Petifer: Nato bombardovanje SRJ bila prilično konfuzna operacija

Profesor istorije sa Oksforda Džejms Petifer, koji važi za jednog od najboljih britanskih poznavalaca istorije Balkana i balkanskih savremenih prilika, govoreći za RTS o događajima iz 90-ih godina prošlog veka, izjavio je da se bliži trenutak kada će se otvoriti mnoge arhive i da će to baciti novo svetlo na to vreme. Kada je reč o Nato bombardovanju SRJ 1999, kazao je da je to bila jedna „prilično konfuzna operacija“.

Na pitanje da li će presude bivšim liderim OVK uticati na budućnost na Kosovu i možda na budućnost balkanske politike, odgovorio je odrično, ali je i primetio je partija Hašima Tačija, DPK, prošla veoma dobro na poslednjim lokalnim izborima i bez njega, dok stranka Aljbina Kurtija gubi podršku, delom zbog toga što je on bio veoma neodređen u pogledu haških suđenja, prenosi RTS.

Vi ste stručnjak za balkanska pitanja. Jedan od najznačajnijih događaja u skorijoj istoriji Balkana bilo je Nato bombardovanje Jugoslavije iz 1999. Kako vidite ove događaje iz današnje perspektive? Vidite li ih drugačije nego što ste ih videli 1999, na primer?

O tome sad više znamo, to je neizbežno. Objavljen je veći broj dokumenata. Učesnici u tome su napisali više važnih memoara. Bližimo se i periodu od 30 godina kad većina vlada u nekoj meri otvara zvanične arhive. Tako da sad znamo mnogo više. Mislim da, što se tiče Natoa, sad vidimo da je to bila prilično konfuzna operacija. Motivi su bili složeni: različiti delovi Natoa su želeli različite ishode. A u pozadini je uvek bio prisutan pritisak da se rat na Kosovu iskoristi za zbacivanje Miloševićeve vlasti.

Koji su bili motivi velikih sila, recimo Sjedinjenih Država kad je reč o Srbiji i ovom regionu?

Mislim da su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo u pozadini imali na umu promenu režima ‒ da se rat na Kosovu može iskoristiti za destabilizaciju Miloševićevog režima. To se u velikoj meri i desilo. Ali to nije bilo eksplicitno. I mislim da većina evropskih članica Natoa nije tako gledala na sve to. Samo su želele da se rat okonča. A iznad svega, posebno zemlje poput Italije i Grčke koje su blizu Srbije i Kosova, nisu želele veliki problem s izbeglicama koji bi pogodio njihove zemlje. To je bilo posebno izraženo u Italiji jer su već imali veliki problem s albanskom migracijom koju godinu ranije. Sad više znamo o različitim stavovima mnogih članica Natoa. Mislim da je to velika razlika.

Koji su bili geostrateški ciljevi velikih sila, na primer SAD? Šta su želele?

U to vreme sam u zvaničnom časopisu londonskog Čatam hausa napisao da se u tom ratu mora shvatiti da Amerika najveći deo moći projektuje s mora. Sjedinjene Države se, kao međunarodna sila,u velikoj meri oslanjaju na pomorsku moć. I to je počelo mnogo pre rata na Kosovu. Prioritet SAD je bio da pokušaju da uspostave snažan uticaj, ako ne i potpunu kontrolu Jadranske obale – Hrvatske, Crne Gore, Albanije, Grčke – i da spreče Ruse da tamo stvore neku bazu. U Vašingtonu su u jednom periodu jako strahovali da će Rusi dobiti bazu u Crnoj Gori. To je bilo izuzetno važno u to vreme.

Da li bi nešto bilo drugačije da Slobodan Milošević nije bio na vlasti?

Mislim da je to jedno od pitanja o kom će za sto godina istoričari pisati velike knjige. Ne znam odgovor na to. Da li je Milošević imao ličnu vlast – tome svako može imati mišljenje. U to vreme sam smatrao da postoji prilično koherentan sistem koji je koristio na stari način, onako kako ga je koristio Tito. Ali taj sistem se urušio pod pritiskom događaja i mislim da Milošević nije shvatio da s vremenom njegov položaj slabi. Znamo da su drugi akteri, posebno Šešelj, upozoravali Miloševića na strukturne činioce koji slabe položaj Srbije, ali izgleda da nije obraćao mnogo pažnje na to. Dok se arhivi u Beogradu ne otvore, verovatno nećemo znati mnogo više o tome.

Jedna od tema kojom se bavite je Oslobodilačka vojska Kosova. Napisali ste da je to bio možda prvi uspešan pobunjenički pokret u Evropi posle Drugog svetskog rata. Mi je smatramo terorističkom organizacijom. Ustvari, i Sjedinjene Države su je smatrale takvom do juna 1998, kad se Ričard Holbruk sastao s vođama OVK. Je li to bila prekretnica u politici Sjedinjenih Država?

Kao što znamo, oni koji su za jedne teroristi, za druge su borci za slobodu. To i danas možete svaki dan da vidite na televiziji u slučaju Palestine. Niko u svetu se ne slaže u tome šta je tačno terorista. Politikolozi pišu duge knjige o tome. Posle te posete svakako je došlo do velike promene politike. Vašington je veoma komplikovano mesto sa mnogo različitih organizacija, sa mnogo ljudi s različitim iskustvom i znanjem, a u određenoj meri postoji i rivalitet između tih organizacija. Siguran sam da je tako u svakoj velikoj zemlji. U Vašingtonu je bilo agencija koje su veoma jasno bile posvećene zbacivanju Miloševićevog režima i razbijanju Jugoslavije. Bilo je i drugih koji su više naginjale stabilnosti i sporijoj ‒ evolutivnoj promeni. OVK je bila korisna kao katalizator protiv vlade i bili su spremni, možda ne da joj pomognu u tolikoj meri, ali ‒ da je tolerišu. 

U svojoj knjizi ste napisali i da je Slobodan Milošević pogrešno shvatio pravu prirodu protivnika s kojim se suočavao, mislim na OVK. U kom smislu?

U početku je to bila veoma mala organizacija sa veoma malo ljudi. I počeli su da uglavnom napadaju policijske stanice na Kosovu.

O kom periodu govorite?

O 1994, pa nadalje, o 1995. godini. Taj proces se veoma brzo pojačao posle Dejtona jer je većina kosovskih Albanaca mislila da će dobiti nešto na mirovnoj konferenciji u Dejtonu. Nisu dobili ništa, Kosovo je bilo potpuno isključeno. Više njih se zato okrenulo vojnim opcijama ‒ umesto političkim. To je bilo 1995-1996. OVK je tad počela da izrasta u mnogo veću organizaciju. Mislim da je Miloševićeva politika u početku bila koherentna i ispravna, iako veoma represivna. Koristio je paravojne jedinice, policiju i vojsku da bi ubio sve militante koje može da nađe. Isto je bilo i u slučaju Kačačkog ustanka koji se desio mnogo ranije. Nije shvatao, mislim, topografiju Kosova, posebno na zapadu, u mestima kao što su Dečani i Peć. Tu je bilo mnogo lakše održati gerilski pokret. To je bila velika greška jer je to OVK omogućilo da se učvrsti u tim zajednicama.

Jesu li imali pomoć Zapada u postizanju tih ciljeva?

Ne u toj fazi. Uspevali su da dobiju nešto municije. Velika tranzicija se desila dogodine, 1997, zbog ustanka i anarhije u Albaniji i pada albanske vlade. Tako je ogromna količina oružja i municije dospela u ruke naroda. Naravno, veliki deo toga je stigao do Kosova. To je bio proces. Nabavka municije je bila veliki problem za OVK i problem je odjednom rešen. U severnoj Albaniji više nije bilo funkcionalne vlasti. U toj anarhiji je bilo moguće organizovati logore za nesmetanu paravojnu obuku. Tako da je 1997. bila veoma važna godina, o čemu sam pisao u svojoj knjizi Albansko pitanje. Tada se to otvorilo kao važno nacionalno pitanje za Albance. I mislim da je Milošević to veoma sporo shvatio.

Kako vidite to što su neke od vođa OVK posle sticanja nezavisnosti postali premijeri i predsednici Kosova, a neki od njih su sad optuženi za teške ratne zločine? Hašim Tači, na primer.

Dugogodišnja praksa u britanskoj politici gašenja pobuna, na primer tokom borbe za oslobođenje Južne Afrike i Zimbabvea, bila je da se vođe tih pobunjeničkih grupa podstaknu na demobilizaciju, predaju oružja i ulazak u mirnu politiku. Tim vođama je, u suštini, bilo dozvoljeno da zaborave na ono što se desilo. Imamo i Sporazum iz Belfasta u Severnoj Irskoj gde su ljudi koje je britanska vojska godinama progonila kao teroriste ‒ postali "ugledni" političari. To je dobro poznat proces u rešavanju sukoba posle pobuna i primenjen je i na Kosovu. Različiti ljudi su imali različita iskustva i različite vođe kosovskih Albanaca su u praksi sponzorisali različiti delovi Natoa, različite zemlje Natoa.

Hoće li te presude uticati na budućnost na Kosovu i možda na budućnost balkanske politike?

Mislim da neće. Pogledajte šta se desilo sa haškim suđenjima ljudima kao što su Tači, Seljimi i drugi. Ta suđenja su se previše otegla i, po svim nezavisnim mišljenjima, sudski standard u Hagu je veoma nizak i ponašanje suda je bilo izrazito loše. Mislim da se to sad shvata, posebno u SAD. To je u očima običnog kosovskog Albanca diskreditovalo ceo proces međunarodne pravde. To znači da zatvaranje tih ljudi nije uticalo na politiku. To smo videli. Tačijeva partija je prošla veoma dobro na poslednjim izborima i bez njega. Jer, njega sad vide kao mučenika i nacionalnog heroja ‒ budući da je toliko dugo u zatvoru bez presude. Mislim da su se diplomate i međunarodni predstavnici u Prištini veoma iznenadili kad su videli da je DPK dobila 24 odsto glasova i ostala velika stranka, dominantna na mestima kao što je Mališevo na centralnom Kosovu. To nije trebalo da se desi. A Kurtijeva stranka gubi podršku, delom zbog toga što je bio veoma neodređen u pogledu haških suđenja. Tako da nije postignuto mnogo. Mogao bih vas da pitam isto – je li suđenje Miloševiću i Šešelju promenilo nešto u Srbiji. Mislim da nije mnogo, zar ne?

Počeli smo razgovor događajima iz 1999. godine, pitao sam vas da li sad imate isto mišljenje o bombardovanju kao tada. Neki istoričari bi rekli da je to bio kraj dugog 20. veka. Šta je s vašim prijateljima, profesorima? Neki od njih su verovatno promovisali bombardovanje. Jesu li oni možda promenili mišljenje? Da li danas misle da je to bila greška?

Ne. Mislim da je dominantno mišljenje, koje i ja uglavnom delim, ali ne sasvim, da bombardovanje u ovakvoj vrsti savremenih ratova nije naročito delotvorno, to vidimo. U Gazi je izvršeno neverovatno razaranje, potrošene su neverovatne količine municije, ali Hamas je i dalje tamo. I Hamas će biti tamo bez obzira na to hoće li se bombardovanje nastaviti ili neće, tako da bombardovanje nije naročito delotvorno. Osim ako imate veoma specifične okolnosti. I može se reći da je zbog slabljenja Miloševićevog sistema, mislim da je Šešelj tada tvrdio, bombardovanje bilo veoma opasno za Srbiju. Mislim da Milošević to nije jasno shvatio, bar ne dovoljno jasno. I nastavio je da razmišlja isto kao pet ili deset godina pre toga. Ali sad nisam siguran. Danas sam razmišljao. Razgovarao sam s mladima. Celo bombardovanje se doživljava kao istorija. Danas živimo u drugačijoj Srbiji. I mislim da je dobro što se to smatra istorijom.