini vršnjacima iz Srbije.

U stvari – za njih, a pogotovo za nas, ovo nije bio nimalo lak sastanak. Ali već prvi sastanak nam je razbio mnoge predrasude. U junu, pre prvog sastanka u Kumanovu, danima sam bila uzbuđena, pošto nikada ranije nisam srela nekog Srbina. Mislila sam da će se situacija pogoršati čim se otvore političke teme, jer smo to navikli da gledamo na televizijama naših dveju zemalja.

Pokazalo se međutim suprotno! Upoznali smo tada deset divnih, pametnih i vrlo otvorenih studenata iz Beograda. Oni su priznali da ono što se dogodilo pre 20 godina nije bilo dobro, ali isto kao i mi, pokazali su spremnost za saradnju. Razgovarali smo o muzici, filmu, umetnosti, pisanju i novinarstvu... Kao da pripadamo nekim narodima koji nikada međusobno nisu bili u sukobu.

Ponovna sećanja

Ista stvar mi se dogodila i ovoga puta. U prvom susretu u Prištini primetila sam da srpski studenti žele da izbegnu „vruće“ političke teme. Oni su došli da svojim očima vide Prištinu, za koju su neki, kako su sami rekli, mislili da je „tamni grad sa jednom mračnom ulicom, i mnogo sumnjivih automobila".

Uveče smo zajedno išli na večeru. Prošli smo ulicama Prištine, punih svetla i ukrasa. I otišli smo na malu zabavu. Zajedno su uživali smo u plesu, pevanju i zabavi. Ispričali se i zabavljali.

Sutradan (13. decembra) otišli smo zajedno u južnu i severnu Mitrovicu. Bili smo podeljeni u četiri mešovite grupe i zajedno uradili intervjue sa zamenikom gradonačelnika Južne Mitrovice Farukom Mujkom, sa zamenikom komandanta Kosovske policije na severu Besimom Hotijem, sa predstavnicima nevladinih organizacija, građanima...

Ovo je bila moja prva poseta severu Mitrovice. Osećanja su bila pomešana, ali vrlo brzo smo na ulicama i trgovima videli ljude kako govore srpski i albanski, ljude koji dele isti trg, iste prodavnice, isti vazduh. Pitali smo ih svašta i o svemu što nas je interesovalo – na vrlo smiren, kulturan i racionalan način. Takvi su bili i odgovori.

Za ručkom i večerom razgovarali smo o našim temama, problemima mladih. Socijalno-ekonomskim problemima, problemima sa studijama, knjigama, o budućoj profesiji novinara, o filmovima... To je naš život, to je život mladih, to su naši problemi, a ne visoka politika. I primetili smo da živimo gotovo istim životom. Mi smo se u međuvremenu sprijateljili i na društvenim mrežama. Održavamo kontakt.

Premladi smo da bismo mrzeli

S ovim dvodnevnim susretom u Prištini i Mitrovici shvatila sam da junska iskustva nisu bila samo prvi utisak, već da zaista postoje Srbi koji normalno razmišljaju i koji nisu krivi za prošlost. Mi znamo samo ono što su nam drugi rekli, ono kako su oni tumačili rat. Premladi smo mi da se međusobno mrzimo.

Nismo odgovorni za prošlost, ali smo odgovorni za svoju sadašnjost i budućnost. Moramo da se borimo protiv predrasuda. I zaista: pre stvaranja mišljenja o nekome, ljudi bi prvo trebalo da se sastanu, na „dodirnu nekoga", da razmene mišljenja. A tek potom da formiraju svoje mišljenje.

Prošlost ne može da se zaboravi, ne može da se izbriše, niti zločini mogu da se oproste. Ali mislim da naša generacija može da donese promene. Treba znati šta se dogodilo u prošlosti, moramo da se trudimo da se nikada ne ponovi, ali mi u budućnosti moramo da izgradimo dobre odnose.

Nisu samo političari oni koji mogu da reše probleme. Mladi Kosova i Srbije moraju da učine mnogo više za svoju budućnost.