Između planova i stvarnosti KEK-a, sa ovakvim tempom investicija ciljevi Energetske strategije nisu realni

Na Kosovu, gde je energija decenijama bila izvor svetlosti, ali i izvor bolesti i raseljavanja, energetska tranzicija se ne može meriti samo u novim megavatima, već u poboljšanju uslova života. Energetska tranzicija nije samo promena izvora energije sa uglja na solarnu ili energiju vetra. To je dubok društveni i ekonomski proces koji utiče na to kako se energija proizvodi, ko ima koristi od nje i ko snosi troškove promene. Kosovo možda ima energetsku strategiju, ali za sada – energetska tranzicija ostaje samo reč koja još nije postala stvarnost, piše danas Gazeta ekspres.

Pored radnika u energetskom sektoru, tranzicija uključuje zajednice koje žive u blizini elektrana, a čije je javno zdravlje decenijama izloženo zagađenju, lokalne ekonomije zavisne od jedne industrije i kapacitet institucija da izgrade stvarne razvojne alternative.

Vlada Kosova, u zvaničnim dokumentima, govori o „postepenom prelasku na čistu energiju“, dok se građani koji žive „u senci“ elektrana KEK-a svakodnevno suočavaju sa dimom, prašinom i neizvesnošću.

Između ove dve stvarnosti, energetska tranzicija i dalje ostaje više proces na papiru nego opipljiva transformacija.

Ovaj jaz između institucionalnog diskursa i stvarnosti na terenu ilustruju i zvanični podaci Agencije za zaštitu životne sredine Kosova, koja u svom Godišnjem izveštaju o stanju vazduha za 2024. godinu navodi da se uticaj elektrana Kosovo A i B na kvalitet vazduha prati putem mreže od 13 mernih stanica, sa posebnim fokusom na urbana i industrijska područja sa visokim rizikom po javno zdravlje.

Danas, dok se govori o energetskoj tranziciji, obnovljivim izvorima i zelenim politikama, zajednice koje žive u ovim područjima osećaju više nesigurnosti nego koristi. Pitanja koja ostaju su: šta će se desiti sa njima kada dimnjaci prestanu da rade, ali i hoće li ovi dimnjaci prestati da rade.

Život u senci elektrana

U selu Ade (kod Obilića), mestu koje je nekada imalo više stanovnika, danas je ostalo samo oko 15 naseljenih kuća. Ostale kuće su napuštene, a sve što je od njih ostalo su ruševine kao dokaz da su nekada bile naseljene. Selo Ade i ostala sela opštine Obilić su nezavidan prizor, koji podseća na boju pepela.

U zvaničnim dokumentima, ovo područje je drugačije klasifikovano. Prema Godišnjem izveštaju o stanju vazduha za 2024. godinu, „Aglomeracija AKS1“ obuhvata najgušće urbane i industrijske oblasti, gde zagađenje vazduha predstavlja veći rizik za stanovništvo.

Avdi Prenići, jedan od preostalih stanovnika u selu Ade, kaže da mu niko nikada nije ništa objasnio o energetskoj tranziciji i da osim toga ima i drugih problema kao stanovnik ovog područja.

„Ne znam ništa o energetskoj tranziciji, nikada nisam čuo za nju. Ostalo nam je samo oko 15 kuća. Premeštene su zbog dece i obrazovanja. Nema škole, nema ambulante, čak ni pijace. Nismo dobili nikakvu podršku ni od koga, nikakva obećanja. Procena kuća je izvršena 2004. godine, ali ništa nije urađeno. Selo je ostalo kakvo jeste“, rekao je Prenići, a piše Gazeta eskpres.

Ade je brutalna metafora za energetsku tranziciju Kosova, proces koji postoji u vladinim dokumentima, ali ne i na terenu gde su zajednice živele ceo svoj život pod milošću KEK-a.

Ragip Grajćevci je nekada živeo u tom selu i radio za KEK 42 godine. On kaže da je sada samo oko 15 kuća pogodno za život u selu, koje je veoma blizu rudnika i koje bi normalno bilo eksproprisano.

Od strateških dokumenata do stvarnosti na terenu

Prema Energetskoj strategiji 2022–2031, Kosovo je preduzelo nekoliko koraka kako bi se uskladilo sa ciljevima Evropske unije. Dokument predviđa „povećanje udela obnovljivih izvora na 32 odsto do 2030. godine, smanjenje emisija za 16 odsto i poboljšanje energetske efikasnosti“.

Ovo neslaganje između ciljeva i stvarnosti ističe i organizacija Grin Enerdži (Green Energy) Kosovo, koja procenjuje da je „Energetska strategija 2022–2031 najambiciozniji energetski dokument ikada usvojen na Kosovu, ali praktična implementacija i stvarni tempo značajno zaostaju za strateškim ciljevima“.

Prema toj Strategiji, nekoliko konkretnih kratkoročnih prekretnica trebalo je da se postigne do 2025. godine, uključujući puno funkcionisanje berze Alpeks, uspostavljanje programa podrške za ranjive potrošače i pripreme za određivanje cene ugljenika. Međutim, nezavisno praćenje i nedostatak jasnih zvaničnih podataka ukazuju na to da ovi ključni koraci još uvek nisu u potpunosti ispunjeni, što odražava sporiji tempo implementacije nego što je predviđeno u strateškom planu.

Ministarstvo ekonomije, u odgovorima, naglašava da su usvojeni osnovni zakoni o energetici, kao i Zakon o promociji obnovljivih izvora energije, dok je pripremljen i Nacionalni plan za energiju i klimu 2025–2030.

U praksi, Ministarstvo pominje konkretne projekte:

„Prva aukcija za solarne elektrane fotonaponskih kapaciteta 100 megavata je završena i proces za vetroelektrane jačine 150 megavata je počeo. Jedan od glavnih projekata je ‚Solar4Kosovo‘, koji obuhvata dve komponente: solarni termalni sistem od oko 70 MWth za Termokos u Prištini, čiji je cilj snabdevanje toplotom iz solarnih izvora i poboljšanje kvaliteta vazduha, koji finansiraju KfW i WBIFi i fotonaponski park od 100 MWp za KEK u Obiliću, koji se nalazi na degradiranom zemljištu bivših deponija pepela, uz podršku EIB-a i drugih međunarodnih partnera“.

To je, smatraju u Ministarstvu, dokaz da se „Kosovo postepeno kreće ka ciljevima zelene tranzicije EU“.

Jedan od ključnih elemenata energetske tranzicije, pomenut u Energetskoj strategiji 2022–2031, ali koji još nije sproveden u praksi, jeste uspostavljanje cene ugljenika.

Strateški dokumenti predviđaju pripremu postepenog sistema cena ugljenika, koji bi bio usklađen sa evropskim tržištem emisija (EU ETS), sa indikativnim nivoima koji se u ranim fazama pominju oko 30–35 evra po toni ugljen-dioksida, koji bi se postepeno povećavali ka evropskim nivoima.

Međutim, do danas, Kosovo nema funkcionalan porez na cenu ugljenika ili sistem na snazi. To znači da se zagađenje iz energetskog sektora još uvek ne odražava u realnim ekonomskim troškovima za domaće proizvođače, dok se kroz mehanizme Evropske unije, kao što je CBAM, ova cena indirektno primenjuje na izvoz, izlažući zemlju ekonomskim rizicima, a da još uvek nema pripremljenu domaću politiku.

Grin Enerdži, u odgovorima i komentarima, ocenjuje da aukcija za elektranu od 100 megavata fotonaponskih sistema predstavlja važan korak i pokazala je interesovanje investitora, ali naglašava da nedostatak redovnih aukcija za energiju vetra i kontinuirani godišnji ciklusi ograničavaju uticaj ovog mehanizma.

Na papiru, izgleda kao da se mnogo toga dešava. Ali na terenu, investicije još uvek nisu pretvorene u funkcionalne kapacitete.

Na pitanje o planu za radnike KEK-a, Ministarstvo ukratko navodi da „to pitanje spada u domen samog KEK-a“.

Međutim, na pravnom nivou, Kosovo tvrdi da postoji visok stepen usklađenosti sa Evropskom unijom. Zakon o zaštiti vazduha od zagađenja smatra se osnovnim zakonom za ovu oblast i usklađen je sa glavnim direktivama EU o kvalitetu vazduha i industrijskim emisijama. Uprkos tome, socijalna dimenzija tranzicije – posebno sudbina radnika KEK-a – ostaje van svakog konkretnog plana.

Ovaj jaz potvrđuje i organizacija Grin Enerdži Kosova, koja naglašava da „još uvek nemamo ni socijalni ni ekonomski plan za radnike KEK-a i okolne zajednice“.

U nekim regionima Rumunije i Bugarske, energetska tranzicija je donela teške socijalne posledice, jer je zatvaranje rudnika došlo bez planova za zapošljavanje radnika, bez finansijske podrške porodicama i bez alternativnih razvojnih projekata. Izveštaji EU upozoravaju da bi neorganizovana tranzicija mogla dovesti do masovne nezaposlenosti, produbljivanja siromaštva, emigracije i napuštanja čitavih industrijskih područja.

Ova iskustva pokazuju da je model uklanjanja uglja i „vidimo se kasnije“ siguran neuspeh, a rizik je isti za Obilić ako institucije ne izrade jasan društveni i ekonomski plan.

Svetska banka naglašava da energetska tranzicija postaje uspešna kada se kombinuju tri elementa: prekvalifikacija radnika, investicije usmerene ka lokalnoj ekonomiji i uključivanje zajednica u donošenje odluka. Prema banci, zatvaranje kapaciteta za ugalj bez ovih mera donosi finansijsku destabilizaciju i društvene tenzije. Ovo je direktno upozorenje zemljama koje još nisu počele sa planiranjem, poput Kosova, gde radnici KEK-a kažu da nisu informisani i da nema jasnog plana za njihovu budućnost.

Ragip Grajćevci, direktor rudarske kompanije, kaže da se o tranziciji nije razgovaralo u prostorijama KEK-a i da nije bilo okruglog stola sa radnicima i njihovim predstavnicima.

„Čuo sam preko jedne nevladine organizacije o tranziciji koja je pomenuta, ali radnici KEK-a nisu obavešteni ni od menadžmenta ni od vlade. Koliko sam čuo, ako do takve tranzicije dođe, treba imati na umu da u KEK-u postoji veliki broj radnika o kojima bi neko trebalo da razmišlja, više od 4.000 radnika ovde radi“, rekao je Grajćevci.

Društveni jaz u tranziciji

Kroz projekat „Inkluzivan i pravedan put do 2030: Budućnost zelene energije“, UNDP pokušava da popuni upravo ovaj društveni jaz. Cilj projekta je da se „bavi društvenim nejednakostima pružanjem podrške ranjivim grupama stanovništva, posebno ženama, osobama sa invaliditetom i nevećinskim zajednicama“.

U svom dokumentu, UNDP govori o „intervencijama koje će se fokusirati na ranjive grupe“ i jačanju lokalnih kapaciteta za čistu energiju. Ali za sada, ovo je više program pomoći nego deo veće nacionalne strategije za „pravednu tranziciju“.

U opštini Obilić kažu da se tranzicija ne prevodi u lokalni razvoj.

„Industrijska zona je ograničila mnoga područja, kako u preduzećima, tako i u domaćinstvima“, navodi se u zvaničnom odgovoru Opštine.

Decenijama, stanovnici Obilića žive sa ekološkim posledicama elektrana, dok su mnogi stanovnici bili primorani da migriraju u Prištinu. Iako je Opština pokrenula male projekte za obnovljivu energiju, solarne panele na javnim zgradama i programe efikasnosti, priznaje da „društveni rizik ostaje visok“ ako nema mera za radnike KEK-a.

„Osnovni zahtev ostaje poštovanje Zakona o Obiliću, koji se prema ovom području odnosi sa posebnom pažnjom iz ekoloških i zdravstvenih razloga. Takođe zahtevamo jednako zapošljavanje za naše stanovnike, svesni štete koju su nam nanele elektrane“, kažu iz Opštine.

Što se tiče preseljenja stanovnika, Opština je saopštila da je njime upravljalo Ministarstvo.

„Procesom je upravljalo Ministarstvo, dok smo mi pomagali sa dokumentacijom. U slučaju sela Sibovac, pomogli smo u premeštanju groblja i obezbeđivanju nove parcele“.

Stanovnici Obilića doživljavaju tranziciju kao neispunjeno obećanje, a istovremeno i kao rizik od gubitka malo sigurnosti koju imaju.

Sindikat KEK-a: „Nema tranzicije. I nećemo je dozvoliti“

Dok vlada govori o čistoj energiji, sindikati KEK-a govore o potpuno drugačijoj stvarnosti. Predsednik sindikata Nedžat Ljubnica izjavljuje da nema zabrinutosti zbog energetske tranzicije, jer u stvarnosti takav proces na Kosovu - ne postoji.

„Naš stav je jasan: ne slažemo se sa prekidom korišćenja ovog izuzetnog nacionalnog resursa – uglja“, rekao je Ljubnica.

Ljubnica ističe važnost uglja, koji naziva bogatstvom naroda, i naglašava činjenicu da je, prema njegovim rečima, ugalj jedini izvor koji garantuje održivu proizvodnju električne energije, posebno sada kada se Evropa suočava sa energetskom krizom.

„Nije bilo pravog dijaloga, jer ni Vlada ni mi ne verujemo da će elektrane biti zatvorene pre 2050. godine. Takvi projekti ne mogu biti realizovani ni tehnički ni ekonomski bez većih posledica“, dodaje on.

Ljubnica se ne samo ne slaže sa potencijalnom tranzicijom, već kaže da je KEK jedina garancija.

„Sve dok KEK posluje sa Kosovom A i B, postoji garancija održivog zapošljavanja i energetske bezbednosti. Bez ovih kapaciteta, Kosovo rizikuje da ostane zavisno od skupog uvoza. Nećemo dozvoliti zatvaranje elektrana ni zbog koga. Stubovi energetske nezavisnosti ne smeju biti ugroženi.“

U međuvremenu, s druge strane, bivši generalni direktor KEK-a Arben Đukaj naglašava da je tokom perioda kada je bio deo korporacije, broj zaposlenih već počeo da opada.

„Tokom mog vremena tamo, bilo je pokušaja ulaganja u tehnologiju i došlo je do smanjenja broja zaposlenih, broj zaposlenih je smanjen za oko 1.000 ili 1.200 zaposlenih“, dodaje on.

Kosovska energetska korporacija trenutno ima oko 3.992 zaposlena, raspoređenih u centralnoj direkciji, operativnim odeljenjima, elektranama i sektorima podrške, uključujući ljudske resurse, IT, fizičko obezbeđenje, logistiku i odnose sa javnošću. Prema zvaničnim podacima, broj zaposlenih je u prošlosti bio veći, sa više od 4.700 zaposlenih u 2014. i više od 4.300 u 2017. godini, što odražava postepeni trend smanjenja broja zaposlenih tokom poslednje decenije.

Što se tiče planova za blokove A4 i A5 termoelektrane Kosovo A, KEK kaže da još nema konkretnih odluka, jer će svaka procena biti izvršena nakon završetka kapitalnih projekata za modernizaciju blokova A3, B1 i B2. Prema rečima kompanije, očekuje se da će ove investicije povećati operativnu bezbednost, produžiti tehnički vek trajanja blokova za oko dve decenije, povećati proizvodni kapacitet za oko 130 megavata i uskladiti ekološke standarde sa zahtevima Evropske unije. Paralelno sa tim, KEK je pokrenuo postupke javne nabavke za izgradnju solarnog parka kapaciteta 100 megavata.

KEK takođe naglašava da ne planira smanjenje broja zaposlenih, tvrdeći da veliki deo zaposlenih odlazi u penziju zbog relativno visoke prosečne starosti i da kompanija cilja da osveži strukturu zaposlenih mlađim osobljem i specijalizovanim profilima, posebno u sektoru obnovljivih izvora energije.

„Istovremeno, sa snažnim ulaskom KEK-a u sektor obnovljivih izvora energije, očekuje se povećanje potrebe za novim stručnim osobljem i specijalizovanim profilima, stvarajući dodatne mogućnosti za zapošljavanje i razvoj ljudskih kapaciteta“, naglašava Skender Bucoli u svom pisanom odgovoru.

Pristup sindikata je jasan: tranzicija nije na vidiku, a ako se i desi, trebalo bi da bude postepena, tek nakon što postoje bezbedne alternative i samo uz jake garancije za radnike.

Stručnjaci: Tranzicija neophodna, ali institucije nisu spremne

Egzona Šalja-Kadiu, stručnjak za životnu sredinu i direktorka nevladine organizacije „EcoZ“, slaže se sa teorijom da je energetska tranzicija na Kosovu neophodna, ali njena izvodljivost ostaje komplikovana. Bez sveobuhvatnog društvenog i ekonomskog plana, može naići na otpor.

Ona naglašava da potencijal postoji, ali da su prepreke ozbiljne.

„Potencijal postoji, posebno u oblasti vetra i sunca. Ali Kosovo nema datum za izlazak iz uglja, postoji samo jedan solarni projekat proglašen pobednikom koji još uvek nije realizovan, a nedostaje i prava mapa puta za tranziciju. Tehničke prepreke su povezane sa nedostatkom nove infrastrukture za integraciju OIE, nedostatkom skladištenja (baterija) i nedostatkom tehničkog znanja na centralnom i opštinskom nivou. Institucije nisu koordinisane i ne postoji pravni okvir za „pravednu tranziciju“.“

Pored same tranzicije kao procesa, Egzona Šala-Kadiu kaže da je, na osnovu merenja koje je sproveo EcoZ, pitanje radnika KEK-a takođe zabrinjavajuće, jer je preko 90% radnika izjavilo da čak ni ne dobijaju informacije o procesima u kompaniji.

A u drugom slučaju, ako se ova energetska tranzicija ne ostvari, ako počne da dobija oblik, Šala-Kadiu kaže da će u ovoj verziji rizici biti ozbiljni.

„Ako ne uspemo, Kosovo ostaje zavisno od uglja, sa posledicama po zdravlje, životnu sredinu, međunarodni imidž i trgovinu sa EU. CBAM od 2026. godine donosi velike kazne. Sredstva će biti izgubljena, a društvena nejednakost će se produbiti“, dodaje ona.

Prema njenim rečima, pravi predlog je evropska praksa kao što su „tranziciona čvorišta“ u Poljskoj/Češkoj i modeli ranog uključivanja zajednice kao što je u Nemačkoj.

Zemlje poput Češke su počele da ponovo koriste smeđe lokacije iz rudnika uglja za instaliranje solarnih panela ili razvoj zelene infrastrukture. Izveštaji Evropske komisije pokazuju da ponovna upotreba smeđih fild lokacija ne samo da obezbeđuje čistu energiju, već otvara i nove lokalne mogućnosti zapošljavanja, bez konkurencije sa poljoprivrednim zemljištem ili stambenim područjima. Ovaj model je primenljiv i na Kosovu, posebno u smeđim fild područjima oko KEK-a, gde su već dokumentovane hiljade hektara zemljišta pogođenog naslagama pepela i iskopavanjima.

Iz druge perspektive, stručnjak za energetiku Adhurim Hadžimusa vidi problem u institucionalnim prazninama. „Strategija je dobro napisana, ali postoje stručni nedostaci i administrativne prepreke“, kaže on. Prema njegovim rečima, nedostatak koordinacije između ministarstava i kašnjenja u prostornom planiranju čine tranziciju „procesom koji postoji samo na papiru“. Dodaje: „Dve godine nakon usvajanja strategije, obećane investicije nisu realizovane zbog nedostatka političke volje.“

Hadžimusa naglašava da stupanjem na snagu mehanizma CBAM u Evropskoj uniji, Kosovo rizikuje da zaostane: „Kosovski proizvodi će biti oporezovani na granici jer Kosovo još uvek nema porez na ugljenik. To znači veće troškove i manju konkurenciju.“ Za njega, „strategija vlade nije realistična“ bez konkretnih planova za postepeno zatvaranje elektrana i tranziciju radnika.

Studija koju je objavio MDPI naglašava da se pravedna tranzicija ne može kopirati iz jedne zemlje u drugu kao standardni model. Mora biti „zasnovana na mestu“, odnosno prilagođena identitetu, društvenoj strukturi, kulturi i ekonomskim zavisnostima određenog područja. U slučaju Kosova, to znači da Obiliću treba specifična strategija tranzicije – drugačija od one istočnog Kosova ili drugih industrijskih područja – jer su njegova istorija, profil zaposlenosti i opterećenje životne sredine jedinstveni.

U analizi INDEP-a, jedna fraza se ističe:  „Energetska tranzicija bez društvene tranzicije je neodrživa“.

Zvuči kao upozorenje za zemlju koja rizikuje stvaranje nove energetske ekonomije, ali sa starim nejednakostima. Drugi izveštaji, poput „Preko uglja: Ulaganje u energetsku budućnost Kosova“ IEEFA-e, pojačavaju ovu ideju, naglašavajući potrebu da investicije u čiste tehnologije budu praćene programima zapošljavanja i podrškom zajednicama koje gube svoju tradicionalnu ulogu u energetskoj industriji.

Studije Svetske banke, Evropske komisije i organizacija specijalizovanih za pravedne tranzicije pokazuju da su tranzicije koje se fokusiraju samo na tehnologiju, a ne na ljude, propale u Bugarskoj, Rumuniji i nekim regionima Poljske. Stoga se energetska tranzicija smatra neodrživom ako je ne prati prekvalifikacija radnika, ekonomska podrška pogođenim porodicama i lokalni planovi razvoja koji zamenjuju ekonomsku ulogu uglja.

Prema rečima profesora Zećira Veseljaja, koji je proučavao uticaj energetske industrije na životnu sredinu, „područje oko KEK-a je već podeljeno između onih koji su ekonomski profitirali u prošlosti i onih koji snose posledice zagađenja“. On kaže da bi tranzicija „imala smisla samo ako znači poboljšanje socio-ekonomskih i ekoloških uslova zajednica“. Ali za sada, dodaje, „zajednice Obilića nisu značajno koristile od odredbi Zakona o Obiliću koje su predviđale pomoć za njihovo zdravlje i blagostanje“.

Veseljaj naziva situaciju „tranzicijom na čekanju“ i povezuje je sa nedostatkom volje da se sprovedu politike koje već postoje. On upozorava da ako se trenutni trend nastavi, „emigracija iz pogođenih područja je neizbežna“, podsećajući na slučajeve raseljavanja u selima poput Hadea i Siboka.

Tranzicija na čekanju

„Sukob“ između onoga što Ministarstvo izjavljuje i onoga što stručnjaci nalaze je jasan. Na papiru, tranzicija je počela, dok se u stvarnosti još uvek ne dešava. Planovi za energiju vetra su u procesu licitiranja, dok ne postoji jasan plan za reintegraciju ili prekvalifikaciju radnika KEK-a. Za zajednicu Obilič, tranzicija ostaje više „zeleni san“ nego pravedan proces.

Studije Svetske zdravstvene organizacije i Evropske agencije za životnu sredinu jasno pokazuju da regioni koji zavise od uglja imaju viši nivo respiratornih i kardiovaskularnih bolesti i prevremene smrti. U njihovim izveštajima, jedna od glavnih preporuka je da vlade stvore posebne zdravstvene fondove za zajednice koje su decenijama izložene visokom zagađenju, praksa koju su neke zemlje učinile, ali koja i dalje nedostaje na Kosovu.

Čak i sami institucionalni dokumenti priznaju da je podzakonski okvir za emisije u vazduh samo delimično usklađen sa direktivama Evropske unije, uključujući Direktivu o industrijskim emisijama i Direktivu o srednjim postrojenjima za sagorevanje. To znači da se energetska tranzicija na Kosovu suočava ne samo sa tehničkim izazovima, već i sa strukturnim prazninama u implementaciji, koordinaciji i socijalnoj pravdi.

Prema oceni organizacije Grin Enerdži Kosovo, sa trenutnim tempom investicija, ciljevi Energetske strategije nisu realni. Dominacija malih fotonaponskih projekata, nedostatak velikih kapaciteta i nedostatak baterija velikih razmera čine tranziciju više težnjom nego stvarnim procesom.

Kosovo možda ima buduću energetsku strategiju, ali za sada, tranzicija ostaje samo reč koja još nije postala stvarnost.