Džormen: Osećaj bezbednosti neophodan da bi se nasilno raseljeni vratili u svoje domove

Osećaj bezbednosti neophodan je da bi se ljudi koji su prisilno raseljeni vratili tamo gde su nekada živeli, to vidimo širom sveta. Istovremeno ljudi vole da žive sa svojim sunarodnicima, u zajednicama u kojima poznaju svoje komšije i veruju im. I u slučaju Srba sa Kosova vidimo da se oni vraćaju u krajeve u kojima ima Srba, kaže za Kosovo onlajn Sandra Džormen, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Ričmondu.

Iskustvo prisilnog raseljavanja je traumatično, navodi Džormen, a kada, kao u slučaju raseljenih Srba sa Kosova prođe mnogo vremena, kako ukazuje, verovatnoća da će ljudi želeti da se vrate postaje manja. 

Postkonfliktne migracije jedna je od oblasti koje istražuje Džormen. Sprovodila je terenska istraživanja u Srbiji i na Kosovu, Etiopiji, Eritreji, Gani, Liberiji, Omanu... Bila je Fulbrajtov stipendista na Američkom univerzitetu u Prištini, a na Institutu za evropske studije u Beogradu ove nedelje održala je predavanje na temu „Nasleđe i pouke prisilnog raseljavanja u Srbiji“.

Sa Kosova je posle sukoba, 1999. i kasnije, raseljeno oko 220.000 Srba. Prema podacima UN stopa održivog povratka na Kosovo je ispod 2 odsto i najniža je u odnosu na sva druga postkonfliktna područja u svetu. Ko nije uradio svoj posao da bi se oni vratili u većem broju? 

Ne mislim da je stvar u tome ko nije radio svoj posao. Zato što je bilo značajnog ulaganja u pokušaje da se Srbi vrate na Kosovo, bilo je više faza obnove stambenih objekata. Odgovor na pitanje zašto ljudi nisu voljni da se vrate nije u neuspehu politike koliko u onome čemu ljudi daju prednost. Mislim da većina ljudi koji se ne vraćaju više vole da žive u centralnoj Srbiji ili drugim mestima gde se osećaju kao da su u većini i gde se osećaju prijatno u zajednici.

Može li se reći da je jedan od razloga strah od toga sa čim mogu da se suoče ako se vrate, jer postoje primeri provokacija povratnika, napada na njihovu imovinu, pa i na njih same? 

Bilo je nekoliko incidenata sa napadima, ali prema podacima Oebsa više su to stvari poput ispisivanja grafita ili situacija u kojima im se ljudi obraćaju na način koji se smatra neprijateljskim. Istina je da imamo incidente sa zastrašivanjem u nekim oblastima, ali mislim da ne možemo potceniti traumu koju su ljudi doživeli raseljavanjem i to nije slučaj samo sa Srbima sa Kosova, i Bosna je primer gde ljudi koji su nasilno raseljeni zbog etničkog sukoba ne žele da se vrate u prostor u kom bi živeli kao manjina.

Kako objašnjavate to što su Srbi koji su se vratili na Kosovo uglavnom u ruralnim a ne u urbanim područjima? Nema ih u Prištini, ni u drugim gradovima u kojima su nekada živeli...

Ovde je vidljiva promena obrasca. U slučajevima povratne migracije iz drugih konteksta, u Liberiji, Ugandi, Kolumbiji.., ljudi se vraćaju u urbana područja uglavnom zbog toga što tamo ima boljih poslova, više mogućnosti za obrazovanje, više zabave. To ne važi nužno za Srbe jer smo videli da su oni koji su se vratili na Kosovo otišli ​u ruralna područja u kojima imaju svoju zajednicu i možda jaku vezu sa zemljom, preko brojnih generacija, koje jednostavno ne žele da se odreknu. Nemam demografske podatke i ne znam zasigurno, ali pretpostavljam da su stariji ljudi ti koji u većini žele da se vrate svojim farmama, voćnjacima, vinogradima i da žive u onim krajevima u kojima postoji snažna vezanost za zemlju.

Od raseljavanja najvećeg broja Srba sa Kosova prošlo je 25 godina, kada prođe tako dug period da li je kasno za povratak ili nikada nije kasno?

Napori za restituciju imovine kakve smo videli na Kosovu često se dešavaju kasno - pet, deset ili 15 godina nakon sukoba, a u tom trenutku ponekad ljudima više i nije stalo. Što je prošlo više vremena, manje je verovatno da će ljudi želeti da se vrate jer se zajednica promenila, a promenili su se i njihovi životi. Ali kada govorimo o protoku vremena, u Evropi postoje slučajevi da ljudi i dalje osporavaju konfiskacije imovine koje su se desile tokom Drugog svetskog rata. Ono što je veoma interesantno je da sada u Ukrajini postoje nastojanja da se identifikuje imovina koja se gubi tokom rata, u momentu dok se to dešava. Gubitak imovine može da se prijavi na internet stranici i to je jedinstven primer da takav proces počinje još tokom rata. Mislim da to ima potencijal da bude korisno ljudima, jer ako u vreme kada se rat završi tačno znamo šta je izgubljeno, ko je šta tačno izgubio, onda neće biti potrebno pet, deset ili 15 godina za početak procesa restitucije imovine. 

Tokom svojih istraživanja primetili ste da među raseljenim Srbima postoje razlike u stavovima po pitanju povratka u zavisnosti od toga kojoj generaciji pripadaju... 

Radila sam mnoge intervjue sa Srbima koji su raseljeni u centralnoj Srbiji, postavljajući im pitanja: da li su hteli da se vrate, da li se u centralnoj Srbiji osećaju kao kod kuće, da li se osećaju kao da im je dom negde drugde? I naišla sam na veoma veliku razliku između generacija. Deca koja su bila raseljena sa porodicama 1999. godine i od tada su u centralnoj Srbiji, tu se osećaju kao kod kuće. Imali su snažna osećanja da im je dom Beograd, da im je dom ovde, ali njihovi roditelji bi govorili da je njihov dom tamo ili da ne znaju gde je. Tako da je osećaj gubitka doma bio mnogo izraženiji kod starije nego kod mlađe generacije koja je odrasla ovde. 

Koliko je za one koji žele da se vrate na Kosovo, osim bezbednosti, važno i to da imaju ekonomsku stabilnost?

Ona je veoma važna, jer ako želite da ostanete, morate da budete u mogućnosti da zaradite za život. Mislim da je to još jedan problem sa Kosovom koje ima ekonomiju u relativnoj depresiji, barem kada uporedite sa centralnom Srbijom. To je destimulišuće. UNHCR-a i Međunarodna organizacija za migracije su veoma svesni toga i pokušali su da osim obnove kuća imaju i programe za stvaranje prihoda. Ono što vidimo širom sveta je da je bezbednost neophodna. Mora biti bezbedno pre nego što se ljudi vrate, ali ljudi takođe vole da žive sa svojim sunarodnicima, u zajednicama u kojima poznaju svoje komšije i veruju im. U slučaju povrataka na Kosovo vidimo da se ljudi vraćaju u opštine u kojima su njihovi sunarodnici. Pročitala sam nedavno studiju o Siriji, i veća je verovatnoća da će neko ko je izbeglica poželeti da se vrati u Siriju ako postoji grupa ljudi sa kojom će se vratiti svojoj kući, ako znaju da će kada odu kući oko sebe imati ljude za koje znaju da se sa njima osećaju prijatno i u koje veruju. Dakle, ista ideja funkcioniše i u drugim delovima sveta.

Da li je to izvodljiivo u slučaju povratka Srba na Kosovo?

Na nekim mestima jeste, negde ne. Srbi se na Kosovo vraćaju u krajeve u kojima njihova deca mogu da idu u školu na srpskom jeziku, u kojima ima mnogo Srba u okolini, gde ima dovoljno mladića i devojaka kako bi se njihova deca venčavala u okviru njihove etničke grupe. Ove stvari su važne. Ali ono što je fascinantno u slučaju Kosova je da najveći povratak nije nužno u opštinama sa srpskom većinom. Neko bi pomislio da će svi biti na severu ili u Gračanici, a nije tako. Oni su otišli u Istok, Klinu, jer su tamo osnovali srpske zajednice. Ono što ne znam kada je reč o Kosovu je koliko je ljudi ostalo u tim mestima u koja su se vratili. Postao bi problem ako bi ljudi počeli da se vraćaju u centralnu Srbiju iz ekonomskih razloga ili zbog obrazovanja. Onda svima ostalima postaje teže da ostanu.