Lajčak: Moj rad se nastavlja, uveren sam da će ZSO biti osnovana, uzeli smo u obzir crvene linije obe strane

Zamolili su me da ostanem još malo u ovom poslu, tako da se moj rad nastavlja. Naš najnoviji predlog je da Kosovo pokrene proces uspostavljanja Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom, a da Srbija počne da sprovodi obavezu priznavanja kosovskih dokumenata, institucija i simbola. Povodom odluke Centralne banke Kosova o gotovinskom poslovanju predložili smo stvaranje privremenog novog tela ili preduzeća koje bi se bavilo distribucijom finansijske podrške najugroženijima, ali nažalost nije bilo moguće pronaći zajednički jezik o tome šta bi ovom novom preduzeću dozvoljeno da radi i kako bismo mogli da upravljamo finansijskom pomoći iz Srbije prema institucijama na Kosovu koje podržava Srbija. Cilj privremenog rešenja bio bi i da se institucijama koje finansira Srbija, kao što su škole i bolnice, omogući da dobiju sredstva od Srbije, dok se ne pronađe trajno rešenje. kaže u intervjuu za Kosovo onlajn specijalni predstavnik EU Miroslav Lajčak.

Lajčak se u razgovoru za naš portal dotakao i pitanja glavnog mosta na Ibru, osnivanja Zajednice srpskih opština, akcije Kosovske policije kada je u pitanju Banka Poštanska štedionica, rešenja za dinar, eventualnog novog sastanka u Briselu između Vučića i Kurtija...

Na kraju vašeg mandata na pomolu je nova kriza, ovoga puta u vezi sa glavnim mostom na Ibru. Iako je EU navela da se to pitanje mora rešiti dijalogom, kakva će biti Vaša reakcija ako opštinska vlast u Severnoj ili Južnoj Mitrovici, kako traži Samoopredeljenje, ipak otvori most i da li je to uopšte moguće učiniti van dijaloga u Briselu?

Više puta smo pozivali i Kosovo i Srbiju da se pozabave pitanjima u dijalogu i uzdrže se od nekoordinisanih akcija. Nikada nije dobro ako su međunarodni partneri iznenađeni. U ovom slučaju, nekoordinirano otvaranje glavnog Ibarskog mosta može dovesti do bezbednosnih incidenata i dodatno otežati proces normalizacije. Otvaranje mosta u Mitrovici je predmet dva sporazuma u ​​okviru dijaloga uz posredovanje EU – iz 2015. i 2016. Iako se slažem da most treba da bude otvoren i mi smo to dugo tražili, to treba da se uradi koordinisano i dogovoreno. Svaka odluka u vezi sa mostom treba prvo da se razmotri i donese u dijalogu. Ako strane budu zainteresovane, sa zadovoljstvom ću staviti ovo pitanje na dnevni red sledećeg sastanka glavnih pregovarača.

Zašto još uvek ne postoji Zajednica srpskih opština i da li mislite da će ikada biti osnovana?

Ovo je više pitanje za Vladu Kosova nego za mene. Iskreno, ne vidim razlog da se ne krene dalje, pogotovo sada, nakon predstavljanja evropskog nacrta statuta. Ovaj statut je sačinjen veoma pažljivo, u razrađenom i dugotrajnom procesu, uz podršku i pomoć Nemačke, Francuske, Italije i Sjedinjenih Američkih Država, kao i uz doprinos nezavisnih međunarodnih pravnih stručnjaka i mišljenje stručnjaka iz Saveta Evrope. Uveren sam da evropski nacrt statuta u potpunosti poštuje pravni poredak Kosova. Takođe smo u najvećoj mogućoj meri uzeli u obzir crvene linije obe strane. To je evropski način za rešavanje osetljivog pitanja manjinskih prava i zaštite i odražava najbolju evropsku praksu. Zato bih tvrdio da ono što funkcioniše za države članice EU i Savet Evrope – dve međunarodne organizacije kojima Kosovo želi da se pridruži – svakako treba da bude prihvatljivo i za Vladu Kosova. Štaviše, procedura predviđena sporazumima iz 2013. i 2015. godine sadrži dve „bezbednosne provere“ u pogledu ustavnosti statuta Asocijacije/ZSO – ako želite kao sigurnosna kočnica. Nakon usaglašavanja u okviru dijaloga, gde se prvo izjašnjava vlada, Statut će biti upućen na razmatranje Ustavnom sudu Kosova, što znači da i čuvar Ustava Kosova ima reč. Stoga Vas pitam – šta može poći po zlu? Kako bi Asocijacija/ZSO mogla da bude štetna ili opasna po Kosovo ako Ustavni sud ima konačnu reč o Statutu? 

Takođe, uveren sam da će na kraju Asocijacija/ZSO biti uspostavljena jer je Kosovo dužno da to učini po međunarodnom pravu. Vlada ne može zauvek da izbegava ispunjenje ove obaveze. To je obaveza koju je tadašnja vlada dobrovoljno preuzela 2013. Briselski sporazum iz 2013. takođe je ratifikovala Skupština Kosova dvotrećinskom većinom. Međunarodna zajednica takođe vidi (ne)uspostavljanje Asocijacije/ZSO kao pitanje vladavine prava i reagovala je u skladu sa tim, u kontekstu zahteva za članstvo Kosova u Savetu Evrope. Bez zanemarivanja drugih obaveza u okviru dijaloga, pitanje Asocijacije/ZSO je veće od „jednostavne” obaveze iz dijaloga. On odražava pristup vlade zaštiti ljudskih prava, pravima nevećinskih zajednica i vladavini prava.

Kako gledate na zatvaranje Banke Poštanske štedionice na severu u poslednjoj akciji vlasti u Prištini? Zašto na pregovorima u Briselu nije bilo dogovora o uredbi CBK i dinaru između delegacija Beograda i Prištine, ko je za to kriv? Šta mislite šta bi bilo rešenje za dinar na Kosovu?

Od trenutka kada smo saznali za uredbu CBK-a upozoravali smo na posledice koje ona može da ima na svakodnevni život kosovskih Srba i drugih zajednica. Od januara smo omogućili sedam sastanaka glavnih pregovarača posvećenih pronalaženju privremenog održivog rešenja za ljude koji su najviše pogođeni odlukom o gotovinskom poslovanju. U tom procesu smo takođe predstavili privremeni kompromisni predlog koji je u najvećoj mogućoj meri uskladio stavove strana. Međutim, strane nisu mogle da se saglase  oko nekoliko njegovih elemenata. Kao deo našeg predloga, predložili smo stvaranje privremenog novog tela ili preduzeća koje bi se bavilo distribucijom finansijske podrške najugroženijima. Nažalost, nije bilo moguće pronaći zajednički jezik o tome šta bi ovom novom preduzeću dozvoljeno da radi a šta ne, ko bi mogao da ga koristi i kako bismo mogli da upravljamo finansijskom pomoći iz Srbije prema institucijama na Kosovu koje podržava Srbija. Cilj privremenog rešenja bio bi da se kosovskim Srbima i drugim zajednicama koje ispunjavaju uslove, kao i institucijama koje finansira Srbija, kao što su škole i bolnice, omogući da dobiju sredstva od Srbije, dok se ne pronađe trajno rešenje. Dozvolite mi da podsetim da je predviđeno da se pitanje podrške Srbije strukturama i službama na Kosovu rešava u dijalogu uz posredovanje EU u vezi sa uspostavljanjem Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom i za žaljenje je što je pokušaj da se zaobiđe takva diskusija. Naravno, spremni smo da sazovemo još jedan sastanak na ovu temu čim strane pokažu spremnost da se pronađe obostrano prihvatljivo rešenje. Nažalost, u ovom trenutku to nije slučaj, što na kraju šteti ljudima na Kosovu. Izrazili smo zabrinutost zbog zatvaranja i konfiskacije kancelarija srpske Poštanske štedionice na severu Kosova bez prethodne najave ili koordinacije i to samo nekoliko dana nakon poslednjeg sastanka u dijaloga na ovu temu. Akcija je u tom trenutku bila nepotrebna i može se kategorisati kao eskalirajuća. To je bilo protivno duhu normalizacije i ugrozilo tekuće pregovore o privremenom rešenju za ljude na koje negativno utiče uredba CBK. Veoma je žalosno što je Kosovo u ovom slučaju dalo prednost jednostranim i nekoordinisanim akcijama, a ne saradnji sa svojim prijateljima i saveznicima i nadamo se i očekujemo da će se ovakva situacija u budućnosti rešavati drugačije.

Kako biste ocenili svoj mandat specijalnog izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine, uspešan ili neuspešan?

Prvo, treba da se setite situacije u dijalogu kada sam ga preuzeo 2020. godine – bio je u zastoju i dugo nije bilo napretka. Moj prvi zadatak je bio da oživim dijalog, što smo vrlo brzo i uspeli. Nakon ovog početnog uspeha, jasno je da je tokom poslednje četiri godine bilo uspona i padova zbog uzastopnih eskalacija na terenu, ali i izbora, promena vlasti i geopolitičkih dešavanja. Ipak, tvrdio bih da je ukupni bilans pozitivan s obzirom na to da smo imali mnogo opipljivih dostignuća u dijalogu tokom mog mandata, na primer u oblastima energetike, slobode kretanja, nestalih osoba između ostalog.  Najznačajnije dostignuće, međutim, svakako je Sporazum o putu normalizacije, koji je zaključen u Ohridu prošle godine uz značajnu pomoć i podršku država članica EU i SAD.  Po prvi put, Sporazum pruža jasan okvir za budućnost dijaloga i postavlja putanju ka konačnom sveobuhvatnom Sporazumu o normalizaciji odnosa. To je značajan sporazum u pravom smislu te reči i stavlja fokus na pozitivne akcije koje su okrenute budućnosti koje na kraju imaju koristi za građane. Međutim, godinu dana kasnije, Sporazum ostaje nesproveden, što je ujedno i najznačajniji izazov koji stoji pred napretkom u dijalogu. Verujem da smo sa strane EU zaista učinili sve što je bilo moguće da olakšamo implementaciju Sporazuma – uključujući i izradu nacrta evropskog nacrta statuta za uspostavljanje Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom nakon što je bilo jasno da strane nisu u stanju da to urade same i stavljanje na sto bezbroj predloga plana implementacije kako bi pomogli stranama da na organizovan način sprovode svoje obaveze koje proizilaze iz Sporazuma. 

Moram da kažem da je za žaljenje što strane nisu pokazale potrebnu fleksibilnost i političku volju da ispune ono što su obećale da će uraditi u Ohridu. Da upotrebim staru metaforu, "doveli smo konje do vode, ali oni i dalje odbijaju da piju". Ne mislim da se za ovo može kriviti dijalog ili EU, jer odgovornost za poštovanje obaveza, a samim tim i za izbor budućeg puta za svoje građane leži na liderima Kosova i Srbije – posebno kada je njihova evropska budućnost direktno povezana sa napretkom u normalizaciji odnosa. Iz moje perspektive, ovo je kratkovido jer sada – sa uključivanjem Ukrajine i Moldavije u proces proširenja – konačno imamo realnu šansu da se Zapadni Balkan pridruži Evropskoj uniji. Ali kako stvari stoje, Kosovo i Srbija možda neće imati koristi od ove nove dinamike s obzirom na njihovu nesposobnost da ostvare napredak u normalizaciji. Ali smo strpljivi i kada su strane spremne da krenu napred, mi smo tu da ih podržimo. Međutim, budimo jasni, inicijativa treba da dođe od njih.

Često ste izjavljivali da ste optimista u pogledu postizanja sporazuma. Mislite li da će dogovor biti postignut tokom mandata vašeg naslednika?

Ispostavilo se da je moj početni optimizam opravdan, a prošle godine je u Ohridu sklopljen značajan sporazum – Sporazum o putu normalizacije. Ovim sporazumom po prvi put imamo jasan okvir za dalju normalizaciju odnosa, čime se otvara i put za pregovore o konačnom sporazumu između Kosova i Srbije. Mislim da smo time postigli maksimum u sadašnjem kontekstu. Međutim, to takođe zahteva da strane u potpunosti sprovedu ono što su se dogovorile u Ohridu, što se nažalost još uvek nije dogodilo. Što se mene tiče, zamolili su me da ostanem još malo u ovom poslu, tako da se moj rad nastavlja.  Posetio sam i Kosovo i Srbiju ove nedelje kako bih razgovarao o narednim koracima i programu rada za naredni period – a fokus je bio na deblokadi primene Sporazuma o putu ka normalizaciji. Uveren sam da će Sporazum na kraju biti primenjen, ali kako i kada su ključna pitanja na koja samo strane mogu da odgovore – svakako ću nastaviti da radim do kraja svog mandata da to i ostvarim. Što se tiče sveobuhvatnog sporazuma, ni Kosovo ni Srbija ne mogu da postanu članice EU pre nego što se ovaj sporazum postigne, pa zašto gubiti dragoceno vreme nesprovođenjem Sporazuma o putu normalizacije kao neophodnog prvog koraka? S obzirom na novi zamah za proširenje EU, vrata za nove članice su sada otvorena – i ponovo je na Kosovu i Srbiji da li žele da iskoriste ovu priliku. Voleo bih da budem optimista i da očekujem da je tako – ali opet, samo Kosovo i Srbija mogu da odgovore na ovo pitanje. Ako to urade, EU je tu da ih podrži u njihovim naporima.  
 
Kako gledate na sporazume u Ohridu i Briselu, u kojoj meri su Beograd i Priština ispunili svoje obaveze?

Kao što sam ranije pomenuo, Sporazum o putu normalizacije je značajan sporazum koji postavlja okvir za napredak u procesu normalizacije.  Lideri Kosova i Srbije zapravo zaslužuju pohvale sopstvenih građana što su preduzeli ovaj hrabar korak i zaključili Sporazum. Za to je potrebna politička hrabrost i vođstvo. Ali, nažalost, video sam samo da ih kritikuju zbog toga kod kuće. Umesto toga, lidere treba ohrabriti da napreduju u procesu, jer dijalog ima direktnu vezu sa strateškim pravcem gde Kosovo i Srbija žele da budu u budućnosti – a to je da budu članice EU. Bez napretka u normalizaciji, neće biti napretka na njihovim evropskim putevima.  U svakom slučaju, sledeći izazov je da se strane dogovore oko mehanizma o tome kako bi različite odredbe Sporazuma mogle da se sprovode u redosledu – to se još uvek nije dogodilo uprkos našim naporima da razvijemo plan implementacije koji bi pomogao stranama da ispune ono što su obećale. Princip koji treba slediti, po našem mišljenju, je koordinisan pristup korak po korak, gde obe strane dobijaju nešto kada nešto urade – pristup koji bi obema stranama pružio dovoljne garancije da se dogovorene akcije preduzmu. To znači da bi strane paralelno sprovodile ono što je u sporazumu – a naš najnoviji predlog je da Kosovo pokrene proces uspostavljanja Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom,  a da Srbija počne da sprovodi obavezu priznavanja kosovskih dokumenata, institucija i simbola. Očekujem da se pregovori nastave u narednim nedeljama – i jasno je da neće biti laki s obzirom na to da su stavovi strana o tome kako treba da izgleda proces implementacije i dalje veoma razdvojeni i da su obe do sada postavljale jednostrane preduslove i rezerve za sprovođenje njihove obaveze.

Hoće li biti još jedan sastanak na visokom nivou pre kraja vašeg mandata?

Visoki predstavnik Borelj i ja bismo svakako želeli da sazovemo još jedan sastanak na visokom nivou. Postoje određena pitanja, koja se mogu rešiti samo na nivou lidera, a među njima su i primena Sporazuma o putu normalizacije, kao i put napred. Na liderima je da daju političko upravljanje, koje će se zatim pratiti na različitim nivoima. Takođe postoji potreba da se ukaže na ono što je postignuto u proteklom periodu. Tako da apsolutno vidimo potrebu za nastavkom našeg rada na visokom nivou. Ali na kraju krajeva, na dvojici lidera je i da li žele da pokažu konstruktivan angažman u dijalogu.