Južnoafrička umetnica kroz fotografije ispričala priču o Srbima na Kosovu: Progonjeni ljudi nisu uvek prikazani na pravi način

Porodica Božović iz sela Crkolez ostavila je poseban utisak na mene. Deca su bila izuzetna – devojčica i dva dečaka. Zajedno smo šetali i brali povrće. Odnos između dece i majke bio je divan. Način na koji su deca vaspitana, njihove vrednosti, tradicija i zdrav način života ostavili su snažan utisak na mene i učvrstili uverenje da će imati dobru budućnost, kaže u intervjuu za Kosovo onlajn južnoafrička umetnica Ketrin Kuper, autorka izložbe „Ugroženi i zaboravljeni ljudi – od Kosova i Metohije do Južne Afrike i Bliskog istoka“, koja je u četvrtak otvorena u Cirihu.

Ketrin objašnjava da je tokom godina želela da razbije predrasude koje postoje prema određenim zajednicima, koje su pre svega, kako ističe, zasnovane na neznanju i negativnoj medijskoj pokrivenosti.

Priča i kako ju je put odveo na Kosovo.

„U početku nisam bila u potpunosti svesna situacije, ali sam poznavala neke srpske ljude iz dijaspore koji su bili u Zimbabveu. Bila sam delimično upoznata sa situacijom, ali sam kasnije posetila Kosovo i srela se sa srpskom populacijom. Prvi put sam napravila malu foto-reportažu 2016. godine, provela nekoliko dana tamo i fotografije su bile snažne. Zatim sam ponovo došla 2025. godine i napravila nove fotografije, što se uklapa u moj opšti cilj i pasiju da prikažem priče koje se retko pričaju“, objašnjava Ketrin na početku razgovora.

Da li je neka priča ostavila poseban utisak na vas?

Bila je porodica Božović u selu Crkolez. Deca su bila izuzetna – devojčica i dva dečaka. Zajedno smo šetali i brali povrće. Odnos između dece i majke bio je divan. U ruralnoj sredini, deca su imala detinjstvo koje možda nije obeleženo modernim stvarima, ali je imalo nešto mnogo vrednije – bliskost sa prirodom. Devojčica je bila posebno inteligentna i veoma zrela, želela je da studira medicinu. Uprkos teškim okolnostima, vidi se da ova deca imaju potencijal i budućnost. Način na koji su deca vaspitana, njihove vrednosti i tradicija, kao i zdrav način života, ostavili su snažan utisak na mene i uverenje da će ta deca imati dobru budućnost.

Kroz vaš rad vidljve su i fotografije manastira i sveštenika. Zašto je to tako?

Još jedna priča odnosi se na sveštenika Hristofera iz manastira u Dragancu – izuzetno posvećenog čoveka koji brine o životinjama i ima snažnu vezu sa ljudima. Održava liturgije sa mladima i zaista živi svoju misiju kroz svakodnevni rad. U Velikoj Hoči sam fotografisala i obnovu crkve Svetog Nikole, gde je sveštenik zajedno sa pomagačima radio na terenu, farbao vrata i obavljao fizičke poslove. Nije sedeo samo u kancelariji, već aktivno učestvovao i vodio primerom.

Da li ste tokom boravka videli slike razaranja na Kosovu?

Videla sam i oštećene i porušene crkve, uključujući crkvu u Prizrenu. Bila je zatvorena bodljikavom žicom, sa prelepim freskama koje su bile oštećene i prekrivene grafitima i znacima. Na nekim mestima freske su delimično obnovljene. Oštećenja, ali i lepota koja i dalje izbija, ostavljaju snažan utisak. To je jedna od mojih omiljenih crkava. Sve crkve na Kosovu imaju izuzetne freske, ali ova se izdvaja zbog svog stanja i atmosfere. Nisam neko ko je iznenađen. Nemam predrasude, videla sam mnogo stvari kroz svoj rad i ne sudim. Kada fotografišem, upoznajem ljude i trudim se da ne donosim zaključke unapred.

Da li ste bili iznenađeni situacijom?

Rekla bih da me je pogodilo kontinuirano prisustvo Kfora, zatvoren most u Mitrovici, kao i prisustvo policije i međunarodnih snaga u blizini crkava i manastira. To pokazuje da je situacija i dalje nestabilna, četvrt veka nakon rata, i da osećaj bezbednosnog pritiska i dalje postoji. Volela bih da se vratim na Kosovo i ponovo vidim ljude koje sam upoznala. Jedan od vodiča me je pitao da li bih došla kao turista, ali morate znati gde idete i koga upoznajete.

Gde ste još tokom godina radili?

Tema bele manjine u Južnoj Africi i Zimbabveu bila mi je važna jer ljudi o njima imaju veoma negativne predstave, takođe zasnovane na neznanju. Htela sam da fotografišem ljude kako bih svetu pokazala kakva je realnost njihovih života. Te fotografije imale su veliki uspeh. Zatim Irak i Sirija, zbog rata 2015. godine, u vreme kada je sukob sa Isisom bio pri kraju, ali i dalje u fokusu javnosti kroz snažne i često jednostrane medijske narative. Delovalo mi je da se mnoge stvari posmatraju isključivo kroz medije koji ne prikazuju potpunu istinu o običnim ljudima, već zanemaruju stvarne ljudske priče i svakodnevni život, izvan političkih interpretacija.

Zašto se baš na ovaj način bavite temom ugroženosti manjina? 

Progonjeni ljudi, pripadnici manjina i oni koji su često politički pogrešno etiketirani nisu uvek prikazani na pravi način. Ne želim da govorim samo o dobrim ili lošim stvarima, već o ljudskim bićima i realnosti. Kolonijalizam i sve to je prošlost, ali i dalje govorimo o ljudskim bićima i o tome treba govoriti i u pozitivnom i u negativnom kontekstu, posebno kada realnost ne odražava ono što mejnstrim mediji prikazuju. Novinari se često ne bave ovim temama, a njihovi mediji ih ne objavljuju ako nisu u skladu sa dominantnim narativima. Odlazim na ta mesta sa ciljem da fotografijom prikažem humanost i ljudsku dušu kroz stradanja i priče koje nisu ispričane.