Sve veće interesovanje mladih iz centralne Srbije za posete Kosovu

Prizren
Izvor: Radio slobodna Evropa

Đorđe Nikolić, dok je bio student istorije, došao je na ideju da organizuje izlete na Kosovo, a u realizaciji te ideje pomogao mu je profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miloš Ković. Nikolić je uveren da će trend rasta interesovanja za posete Kosovu iz godine u godinu biti sve veći a to, kako je rekao, potvrđuje i broj mladih ljudi koji prisustvuju liturgijama u manastirima koje obilaze, piše Sputnjik.

Nikolić je ispričao da je još na početku odziv bio veliki te da su prijavljivali i studenti drugih fakulteta, a po svakom povratku u Beograd, kako je dodao, pitanje je bilo isto – "kada se ide ponovo?".

Čak i oni koji bi išli prvi put, kako je naveo Đorđe, nisu osećali nikakav strah ili nelagodu.

Navodeći da broj mladih na liturgijama potvrđuje da interesovanje za posete Kosovu sve više raste, Nikolić navodi da svako ko ode u bilo koju crkvu uveriće se da je sve više mladih prisutno i da su oni željni dodira sa istorijom, verom i kulturom svog naroda.

"Hoće da posete Kosovo i Metohiju i to je pravi pokazatelj kosovskog vaskrsa i jedan od prvih koraka ka povratku na svoje", dodaje.

Profesor Ković za Sputnjik kaže da se uglavnom radi o đacima završnih godina te da su ekskurzije usmerene na sticanje znanja koje se, pre svega, odnosi na istoriju srpskog naroda.

Dodao je da je poseta spomenicima srpske i hrišćanske kulture na Kosovu, ali i spomenicima koji se nalaze na Uneskovoj listi svetske baštine, za studente neprocenjivo.

Ipak, odlazak na Kosovo nema samo klasičan edukativni karakter, niti služi samo za utvrđivanje gradiva a, kako kaže Ković, jedan od najvećih utisaka na studente obično ostave ljudi koji tamo žive.

Pored istorije, drugi pravac interesovanja ovih mladih putnika je stanje srpskog naroda na Kosovu te zbog toga, kako kaže Ković, pored Prizrena i drugih gradova, odlaze i u geta u kojima žive Srbi na Kosovu.

"To su najčešće Orahovac i Velika Hoča. Studenti tada iz prve ruke imaju priliku da vide šta je živa istorija i kako izgleda kada se jedan narod nađe pod žrvnjem istorije. To su dvostruki utisci. U prvom planu je taj srpski srednji vek i zlatno doba srpske kulture i civilizacije, a s druge strane tu su i uslovi u kojima danas srpski narod na Kosovu i Metohiji živi posle agresije, etničkog čišćenja i genocida koji je izvršen nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, naročito u 19. i 20. veku", rekao je Ković za Sputnjik.

Direktno suočavanje sa delovanjem istorije i svedočenje istoriji koja se događa sada i ovde, pred njihovim očima, izazovno je, kaže Ković i dodaje da ipak, kod studenata nikada nije primetio strah.

"Nisam primetio strah kod studenata, ali sam primetio, i to je zaista teško ne primetiti, koliko oni pokazuju saosećanja kada uživo vide kako se na Kosovu živi i kako izgleda život u getu. To lično iskustvo kada čovek dođe i vidi svojim očima, to ne može nikakva lekcija da zameni. To su utisci koji se zaista pamte celog života. Primetio sam da se sada studenti koji su prvi put bili sa mnom na Kosovu tamo stalno vraćaju, a neki od njih, i sami organizuju posete Kosovu i Metohiji, pa tamo vode svoje kolege i prijatelje", navodi.

Ković ističe da se ne može dovoljno naglasiti ne samo školski, odnosno edukativni značaj tih ekskurzija, već i njihov moralni značaj, suočavanje sa ugroženim svetinjama srpskog naroda i suočavanje sa jednim narodom koji strada samo zbog toga što su Srbi.

Takvo iskustvo ne može ništa drugo da zameni, smatra profesor Ković i naglašava koliko je bitan susret sa ljudima koji su ostali na Kosovu uprkos svemu i dolazak u lični kontakt sa tim herojskim, pravoslavnim etosom Srba koji su odlučili da tamo ostanu, žive i zasnivaju svoje porodice.

Tamo se, kaže, postavljaju neka suštinska moralna pitanja, a molitve i prisustvo u svetinjama su svakako jedan od odgovora koje čovek može da da na takva iskušenja.

"Nije dovoljno znati i pročitati. Mora se doživeti. Ljudi moraju da imaju lično životno iskustvo koje je povezano sa Kosovom i to jeste najbolji put povratka na Kosovo i Metohiju. U isto vreme se postavljaju i ta moralna pitanja – ako se vraćamo, kako se vraćamo i zbog čega se tamo vraćamo? Šta je naš cilj? Kada kažemo 'Dogodine u Prizrenu', da li je cilj biti hrišćanin i biti čovek, ili je cilj nastaviti ove beskrajne sukobe koji obeležavaju naše prostore kroz vekove", ispričao je Ković.

Otac Vladan Vukomanović, starešina Bogorodice Ljeviške, govori za Sputnjik kako se u Prizrenu redovno prati broj putnika namernika, a da on iz godine u godinu raste.

"Vikendom u gradu Prizrenu, ali i drugim gradovima širom Kosova imamo veliki broj hodočasnika u našim svetinjama. Nažalost, u par navrata su posete bile prekinute nemilim događajima iz Banjske, kao i onda kada su naši administrativni prelazi bili zatvoreni. Pored ta dva događaja, posete Metohiji i Kosovu od strane naše braće i sestara iz centralne Srbije ne prestaju. Ono što mi prvo pada na pamet jeste Lazareva subota kada je kroz Bogorodicu Ljevišku prošlo više od pet stotina ljudi", rekao je otac Vladan za Sputnjik.

Kaže da posete sunarodnika iz centralne Srbije, Crne Gore i Republike Srpske predstavljaju svojevrsno ohrabrenje onima koji su ostali na Kosovu i koji, kako kaže, uz Božiju pomoć istrajavaju tamo gde nije lako ni biti ni postojati, gde su srpska crkva i narod izloženi neprestanom progonu, presiji i raspeću.

"Te posete su znak da naši sunarodnici nisu ostavljeni i prepušteni zaboravu", kaže otac Vladan dodajući da su osećanja obično podeljena.

Kako navodi, tuga je prisutna zbog stanja u kome se sada nalazi Ljeviška koja je jedna od mnogobrojnih svetinja koja je stradala u Martovskom pogromu i koja je danas samo delimično obnovljena.

Ipak, nakon svih stradanja i nemilih događaja, život se polako vraća u Ljevišku i druge kosovsko-metohijske svetinje, pa je pored tuge, prisutan i osećaj radosti, govori otac Vladan dodajući da crkvena zajednica postoji i živi, a bogosluženja su redovna.

"Sa druge strane i onima koji dolaze ovde te posete mnogo znače, budući da tamo gde je crkva u stradanju, gde su crkva i narod na raspeću, tamo je blagodat Božija udvostručena. Ti ljudi dolaze kod nas da se nadahnu, a ujedno i da nama koji smo ovde i koji proživljavamo šta proživljavamo zajedno sa narodom pruže podršku", zaključuje otac Vladan.