Tadić: Oslikavanje crkava na Kosovu doprinosi opstanku kulture

Čin oslikavanja crkava na Kosovu razlikuje se od oslikavanja bilo gde drugde jer to prevazilazi estetiku, budući da narod oseća da je oslikavanje crkve jedan od doprinosa opstanku kulture, kaže u razgovoru za Kosovo onlajn freskoslikarka Dunja Tadić, koja već 10 godina oslikava hramove na Kosovu. 

Tadić je 2014. završila master studije na Akademiji SPC za umetnosti i konservaciju i ubrzo potom je počela da radi na Kosovu.

"Pre nego što sam dobila priliku da oslikavam hramove po Kosovu i Metohiji, najpre sam ih kao turista posetila. Imala sam veliku sreću da mogu da obiđem najpre sve manastire i naša značajna mesta. To se desilo, jer je moja cimerka imala neke prijatelje koje su u tom periodu, a i danas, bili deo humanitarne organizacije Srbi za Srbe. Za vreme studija na Akademiji imali smo stručne ekskurzije u okviru kojih smo obilazili srednjevekovne manastire moravskog i raškog stila kod nas. Oduvek sam razmišljala o tome kako bi bilo lepo obići Dečane i Pećku Patrijaršiju. To su za mene u tom trenutku bile daleke stvari", kazala je Tadić.

Dodaje da je imala duboko religiozno iskustvo kada joj se ukazala se prilika da prvi put ode i obiđe svetinje na Kosovu. 

"Ljudi koji odlaze na Kosovo, pamte to svoje prvo iskustvo i posete nekih mesta poput Visokih Dečana. To je neverovatno iskustvo koje je teško objasniti, a koje je iznad drugih priča i konteksta u kojem se nalazi Kosovo. To je jedno duboko religiozno osećanje. Zahvaljujući tim poznanstvima, jedan od kolega koji je bio deo humanitarnih organizacija, došao je na ideju pred kraj mojih studija da tada zajedno sa humanitarnom organizacijom kojoj je on pripadao, doniramo živopis manastiru Devine vode. Tako smo 2013. ili 2014. započeli oslikavanje Crkve Svete Trojice u okviru manastira Devine vode. Tako sam prvi put otišla da radim na Kosovo", ispričala je likovna umetnica.

Ističe da je nakon toga, u nekoliko navrata sa pauzama radila u manastiru Banjska, i to pojedinačne freske za konake.

"Radili smo i lunetu iznad ulaznih vrata u freskotehnici i nakon toga oslikali kompletno Crkvu Svetog Georgija u Zvečanu i Crkvu Usekovanja Glave Jovana Krstitelja u mestu Rudare kod Zvečana. Potom sam radila metoh manastira Sokolica i Crkvu Svete Petke u Ceranskoj reci. Oslikali smo i Crkvu Svetog Arhangela Gavrila u Osojanu. Ubrzo smo se preselili južno i imali priliku da oslikamo Crkvu Svete Petke u Donjoj Budrizi - to su već enklave u Gnjilanskom kraju, krstionicu u Partešu i Crkvu Svetog Ilije u Cernici", nabraja ponosno Tadić. 

Na pitanje kako izgleda boravak na Kosovu i u enklavama, da li se oseća bezbedno i da li se susretala sa vojnicima Kfora, Tadić kaže da je prošlo već 10 godina od njenog prvog odlaska na Kosovo, te priznaje da je u početku osećala strah, kojeg se ubrzo oslobodila, te da nije imala problema, ali da je bilo ponekog "čudnog pogleda".

"Kada oslikavate crkvu, to podrazumeva značajan vremenski period proveden u samom mestu. Mi živimo sa tim ljudima već dugo. Vrlo često smo smešteni kod njih u kućama, pozivani smo na njihova slavlja. Prepleteni smo sa njima. Što se tiče bezbednosti, u početku sam imala strah zbog nekih predrasuda. Ali, nakon toga, zaista se nisam plašila. Moje iskustvo je takvo, nikada nisam imala problema niti razloga da se osećam ugroženo. Mi smo čak često bili smešteni u jednom albanskom hotelu nadomak Gnjilana. Ti ljudi su vrlo ljubazni prema nama. Kad vratim film, dosta toga imam u iskustvu i bilo je nekih izolovanih slučajeva, ali osim čudnih pogleda, ne mogu da kažem da mi se nešto loše desilo", priseća se ona. 

Kada sumira utiske, kaže da je freskopisanje na Kosovu veoma posebno i razlikuje se od svakog drugog iskustva, jer to ljudima sa Kosova znači opstanak.

"Sam čin oslikavanja crkava na Kosovu se dosta razlikuje od oslikavanja bilo gde drugde. Na Kosovu to ima potpuno drugo značenje, prevazilazi estetiku ili neke druge ciljeve. To je značajan događaj. Taj narod oseća da je oslikavanje crkve ustvari jedan od doprinosa opstanku kulture, da ne kažem naroda, jer bi to moglo pretenciozno da zvuči. Narod je okupljen oko crkve i njima je to strašno važan događaj. Oni su neverovatno zahvalni, pa se ja 'ogrebem' od njih o taj smisao koji se samo tamo dešava na takav način. To je njima strahovito važno i ne može na isti način da bude značajno na drugim mestima koja se ne susreću sa problemom opstanka", zaključila je Tadić.