Galager: Kultura susretanja i dijaloga mora da prevaziđe kulturu sukoba

Pol Ričard Galager
Izvor: Print Screen/YouTube MSP Srbije

Na početku svog pontifikata papa Francisko je ponovio da je međureligijski dijalog neophodan uslov za svetski mir i da je, stoga, dužnost za sve hrišćane, kao i za pripadnike drugih religijskih zajednica, podseća Pol Ričard Galager, sekretar Svete stolice za odnose sa državama i međunarodnim organizacijama, odgovarajući na pitanje da li je dijalog dovoljno jako sredstvo da pobedi govor oružja.

U ekskluzivnom razgovoru sa ovim visokim zvaničnikom Vatikana, naime, napominjemo da je papa Francisko u intervjuu za „Politiku” pre tri godine rekao da se „sukobi ne rešavaju zaboravom, neznanjem ili brisanjem svega i kretanjem ispočetka, već dijalogom”. Da „niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja” i da je „važno zapamtiti da zdrava otvorenost nikada ne ugrožava identitet”, kako je tada poručio papa Francisko.

Govoreći o snazi dijaloga, nadbiskup Galager još kaže:

"Želeo bih da pomenem 'Dokument o bratstvu među ljudima za svetski mir i zajednički život', koji su potpisali 2019. papa Francisko i veliki imam od Al Azara. Slični tekstovi su već bili potpisivani u prošlosti. Među onima koji se ističu jeste i završna deklaracija četiri seminara Katoličko-islamskog foruma, održavanih 2008, 2011, 2014. i 2017. Ovom prilikom, za razliku od prethodnih, nisu delegacije potpisale deklaraciju, već lično papa i muslimanski lider. Zato su te reči velike dubine, i to ne samo zbog toga kako su formulisane. Svrha tog dokumenta je da postane 'vodič za nove generacije ka kulturi međusobnog poštovanja po shvatanju velike Božje blagodati, koja čini sva ljudska bića braćom'".

Kolika je danas moć Svete stolice, koja održava diplomatske odnose sa 176 država, u uspostavljanju ravnoteže u znatno poljuljanim diplomatskim odnosima?

Želeo bih da ukratko razjasnim šta se misli pod terminom „Sveta stolica”, što ne bi trebalo da se meša sa malom teritorijom zvanom „Država grad Vatikan”, a ne treba ni da se jednostavno poistoveti sa Katoličkom crkvom, koju čini zajednica vernika u Isusa Hrista, sa svojim biskupima koji su u jedinstvu sa biskupom Rima. Strogo govoreći, Sveta stolica, ili Apostolska stolica, odnosi se na stolicu Svetog Petra, dakle, na papu, kao njegovog naslednika. U svom najširem kanonskom značenju, Sveta stolica odnosi se na papu i Rimsku kuriju, kao centralno upravljačko telo Katoličke crkve. U pogledu međunarodnih odnosa, već vekovima Sveta stolica se smatra suverenim pravnim subjektom, nezavisnim od bilo koje druge vlade ili države. Dakle, Sveta stolica je najstarija institucija koja deluje na međunarodnoj sceni. Prisutna je i deluje već mnogo vekova, mnogo pre nego što su moderne države uspostavljene, i dalje je sveopšte priznata kao član međunarodne zajednice.  Sveta stolica je uvek bila smatrana za suverenog i nezavisnog međunarodnog aktera, ali onoga koji je oslobođen materijalnih interesa (političkih, ekonomskih, vojnih) i zato je uvažavana kao nezavisni subjekt sposoban da učestvuje u posredničkim rešavanjima sporova između sukobljenih strana, pa i među sukobljenim državama.  Danas, međutim, kako znamo, međunarodni odnosi, posebno na multilateralnom nivou, ne traže da se samo garantuje generalna sigurnost i ravnoteža, već se traži da se učini veći napredak u međusobnom očuvanju mira i u upravljanju regionalnim i globalnim poslovima i resursima, kao i u promovisanju univerzalnih ljudskih prava i ostalih socijalnih i ekonomskih prava. U tom kontekstu, Sveta stolica stiče uvek novu i dublju važnost. U stvari, zbog svoje crkvene prirode i zahvaljujući svom moralnom autoritetu, koji je sveopšte priznat, njeno diplomatsko učešće se redovno traži kako bi se olakšao suživot između naroda i unutar njih, u bliskoj saradnji sa lokalnom hijerarhijom.

Danas svedočimo ratnoj situaciji u Ukrajini. Na jednoj strani imamo trideset zemalja članica NATO-a uz Ukrajinu, a na drugoj strani imamo Rusku Federaciju. Pred nama je, dakle, fragment trećeg svetskog rata. Može li se i kako doprineti sprečavanju daljih ratnih sukoba u Ukrajini, ali i na svetskom nivou? Kolika je snaga medija u toj misiji?

Kada govorimo o ratu u Ukrajini, istina je da je Ukrajina potpomognuta od drugih država članica NATO-a, jer je u tom sukobu jasno da je Ukrajina žrtva, dok je Ruska Federacija, koja, takođe, ima one koji je podržavaju i svoje saveznike, agresor. Kada govorimo o doprinosu novinara u prevenciji budućih sukoba, papa Francisko je jednom prilikom istakao da „novinarstvo ne nastaje izborom profesije, već je ono kao priključivanje misiji, nešto kao lekar, koji uči i radi kako bi se zlo u svetu moglo da izleči” (Govor prilikom dodeljivanja titule Viteza i Dame reda velikog krsta pape Pia IX g. Filipu Puleli i gđi Valentini Alazraki, 13. novembra 2021).  Rat u Ukrajini i drugi sukobi u svetu su, dakle, zlo koje treba izlečiti. Koje „lekove” novinari mogu da upotrebe, uključujući i one iz vaših novina? Svakako, lažne vesti, provokativna retorika i manipulacija istinom, što su sve otrovi, nisu među njima. Nažalost, ti fenomeni su prisutni u svetu novinarstva danas više nego što su bili u prošlosti. Oni, umesto da leče bolest, da razgone senke zatvorenog i podeljenog sveta i da grade bolju civilizaciju, otežavaju stanje još i više. Iznad svega, od onih koji učestvuju u društvenoj komunikaciji očekuje se da imaju osećaj za odgovornost da prenose istinite, ispravne i besplatne informacije.  Nadalje, kao što je papa Francisko rekao prilikom 57. Svetskog dana društvene komunikacije, trebalo bi da današnji novinari govore iz srca, „da neguju kulturu mira na mestima gde je rat, da otvore puteve koji omogućavaju dijalog i pomirenje na mestima gde besne mržnja i neprijateljstvo” (Poruka Svetog oca Franciska za 57. Svetski dan društvene komunikacije, 24. januar 2023). Dakle, u dramatičnom kontekstu globalnog sukoba hitno je potrebno da se uspostavi neagresivna komunikacija. Od suštinskog značaja je da se prevaziđu loše navike brzog diskreditovanja protivnika, označavanja protivnika pogrdnim terminima. Potrebna nam je komunikacija sposobna za dijalog, koja je aktivno uključena u promociju potpunog razoružanja i posvećena demontaži ratnog mentaliteta.

Balkan i regija koja ga okružuje bili su mesto suočavanja raznih kultura, ali i interesa, koji su neretko proizvodili žestoke sukobe, posebno Veliki rat, ali i sukob nastao raspadom Jugoslavije. Mnogi su pokušali da ponovo ovu regiju uvuku u ratne sukobe preko narušenih odnosa naroda različitih vera u Bosni i Hercegovini, a sada tenzije stvara i kosovsko pitanje. Evrointegracije su zajednički cilj zemalja Zapadnog Balkana. Da li je to put koji će ugasiti tinjanje potencijalnih sukoba? Koliko Sveta stolica može doprineti uspostavljanju i razvoju mira i ljubavi među narodima i jačanju odnosa između hrišćanstva i drugih vera?

Što se tiče Zapadnog Balkana, može se ponekad čuti izraz „evropsko bure baruta”, ili, kako je Vinston Čerčil rekao, da „Balkan proizvodi više istorije nego što može da je svari”. Ovo efektno ilustruje koliko je ovaj deo Evrope bio, i još uvek jeste, važan. Istorija balkanskih zemalja je pokazala kako je moguće izgraditi društvo gde razlike nisu teret, već prednost. Sa druge strane, nažalost, ovaj region je, takođe, bio svedok kako je malo potrebno da se uništi društvo tog tipa, čega smo svi bili svedoci 1990-ih.  Sveti otac je posetio balkanske zemlje više puta, izražavajući svoju bliskost sa narodima koji su tamo. Takođe, i ja sam, kao sekretar za odnose sa državama i međunarodnim organizacijama, posetio skoro sve balkanske prestonice, kako bih pokazao da je ovaj region među prioritetima Svete stolice i da iskažem podršku Svete stolice na njihovom putu ka evropskoj integraciji. Ja sam uveren da, govoreći o miru i dijalogu na Balkanu, ne može da se ne pomene prilika koja je ponuđena evropskim putem. Želeo bih da ponovim da Sveta stolica gleda blagonaklono na evropske težnje balkanskih naroda, snažno ih podržava i nada se da će uskoro doći do efikasne i potpune realizacije, ali i zato da se olakša osećaj napuštenosti koji brine građane, a koji, opet, gledaju sa nadom u Evropsku uniju zarad budućeg rasta i napretka.  Iz religijske perspektive, sa druge strane, promocija ekumenskog i međureligijskog dijaloga ostaje fundamentalna. Ta dimenzija ima poseban značaj za mirnu budućnost Balkana, gde su se vekovima latinska, vizantijska i islamska kultura susretale i, ponekad, sukobljavale. Kako je papa Francisko izjavio prilikom svoje posete Bosni i Hercegovini, 2015. godine, dijalog je suštinski uslov za mir, stoga je on i dužnost svakog vernika i njihovih verskih vođa, koji su primarni čuvari mira (v. Papa Francisko, Ekumenski i međureligijski susret, Franjevački međunarodni studentski centar, 6. jun 2015). Neophodno je pomenuti posebnu ulogu papinih putovanja, čiji raspored skoro uvek uključuje ekumenske i međureligijske susrete. Napokon, tu su i različiti susreti i konferencije na kojima Sveta stolica učestvuje, koje imaju cilj da promovišu dijalog i mir. Što se tiče ovog regiona, na primer, prošlog juna u Kopru (Slovenija), Njegova eminencija kardinal Pjetro Parolin učestvovao je u Forumu za mir i dijalog na Balkanu, zajedno sa različitim predstavnicima drugih konfesija. Svet, a takođe i Balkan, mora više da investira u kulturu susretanja kako bi se prevazišla kultura sukoba, a to je tema draga papi Francisku. Jedan od važnih elemenata kulture susretanja, uz gostoljubivost i posvećenost, jeste dijalog, koji treba tražiti kroz „međusobno približavanje, slušanje, posmatranje, međusobno poznavanje i razumevanje drugog i kroz nalaženje zajedničkog stanovišta” (n. 198), kako je papa Francisko objasnio u enciklici „Fratelli tutti”.

Vatikan i Srbija imaju vekovnu diplomatsku saradnju. Vatikan nije priznao nezavisnost Kosova, Sveta stolica je od samog početka kosovskog problema pokušala da ohrabri uključene strane i pomogne im da kroz otvoren, iskren i konstruktivan dijalog dođu do pravednog rešenja koje će biti na dobrobit svih. Kako ocenjujete diplomatske odnose između Vatikana i Srbije i da li se oni mogu unaprediti?

Osvrćući se na stogodišnju tradiciju diplomatskih odnosa između Svete stolice i Srbije, želeo bih da razjasnim da je Sveta stolica održavala diplomatske odnose sa različitim državama koje su nastajale jedna za drugom sa Beogradom kao glavnim gradom. U novembru 1919, Sveta stolica je priznala Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, te 2. marta 1920. poslala prvog apostolskog nuncija Nj. e. nadbiskupa Frančeska Kerubinija. Iste godine je i Apostolska nuncijatura otvorena u Beogradu. Zato je preciznije reći da se radi o stogodišnjici prisutnosti Apostolske nuncijature nego o stogodišnjici diplomatskih odnosa između Svete stolice i Srbije. Poslednjih godina su diplomatski odnosi između Srbije i Svete stolice stalno jačali, delom zahvaljujući i velikom broju poseta visokih zvaničnika, kao što su posete vrhovnih predstavnika države Vatikan 2005, 2009, 2015. i 2019. Potom, poseta državnog sekretara kardinala Pjetra Parolina Srbiji 2018. Godine 2014. je moj prethodnik posetio Srbiju da bi potpisao Dogovor o saradnji na višem obrazovanju. Godine 2018. Nj. e. g. Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, posetio je Vatikan. Iste godine su vođeni bilateralni razgovori između generalnog sekretara ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije i podsekretara Sekcije za odnose sa državama Svete stolice, premijera i ministra spoljnih poslova u novembru 2021, u Beogradu. Veoma sam zahvalan na vrhunskoj dobrodošlici i na razgovoru koji sam imao sa Njegovom svetosti patrijarhom Porfirijem, patrijarhom Srpske pravoslavne crkve, u manastiru Kovilj, kome sam preneo i pozdrave Svetog oca Franciska. Uzimajući u obzir sav taj pozitivan razvoj, niko ne treba da sumnja da su se odnosi između Svete stolice i Srbije značajno poboljšali.

Kada se može očekivati poseta pape Franciska Srbiji?

Što se tiče pitanja mogućeg putovanja pape u Beograd, kao što se zna, službeni poziv Svetom ocu da poseti Srbiju primljen je u prethodnom periodu i on je izrazio želju da učini posetu. Ipak, čini se da u Srbiji još uvek ima onih koji misle da vreme za takvu posetu još nije došlo. Želeo bih da dodam i opservaciju da su oko pet odsto građana Srbije katolici i mislim da bi oni, zajedno sa svojim biskupima, takođe želeli da prime Svetog oca u „svojim domovima”.