Vojnički pogled Saše Radojevića na Bitku za Košare: Dominiralo junaštvo, ali i drugarstvo

Saša Radojević
Izvor: Print Screen

Na današnji dan, pre 23 godine, počela je bitka na Košarama. Bitka je postala simbol otpora neprijatelju tokom NATO agresije 1999. godine. Zastavnik prve klase Saša Radojević, koji je tada bio zamenik komandira karaule Košare, za RTS govori kako sa ove distance gleda na tu bitku koja je trajala do 14. juna.

Na današnji dan, 9. aprila pre tačno 23 godine otpočeo je napad na karaulu Košare. Ono što je bilo zamišljeno kao brza akcija koja je trebalo da slomi kičmu naše odbrane i uz pomoć albanske vojske i NATO-a omogući prodor terorista duboko u teritoriju KiM, onemogućeno je zahvaljujući herojskom otporu naših vojnika.

Svih 130 oficira, podoficira i vojnika Vojske Jugoslavije koliko ih je u zoru 9. aprila bilo raspoređeno duž 13 kilometara zone karaule "Košare" bez trunke oklevanja prihvatilo je borbu za odbranu Srbije. Surovi planinski teren srpsko-albanske granice postaće poprište bitke koja je nadrasla svoj vojni značaj.

Bitka na Košarama postala je simbol otpora neprijatelju tokom NATO agresije 1999. godine.

Zastavnik prve klase Saša Radojević, koji je tada bio zamenik komandira karaule Košare, rekao je gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, da izražava pijetet prema žrtvama NATO agresije i učesnicima bitke, herojima koji su dali sve što su imali - svoje živote.

"Mi i njihove porodice ih danas žalimo, čitava Srbija ih slavi kao heroje, oni jesu heroji u odbrani zemlje", napomenuo je on.

Radojević je rekao da 9. april nisu dočekali, kako neki kažu, nespremno.

Podseća da je granica prema Albaniji bila nestabilna, bilo je svakodnevnih incidenata i graničari su svoje zadatke izvršavali u borbenim i ratnim uslovima.

"Imali ste Albaniju koja ima pretenzije prema vašoj teritoriji, da zauzme vaš deo teritorije, imate iza vas selo u kome žive Albanci koji su neprijateljski nastrojeni prema našoj vojsci - tako da su graničari na neki način bili spremni, očekivali su, a o motivaciji za odbranu zemlje ne treba govoriti, kako vojnika, tako starešina i kasnije dobrovoljaca koji su se u tu bitku uključili", rekao je Radojević.

Dominiralo junaštvo, ali i drugarstvo

Radojević kaže da je lako komandovati vojnicima kojima uopšte nije trebalo da se komanduje, to su bili vojnici prve kategorije, motivisani, spremni, obučeni - graničari imaju poseban odnos, prisan odnos kada je u pitanju drugarstvo i izvršenje zadatka.

Prema njegovim rečima, graničari su možda jedini vojnici u Vojsci Jugoslavije koji su imali naoružanje sa bojevom municijom i sami donosili odluku kada će je upotrebiti, kada budu ugroženi njihovi životi.

"O herojstvu, odbrani i junaštvu tih vojnika danas bi se mogli raditi i doktorski radovi", istakao je Radojević.

Položili ispit, psihički izdržali 67 dana

Od bitke na Košarama prošle su 23 godine. Govoreći kako se sa ove distance gleda na tu bitku, Radojević kaže da tada nisu bili svesni da smo položili jedan ispit koje generacije u 100 godina polažu.

"Radili smo svoj posao, svakoga dana nudeći svoju glavu za odbranu otadžbine, svakog minuta. Bilo je teško 67 dana psihički izdržati, bez NATO avijacije, bez borbi, samo da sedite 67 dana u rovu, da ne spavate, da nemate hranu", kaže on.

Koji je trenutak na Košarama bio najteži

"Svi napadi u istoriji su počinjali na blage ili radosne praznike - nisu baš slučajno izabrali veliki petak, prva dva dana kada su graničari primili taj prvi i najteži udar bio je nateži i treći dan bio je krvavi Uskrs kada smo izgubili 10 pripadnika Vojske Jugoslavije, od toga sedam pripadnika graničnih jedinica", rekao je Radojević.

Kaže da je to bilo teško shvatiti, moral je bio dosta poljuljan.

"Zahvaljujući tada potpukovniku Dimčevski Dragutinu koji je bio sve vreme sa nama, koji je uspeo svojim prisustvom, odličnom organizacijom i smirenošću da povrati taj moral. Odlučivalo se se da li će odbrana uspeti ili neće. Naš komandni kadar iz komande Prištinskog korupsa i general Lazarević i Pavković nisu tako lako mogli da uvedu sveže snage jer je bila vazdušna opasnost - trebalo je dovesti jedinice iz dubine, boristi se pripadnicima terorističke oslobodilačke vojske Kosova, bila je presečena komunikacija puta", ispričao je on.

Košare su na takvom položaju da je naša odbrana bila onemogućena.

"Oni su nas nadvišavali na 90 odsto teritorije, imaju prevlast na zemljištu, u vazdušnom prostoru, imaju prevlast u artiljeriji, mi nismo mogli da punim kapacitetom koristimo našu artiljeriju jer je bila vazdušna opasnost. Ako gledate raspon snaga, oni su to jutro napali sa dve brigade terorističke vojske, zatim jednom brigadom plaćenika i podržani dobrim delom artiljerije iz regularne vojske Albanije", rekao je Radojević.

Odbrana po principu otpornih tačaka

Neprijateljskih vojnika je bilo oko 15.000.

"U tom trenutku je bilo 115 graničara raspoređeno - branili smo se po principu otprnih tačaka, na kolibicama na samoj ganičnoj liniji imao sam 15 vojnika, kasnije se pojačalo jedno odeljenje vojne policije koje je uspelo da izađe do mene i potpukovnik Dimčevski sa vozačem", ispirčao je Radojević.

Bilo je neverovatnih trenutaka, kada je pogođen položaj kod graničnog kamena C-4, tri dana je sve gorelo.

"NATO bombardovanje je bilo nešto nastrašnije što smo do tada mogli da doživimo i sreća je naša bila što su položaji naši od položaja terorističke vojske Kosova bili na 80 do 100 metara, pa ukoliko bi pogodili nas pogodili bi i njih", kaže on.

"Nismo trpeli direktne udare NATO avijacije, ali sam lično osetio kad padne avio-bomba na 800 metara od vas, sve leti u vazduh, za par sekundi ste u vazduhu", ispričao je Radojević.

Šta je najviše nedostajalo

"Adrenalin radi, nemate potrebu za hranom, plašili smo se da ne ostanemo bez municije. Što se tiče vode, bilo je snega, kiše - uzemete malo snega, sve što nam je nedostajalo nekako nam nije nedostajalo, znali smo šta branimo", rekao je Radojević.

Kada su naše vojnike pozivali na predaju, nijedan se nije predao i naši vojnici su rađe išli u smrt mego u prdaju ili povlačenje, kaže on.

Kultura sećanja

"Poslednjih desetak godina smo dobili poštovanje, nismo ni bili svesni šta smo u tom trenutku odradili - dobili smo poštovanje od medija, građana, od navišeg vojnog i državnog rukovodstva", napomenuo je Radojević.

"Gotovo u svim gradovima, bulevari, ulice nose imena tih poginulih heroja. Važna je kultura sećanja jer čovek dva puta umire - jednom kada pogine a drugi put kada ga svi zaborave. Druga je godina kako je bitka za Košare ušla u udžbenike istorije za 8. razred, to nam je drago da sačuvamo heroje odbrane od zaborava", zaključio je Radojević.