Uskrs u Prizrenu i Velikoj Hoči

Slobodanka Našpalić iz Prizrena
Izvor: Kosovo Online

Isus Hristos je vaskrsenjem pobedio smrt i otvorio vrata raja, na Vaskrs se u crkvi pevaju radosne pesme, a jedna od njih kaže “recimo braćo i onima koji nas mrze, oprostimo sve zbog vaskrsenija”, o tome kako se u prestonici cara Dušana slavio najradosniji hrišćanski praznik, priča za Kosovo onlajn Slobodanka Našpalić koja je sa svojom osmočlanom porodicom napustila voljeni grad Prizren 1999. godine, a sa sobom su poneli uspomene i tradiciju koju brižljivo čuvaju.

Pripreme za Vaskrs počinju sa četrdesetodnevnim časnim postom, Srbi su na Veliku nedelju odlazili na sva bogosluženja. Na Veliki petak, kada je Hristos umro na krstu, najžalosniji dan u hrišćanstvu, bili smo “na ničenje”, to znači da ništa nismo ni jeli ni pili. Posle večernje službe na koju smo išli u saborni hram Svetog Georgija, celivali smo Hrista (plaštanicu) i podvlačili se ispod njegovog groba (stola na kome je plaštanica), moleći se za zdravlje i napredak doma”, priča Slobodanka dok ‘šaraljajkom’ iscrtava voskom na jajima neverovatne motive sa lakoćom, koje su je naučile, kako kaže, baka, majka i svekrva. 

Dodaje da su svšetenici za one koji su na ničenje iznosili ‘agijazmu’ (svetu vodu iz Jerusalima), koja se ispija u tri gutljaja kako bi  se okvasila usta.   “Posle toga, uzmemo po zalogaj pitarke (beskvasni hleb, pečen na žaru) koju umočimo u smešu soli, čubrice (zeleni začin) i ljute tucane paprike za zdravlje. Po povratku kući oni koji su na ničenje, popiju tri gutljaja vina”, kaže Slobodanka.

Na veliku subotu, pre ponoći, kada se začuju klepala, kojima se kako kaže Slobodanka poziva na molitvu, odlazili bi na sahranu Hristovu i svako bi poneo onoliko jaja koliko ima ima članova porodice.

“Služba je trajala do svitanja, svi smo bili radosni I ushićeni kada zvonjava zvona objavljuje Vaskrsenje Gospodnje. Po povratku kući, medjuosobno čestitamo Vaskrs, kucamo se jajima i prvo što pojedemo su jaja i “toplije” (hleb sa jajima). Onda postavljamo sofru, od starine je ostalo  da se za Vaskrs sprema, obavezno,  kosovska rendana pogača, pečeno pile, pirinač-tava, kupus sa mesom i kolači. Domaćin onda upali sveću, okadi sve ukućane koji pevaju Vaskršnji tropar, nakon pevanja, ponovo jedni drugima čestitamo Vaskrs i sedamo za svečano postavljenu trpezu”, kaže Slobodanka.

Posle praznične trpeze, muškarci idu ‘na vizitu’, kreću od porodica koje krštavaju, žene i deca na  Vaskršnji ponedeljak idu na vizite, a mlade koje nisu provele godinu dana u domu idu sa svekrvama – kaže Slobodanka, koja sa porodicom koja sa u raseljeništvu povećala za još pet članova, četvoro unučadi i snaja, prvi unuk koji se rodio u Leskovcu gde je porodica započela novi život pun iskušenja, poneo je kršteno ime Dušan. I posle više od 20 godina nostalgija za životom i druženjem u Prizrenom ne prestaje.

Vaskrs u Velikoj Hoči

Srce Metohije, Velika Hoča, riznica ljudske  mudrosti i vrlina, gde sve kroz vekove ima utvrdjeni red i sve traje “otkad ikad”, na jedinstven način proslavlja najveći hrišćanski praznik “Velikdan” – Vaskrsenje Gospodnje.

Bogom čuvana, razapinjana i vaskrsla Velika Hoča je sa verom u Gospoda, odolela svim tudjinskim uticajima  nadživela sve osvajače, sačuvala najlepše običaje i kontinuitet hiljadogudišnje hrišćanske eparhije.

Lazarice u Velikoj Hoči

Lazarevom subotom, u narodu poznatijom kao Vrbica počinju Vaskršnji praznici.

Uoči Vrbice u Velikoj Hoči, deca se okupe i u veseloj povorci na čijem su čelu Lazar i Lazarica idu od kuće do kuće i pevaju lazaričke pesme.

Lazar je devojčica obučena u odeću muškarca, na glavi nosi šešir okićen cvećem, a Lazarica je dečak koji se ne vidi, od glave do pete je pokriven belim platnom, i na glavi nosi venac od svežeg cveća.

Kada lazarice zapevaju ispred doma svi ukućani izlaze, sa spremljenim darom (jaja, slatkiši, novac).

Domaćica tri puta “obraća” (okreće) Lazara, dok lazarice pevaju: “Obraćaj se, Lazare, te se lepo prekloni, da  te lepo darujev, žutom parom, dukatom”.

Već sutradan na …..Cveti – praznik dečije radosti, u Velikoj Hoči, majke devojčicama oblače svečanu “dečiju nošnju” koja se očuvala iz doba Nemanjića. Etnolozi beleže da je na teritoriji Kosova i Metohije, središtu srpske srednjevekovne države bilo zastupljeno nekoliko tipova nošnje, odredjenih društvenim i imovinskim statusom i zanimanjem: vladarska, plemićka, ratarska, pastirska, radnička, dečija i nošnja koja se nosila za vreme žalosti.

U svečanim prilikama nošnje su bile obogaćene raznim nakitom. Na freskama loze Nemanjića, pored muške i ženske nošnje prikazana je i dečija nošnja oba pola, kakvu i danas nose hočanska deca u svečanim prilikama. Po stilu i formi pripadala je vizantijskoj nošnji i nije se razlikovala od nošnje odraslih.

Šaranje jaja

U Velikoj Hoči se sa šaranjem jaja započinje u četvrtoj  nedelji posta. Narod ovu nedelju naziva Sredoposnom, jer se nalazi u sredini Časnog posta.  Sa šaranjem se započinje sa prvim zrakom sunca  i prvo se našara “strašnik” – jaje koje se kao zaštitnik doma od svih nevolja čuva cele godine.

U Velikoj Hoči se šaraju tri strašnika – za zaštitu doma i čeljadi, vinograda i njiva i stoke.

Žene sa posebnom pažnjom i ljubavlju, čuvaju i prenose umetnost šaranja jaja voskom, jedinstvenim najraznovrsnijim motivima. Cvetovi su najčešći motivi koji simbolišu proleće i obnavljanje prirode, krstovi, ornamenti koji se mogu videti u crkvama i na tkanicama. Obično se jaje podeli dvema uzdužnim linijama koje se seku na vrohima ili još jednom poprečnom linijom na sredini jajeta, tako da se dobije osam trouglastih polja koja se ispunjavaju raznim motivima koji se mogu ponavljati i više puta. Ispisuje se H.V. ili Hristos Vaskrse i V.V. Vaistinu Vaskrse, a obavezno se našara jaje “mlada”, koje se daruje muškoj čeljadi, često sa ispisanim imenom kome je namenjeno i obično se daruje momcima spremnim za ženidbu.

Jaja se šaraju spravom koju u Velikoj Hoči zovu Šaraljajka. Ona se sastoji od drške, koja se nekada odsecala od lastara vinove loze. Na početku drške se nalazi levak obmotan isključivo pamučnim tankim koncem. Nekada se u levak stavlja konjska dlaka, radi ravnomenorg i tankog curenja voska, a savremeni majstori ove drevne sprave stavljaju vrh igle. Šare se iscrtavaju čistim pčelinjim voskom, koji se ubaci u levak šaraljajke,  a onda se na sveći zagreva, dok vosak ne krene da curi.

Farbanje jaja

Jaja se u Velikoj Hoči farbaju (boje) na Veliki četvrtak sa prvim zrakom Sunca, isključivo crvenom bojom, koja je simbol Hristve nevino prolivene krvi na Golgoti i istovremeno boja Vaskrsenja i radosti, kojoj se doda vaskršnja osvećena vodica. Prvo se ofarba strašnik, kojim mame  ili majke (bake) praveći znak krsta  dodiruju deci, na spavanju, čelo, bradu, desni i levi obraz, govoreći: živ,  zdrav, crven i rumen.

Za „Velikdan“ su domovi u Velikoj Hoči otvoreni za sve namernike. Sofre su bogate, pored savremenih jela i „modernih kolača sa interneta“ obavezno se pripremaju tradicionalna jela i „starinski kolači“.

Svi su svečano obučeni i obavezno se oblači nešto novo, a deca se „ponove“, za Uskrs im se kupuje nova garderoba i obuća.

Svi odlaze na Vaskršnju liturgiju, po povratku iz crkve u svakom domu se pali sveća, okadi kuća, otpeva Vaskršnji tropar i obavi porodični doručak, koji se započinje uskršnjim jajetom. A onda se postavlja sofra za vizitu, na kojoj su i slana i slatka jela i dočekuju se gosti.

Милутин
02. Maj 2021.
Христос Воскресе!!!