Golemović: Kosovo i Metohija bogato narodnom muzikom, poznate lazaričke i veligdenske pesme

Kakve su veligdenske, lazaričke, dodolske, krstonoške i berićetne pesme i zbog čega se mnoge od njih vezuju za razne krajeve Kosova, ali i praznike? O poreklu narodne muzike sa Kosova, ali i motivima za narodno stvaralaštvo koje je interesovalo i poznatog srpskog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca, razgovarali smo sa etnomuzikologom i kompozitorom iz Beograda Dimitrijem Golemovićem.

U razgovoru za Kosovo onlajn dotakli smo se i brojnih običaja za koje se vezuje narodno stvaralaštvo. Prema rečima našeg sagovornika, tu se posebno izdvaja obilazak zavetnog drveća na kojima bi povorka drugog dana Vaskrsa pevajući krsnoške pesme obnavljala urezane krstove na korama stabala uz molitvu.

Kakve su karakteristike narodnih pesama sa Kosova i od kada one datiraju? 

To je malo teže utvrditi za svaku narodnu pesmu. Narodna pesma ima svog autora, budući da se u selu uglavnom zna ko je nekada nešto ispevao, ali te informacije nagriza zub vremena. Čak i kada su u pitanju kompozitori umetničke muzike, to je upitno. Da nije bilo Mendelsona, nikada ne bi bio pronađen Johan Sebastijan Bah. Još je i doktor Miloje Milojević utvrdio da postoje dva sloja. Jedan je stariji - seoski. Drugi je noviji - gradski. Taj gradski nosi sve osobine orijentale varoši, kakvi su ustvari bili svi mogući gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegodini i u njima je bila orijentalna muzika. 

A što se tiče ovog starijeg sloja, stariji sloj na Kosovu i Metohiji je u stvari vezan za privređivanje ljudi, a ti ljudi su bili ratari. Kad je neko ratar, on zavisi od prirode pa posvećuje mnogo tih pesama i obreda prirodi. Ako peva sa molbom da padne kiša - to su dodolske pesme, tu su i krstonoške pesme i tako dalje. Taj najstariji sloj nije karakterističan samo za Kosovo i Metohiju, nego i za Vranjsko Pomoravlje, i za Bujanovac, niški kraj i za pirotski kraj. Narod na čitavom tom terenu sličan odnos ima prema prirodi jer od nje zavisi. Dinarski, odnosno stočarski krajevi, nemaju te najstarije obredne pesme. Što bi u Hercegovini neko pevao pesmu da padne kiša, kad mu je to svejedno, dok ratarima od toga sve zavisi.

Kad se krene od Badnje večeri, Božića, mnogo toga za Božić je posvećeno berićeti i očekivanjima od sledeće godine. Kada su dolazili i čestitali Božić, govorili su: „Srećno ti novo leto!”. To su, znači, sve pesme za berićet. Takve pesme za berićet su i kasnije tipične i u drugim praznicima - za Lazarevu subotu na primer. Za Lazarevu subotu su išle Lazarice - devojčice koje su svečano obučene u povorkama. Pravile su krug oko sela i pevale: „Za kuću bogatu sa troja vrata”. Pevale su za mladu, mladoženju, za dete, za sve ono što su ljudi očekivali da će na neki način da rodi. Kasnije imamo i dodole koje su se pevale na proleće kada izostane kiša. Govorili bi: „Naša Doda da Boga moli da nam padne rodna kiša.” Kasnije idu krstonoške, koje su pevane na drugi dan Uskrsa i one su nastavak dodolskih pesama, ali su one hristijanizovane, dok su dodolske paganske - one vuku na najstarija vremena, a ove su već novijeg porekla. Imate sveštenika, imate povorku i bajrak sa kojim idu oko sela. E sad šta je tu staro? Obilaze stara zavetna drva, idu od jednog do drugoga i urezuju, obnavljaju krst koji je već urezan u neko drvo i mole se tom drvetu koji u stvari jeste personifikacija nekog starog, prastarog božanstva.

Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, koliko se narodna muzika razlikuje od kraja do kraja? Da li je određeni kraj na Kosovu po nečemu specifičan, da li biste tu nešto izdvojili? 

Narodna muzika je takozvana minimalistička muzika. Šta to znači? To znači da se razlike ogledaju na nekom mikronivou. Neko kad bi slušao, rekao bi pa to je isto. Ali narod zna kad je nešto isto ili kad nije.
Tako da razlika ima između delova na Kosovu i Metohiji, ali u svakom slučaju time bi se trebalo ozbiljnije pozabaviti. Jer prethodnici kakav je bio Stevan Mokranjac, kakav je bio kasnije Miloje Milojević, Miodrag Vasiljević, profesor Dragoslav Dević - to su ljudi koji su istraživali i uglavnom sakupljali. Manje su se bavili analizom tih sakupljenih primera gde mogu da se vide razlike između krajeva na Kosovu i Metohiji. 

Promenuli ste Stevana Stojanovića Mokranjca - on je takođe poučavao srpsku narodu muziku. Šta biste izdvojili kada je u pitanju njegov opus, a da ima veze sa Kosovom i Metohijom? 

Stevan Mokranjac je kompozitor starog kova, a istovremeno i etnomuzikolog starog kova. To znači da su to bili uglavnom kompozitori koji su tragali za inspiracijom za neke svoje buduće kompozicije u narodu. To je bilo u trendu koji je išao od polovine 19. veka pa na ovamo, znači tražiti inspiraciju u narodu. Čak i veliki Modes Musorski, ruski kompozitor, rekao je da narod stvara, a kompozitor aranžira. Toga se držao i Stevan Mokranjac, pre njega Kornelije Stanković. Stevan Mokranjac je zaključio da mu je za njegove rukoveti - to su njegove kompozicije gde je kombinovao pesme različitog tematskog i muzičkog sadržaja od kojih je pravio spletove, važno da bude među narodom. Poželeo je da dođe na teren da oseti sam teren po sebi. Mokranjac je 1893. godine došao i bio dragi gost našem Branislavu Nušiću koji je tih godina bio konzul u Prištini. Nušić je Mokranjcu bio domaćin i dovodio mu je ljude na lice mesta sa pijace. To su bili ljudi iz različitih krajeva Kosova koji su znali pesme, a Stevan Mokranjac je to notirao. Žalosno je što Mokranjac tada nije imao fonograf, preteču magnetofona koji je već pronađen i korišćen. Dobijao je pevače koji su dolazili kod Nušića gde je Mokranjac odseo, on je zapisivao te pesme i dobijao je mogućnost da zamoli pevače da ih otpevaju još jedanput. Veliki broj pesama je tu zapisao, ali je činjenica da on nije išao po selima. To nije bio tadašnji trend. Njemu selo dođe, pa šta dođe - dođe. Mokranjac je u osmoj rukoveti skupio pesme sa Kosova i ona je njegova najlepša uz 14. rukovet. Tu se vidi njegova saživljenost sa narodnom muzikom koju je čuo na terenu. To je velika stvar - kada čuješ narodnog pevača koji peva. Mokranjac je ostavio veliki broj zapisa sa fantastičnim komentarima. Pesmama sa Kosova davao je tako lucidne komentare.

Da li ima nekih pesama sa Kosova i Metohije koji slave najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs i uz koje se on proslavljao?

Naravno. Jug i jugoistok Srbije imao je najveći broj veligdenskih ili Uskršnjih pesama u odnosu na neke druge krajeve što pokazuje koliko je Uskrs važan u narodu. Imate nekih krajeva Srbije gde nemate uskršnjih pesama. Imate veligdenske pesme u Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, nešto malo i u Bujanovcu, ali u Srbiji njih nema već se za Uskrs peva uskršnji tropar. Tu se vidi uticaj crkve. On se peva i na Kosovu i Metohiji, ali veligdenske u sebi čuvaju krakteristike svih ostalih obredno običajnih pesama. 

Kakva je danas situacija sa narodnom muzikom na Kosovu i Metohiji? Ima li novih izvođača, novih kompozitora i mladih nada?

Tu bih istakao Đorđa Lakušića koji je koreograf i sa kojim sam imao odličnu saradnju. Pre 11 godina smo napravili koncert na Bemusu sa njegovim KUD “Kopaonik” u Etnografskom muzeju gde je on izvodio koreografije iz različitih delova Kosova i Metohije. Njega bih izdvojio kao koreografa koji gaji narodnu muziku u okviru svojih koreografija. Tu je i Slavica Redžić koja je odlična pevačica i neguje narodne pesme. Budući da je Kosovo zbog svoje sudbine popularno, tu ima svega, pa i novokomponovanih pesama koje se meni ne dopadaju. Produkcija je uvek veća od onoga što ostane da živi. Sud naroda je nepogrešiv.