Starović: Teška situacija za Srbe na Kosovu, za dve godine više od 400 etnički motivisanih incidenata

Izvor: Kosovo Online

Srbija je veoma zabrinuta zbog situacije na Kosovu, posebno na severu gde su četiri opštine pretežno naseljene srpskim stanovništvom, a koja se pogoršala u poslednje dve godine, što se poklapa sa dolaskom na vlast Aljbina Kurtija, koji je povukao niz jednostranih poteza van okvira političkog dijaloga u Briselu, izjavio je državni sekretar u Ministarstvu odbrane Srbije Nemanja Starović.

Starović je u intervjuu za italijanski portal "Report Difesa - geopolitika i bezbednost" ukazao da je situacija veoma teška za Srbe na Kosovu, naročito u poslednje dve godine, tokom kojih je zabeleženo više od 400 nasilnih incidenata, od kojih su mnogi nad decom, maloletnicima, nad Srpskom pravoslavnom crkvom, zdravstvenim ustanovama...

Dodao je da Kfor za Srbiju predstavlja kredibilnu partnersku snagu, ali i da je izražena zabrinutost zbog činjenice da je prvi put posle 24 godine od uspostavljanja Kfora, komandu preuzeo turski general, kao i da je Srbija dobila uveravanja da će general Ulutaš pre svega delovati kao general Natoa, a tek posle toga kao turski general.

Politička i bezbednosna pitanja u pokrajini Kosovo i Metohija često dolaze do izražaja u novinama i televizijskim izveštajima i u Italiji. Kakva je situacija danas na terenu?

U poređenju sa određenim danima ili vremenima, možemo reći da je situacija manje napeta, ali se kontinuirano suočavamo sa izazovima, jer nam je i dalje potrebno političko rešenje. Još uvek smo u procesu pronalaženja održivog i sistemskog političkog rešenja, tako da ono prirodno stvara značajne bezbednosne izazove. Smatramo da sve probleme sa kojima se sada suočavamo treba rešavati političkim sredstvima. Pogrešno je čak i misliti da može postojati vojno rešenje bilo koje vrste za političke izazove sa kojima se trenutno suočavamo. Ako treba da procenimo situaciju na terenu, slobodno se može reći da smo veoma zabrinuti zbog prilika, posebno na severu Kosova i Metohije, gde su četiri opštine pretežno naseljene srpskim stanovništvom. To je dugotrajan izazov, posebno u poslednje dve godine otkako se politička dinamika promenila na gore. Nažalost, to se poklapa sa dolaskom na vlast aktuelnog privremenog premijera privremenih institucija Kosova i Metohije Aljbina Kurtija. Situacija na terenu se pogoršala, pošto je povukao niz jednostranih poteza koji su van okvira političkog dijaloga koji se vodi u Briselu.

Imali smo veoma dugu seriju jednostranih poteza. Identifikovali smo više od 400 incidenata protiv građana srpske zajednice; identifikovali smo više od 60 oružanih upada specijalne militarizovane jednonacionalne albanske jedinice Kosovske policije što je u suprotnosti, ili direktno protiv svih dosadašnjih sporazuma koji predviđaju da takozvane kosovske bezbednosne snage ne mogu da uđu u severni region Kosova i Metohije , ali i da na severu treba da imamo multietničku policiju. Umesto toga, imamo oružane upade i stalno angažovanje specijalnih policijskih jedinica koje maltretiraju i zastrašuju lokalno stanovništvo i smatramo da to predstavlja ozbiljan bezbednosni izazov i da nije održivo na duži rok. Smatramo da je uloga misije Kfor suštinska, jer je osnovni mandat misije Kfor predviđen Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da obezbedi sigurno i bezbedno okruženje za sve ljude koji žive u našoj južnoj pokrajini.

Da li bi dolazak novog komandanta Kfora, turskog generala, mogao da oteža situaciju? S obzirom da bi Turska kao islamska zemlja mogla da bude bliža Albancima?

Imali smo ozbiljnu zabrinutost u vezi sa činjenicom da sada, prvi put posle 24 godine od uspostavljanja misije Kfora, imamo turskog generala koji će preuzeti komandu. Nije samo to, već se povećava i broj turskih trupa koje učestvuju u misiji Kfora. Izrazili smo zabrinutost našem turskom kolegi, ali i drugim kolegama iz Nato saveza i zemalja saveznica Natoa. Dobili smo uveravanja da će general Ulutaš pre svega delovati kao general Natoa, a tek posle toga kao turski general. Želimo da verujemo da će to biti slučaj. Dobili smo uveravanja po tom pitanju. Moraćemo da sačekamo i vidimo kakav će biti stvarni stav.

Takođe, imamo dodatni problem, jer je Turska veoma važna država u našem regionu. Ako govorimo o Balkanu kao širem regionu, Turska je definitivno najveća, možda i najjača država, sa ogromnom ekonomijom, populacijom, istorijskim nasleđem u regionu Balkana, tako da sve to priznajemo i naš opšti cilj je da unapredimo saradnju sa Turskom i na ekonomskom i na političkom planu, ali to ne znači da ne treba da budemo glasni i da svoju zabrinutost iznosimo drugoj strani.

Posebno smo zabrinuti što je Turska veoma proaktivna i podržava proces transformacije tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga u Vojsku Kosova. Naravno, nije u pitanju samo Turska, već su i druge zemlje uključene na bilateralnom nivou i cenimo činjenicu da Kfor, pa čak ni Nato alijansa nisu aktivni u ovom procesu, jer Nato čine zemlje koje priznaju i ne priznaju jednostrano proglašenje nezavisnosti tako da Nato čuva ovaj neutralni pristup. Određene zemlje saveznice Natoa, uz Tursku koja je aktivna u procesu, čine mnogo da podrže taj proces. Ne govorimo samo o obuci, videli smo, objavljeno je da je iz Turske stiglo mnogo angažovanja na Kosovu i Metohiji, ne samo dronovi, već i neki protivamorni sistemi – veoma važna i sofisticirana vojna oprema pa smo podigli naše zabrinutosti i nadamo se da se to neće nastaviti na taj način u budućnosti.

Uopšteno govoreći, ne verujemo da je militarizacija na terenu odgovor na političke izazove i kada imate tu vrstu militarizacije jedino što treba da uradimo jeste da odgovorimo na to. Militarizacija neće doneti dobro nikome ko je zainteresovana strana. Takođe moramo uzeti u obzir činjenicu da je transformacija takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova čak u suprotnosti sa samim Ustavom Kosova. Ustav Kosova za koji kažu da ga poštuju ne predviđa mogućnost postojanja vojske Kosova.

A kako srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji doživljava ovu situaciju?

Za njih je to veoma teška situacija. Naročito u poslednje dve godine, zbog ovih jednostranih akcija koje sam već pomenuo, više od 400 nasilnih incidenata, od kojih su mnogi nad decom, maloletnicima, nad srpskom pravoslavnom crkvom, zdravstvenim ustanovama, kolima hitne pomoći i tako dalje.

Daću vam samo par primera, samo od početka ove godine imali smo šest različitih slučajeva gde su srpski narod pucali i ranjavali kosovski zvaničnici, bilo pripadnici kosovske policije ili kosovskih bezbednosnih snaga iu nekim od ovih slučajeva. ne postoji čak ni odgovarajuća istraga da se utvrdi šta se dogodilo. Na sreću, niko od tih ljudi nije preminuo. Prvi od ovih incidenata dogodio se početkom januara. Znate da Srpska pravoslavna crkva sledi julijanski kalendar, a ne gregorijanski, a pravoslavni Božić je 7. januara. A na Badnje veče 6. januara pripadnik Kosovskih bezbednosnih snaga pucao je u jedanaestogodišnjeg srpskog dečaka na Kosovu. I bilo je tragično videti ovo. Ta osoba po imenu Azem Kurtaj puštena je u kućni pritvor, a potom je čak i kućni pritvor ukinut. Možete li da zamislite bilo gde u Evropi vojnika koji puca u jedanaestogodišnje dete i slobodno hoda.

Dakle, nažalost, nema pravde, ne postoji vladavina prava u celini za sve koji žive na Kosovu, a srpski narod je u poziciji građana drugog reda, to je osećaj koji možete čuti od naših sunarodnika živeći na Kosovu. Situacija je posebno teška u severnom regionu, u četiri srpske opštine, od sada, u poslednje dve godine, imamo stalno angažovanje specijalnih militarizovanih jedinica kosovske policije koje maltretiraju i zastrašuju lokalno stanovništvo koje se oseća kao da je izloženo neka vrsta vojne okupacije i to je preovlađujući osećaj običnih ljudi. Dakle, imate ove specijalce koji sada obavljaju ulogu lokalne policije, ali nisu ni obučeni ni opremljeni da obavljaju te dužnosti, ne govore srpski jezik, svakodnevno vređaju, prete, zastrašuju, tuku lokalno stanovništvo. osnovu. Ne verujem da je ovo održivo.

Dozvolite mi da vam dam još jedan primer. Došlo je do situacije da su se dva tinejdžera, brat i sestra, vozili motorom van svog sela. Imali su zaštitne šlemove. Zaustavili su ih pripadnici specijalne policije, bili su jako pretučeni, a onda je došla njihova majka i prišla policiji da pokuša da ih zaustavi – videla je kako joj tuku decu tinejdžera i pitala policajce „Šta radite, zašto ste tuku moju decu?" Odgovor koji su joj dali bio je: „Mi smo specijalna policija i naše procedure predviđaju da kad god je osoba koja krije lice, tu osobu tretiramo kao teroriste“. Ova deca su nosila zaštitne šlemove. Zakon je obavezan da ako vozite motor, morate imati kacigu.

Dakle, nikakva redovna policija, niti saobraćajni policajci, ne bi tukli decu jer nose zaštitnu kacigu dok voze motore, ali ovi pripadnici specijalne policije upravo to rade. Ovo je samo jedan od mnogih, mnogo primera koji objašnjavaju zašto situacija veoma liči na vojničku okupaciju i nije održiva i kako je situacija za običan narod na severu Kosova i Metohije veoma, veoma teška.

Šta Kfor predstavlja za Srbiju?

Pre svega, Kfor za nas predstavlja kredibilnu partnersku snagu, oni su raspoređeni u skladu sa rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Imamo taj takozvani Kumanovski vojno-tehnički sporazum koji je usledio nakon usvajanja Rezolucije 1244. I verujemo da Kfor treba u potpunosti da izvrši svoj mandat i svoje dužnosti, a prva dužnost je da stvori sigurno i bezbedno okruženje za sve, i imajući to na umu da prizna Kfor kao jedinu legalnu i legitimnu vojnu silu koja je raspoređena na terenu. Cenimo sve što je Kfor uradio do sada u prethodne 24 godine.

Njihov mandat je da štite civilno stanovništvo i takođe podržavamo ovaj proces jačanja Kfora dodatnim trupama, smatramo da je to pozitivan razvoj, Kfor bi trebalo da ima dodatne kapacitete da zaista ispuni svoju osnovnu misiju, ali mislimo da treba da odu korak dalje i ne samo da povećaju broj pripadnika trupa misije Kfora, već i da se vrate svojoj osnovnoj misiji. Šta hoću da kažem pod tim? Često iz zvaničnih izvora čujemo da je Kfor – kada postoje bezbednosni izazovi na Kosovu, samo takozvani treći reagujući, da prvi odgovor na bezbednosni incident ili izazov ili pretnju treba da pruži Kosovska policija, prvi reagujući, zatim od strane misije Euleks kao drugi reagujući i tek onda Kfor treba da bude uključen kao treći odgovorni.

Taj princip priznajemo i razumemo, ali želimo da istaknemo da se situacija drastično promenila, posebno u prethodne dve godine. Dakle, kada neko kaže da kosovska policija treba da prva reaguje, to je imalo smisla pre dve godine, ali više nema smisla, jer to nije ista kosovska policija koju smo imali ranije. Do pre godinu dana imali smo multietničku lokalnu policiju na severu, gde je 97 odsto stanovništva bilo srpskog naroda i u skladu sa tim više od 90 odsto policajaca koji su činili lokalnu policiju bili su Srbi. Oni su bili deo zajednice, susedi koji su tamo živeli, ali sada to više nije slučaj, jer imamo ovu specijalnu militarizovanu policiju kosovskih monoetničkih Albanaca i oni nisu dovoljni da prvi reaguju, jer su više pretnja lokalnom stanovništvu nego neko ko može da pruži sigurnost.

Čak je i generalni sekretar Natoa Jens Stoltenberg to prepoznao i to implicitno potvrdio pre mesec-dva kada je imao sastanak u Briselu, u sedištu NATO-a, sa gospođom Vljom Omani, takozvanom predsednicom Kosova. On je na konferenciji za novinare ponovio činjenicu da takozvane Kosovske bezbednosne snage ili Vojska Kosova ne mogu da uđu u severni region bez eksplicitnog odobrenja Kfora. On je rekao i da ove specijalne jedinice kosovske policije ne bi trebalo da preduzimaju nikakve akcije na severu Kosova bez blagovremenih i sadržajnih konsultacija sa Kforom. Rekavši to, i mi to cenimo, on je implicitno priznao da jednostrano delovanje specijalnih jedinica Kosovske policije bez blagovremenih i smislenih konsultacija sa misijom Kfora doprinosi više destabilizaciji nego stabilizaciji na terenu.

Da li je ministar odbrane Gvido Krozeto nedavno rekao da bi se pitanje Kosova i Metohije moglo rešiti ulaskom Srbije u Evropsku uniju? Kada se ovo može dogoditi?

Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, želim da istaknem da veoma cenimo kako politički stav, tako i delotvoran rad italijanske diplomatije, italijanskog ministra odbrane Gvida Krozeta, i veoma cenimo i cenimo učešće italijanskih trupa u misiji Kfora. Takođe veoma cenimo prethodnog komandanta Kfora generala Anđela Mikelea Ristuću koji je u svojim javnim nastupima i izjavama takođe prepoznao da je u potpunosti razumeo šta se dešava na terenu. Sećam se njegovog poslednjeg intervjua pre nego što je napustio funkciju da je govorio o ovom tragičnom incidentu koji smo imali krajem maja 2023. godine gde je mnogo pripadnika Kfora ranjeno, među njima i italijanski vojnici. Pokušaću da protumačim njegovu izjavu u kojoj je rekao da je glavni razlog jednostrano delovanje kosovske policije i da su na samom kraju njegovi vojnici platili cenu za te jednostrane akcije, delujući bez konsultacija, bez koordinacije sa misijom Nato Kfor.

Imamo veoma dobar i veoma intenzivan politički dijalog sa Italijom i takođe visoko cenimo kontinuiranu podršku Italije našim težnjama da postanemo deo Evropske unije. Ali takođe priznajemo da svaka država članica Evropske unije treba da ima isti pristup kako bismo u nekom trenutku zaista mogli da se pridružimo Evropskoj uniji. Bilo je mnogo diskusije, dosta debata prethodnih meseci kako u Briselu, tako i u pojedinim evropskim prestonicama o izgledima i mogućnostima da zemlje Zapadnog Balkana uđu u Evropsku uniju do 2030. godine. Mi to cenimo, ali moramo imati na umu i činjenicu da razumemo da u pojedinim zemljama EU postoji taj fenomen takozvanog zamora od proširenja, da jedan deo ljudi, možda i značajan deo, oseća da je prethodno proširenje , prethodno proširenje nije donelo rezultate koji su se očekivali.

Ali, s druge strane, ako postoji ovaj zamor od proširenja u pojedinim zemljama EU, a postoji i ova vrsta zamora od pristupanja ovde na Zapadnom Balkanu, pošto je prošlo 20 godina od Solunskog samita EU i Zapadnog Balkana na kojem su određena obećanja napravljeni i određeni planovi su usvojeni, pojavila se i ideja da se Zapadni Balkan na brzinu učlani u Evropsku uniju, ali se, nažalost, ništa nije promenilo, ništa se realno nije dogodilo.

Ostajemo posvećeni da uradimo sve što je naš domaći zadatak, što se tiče unutrašnjih reformi, jačanja vladavine prava, jačanja nezavisnosti pravosuđa, čak smo pre godinu dana menjali naš Ustav, što nije bio lak proces. To smo uradili kako bismo obezbedili visok stepen nezavisnosti pravosuđa. Proširenje EU ima dve dimenzije, jedna je tehnička dimenzija, ali postoji i dodatna politička dimenzija koja se ne može zanemariti. Imajući to u vidu mislim da još uvek čekamo da se postigne konsenzus unutar EU o stvarnoj potrebi proširenja na Zapadnom Balkanu.

To zapravo nije proširenje, granice Evropske unije se neće pomeriti ni na jug ni na istok, to je više obuhvatanje Evropske unije, završetak EU. Moramo sačekati konsenzus 27 država. Videli smo u istoriji proširenja da kad god je postojala volja u EU, sve prepreke se lako mogu prevazići. Dozvolite mi da vam dam nekoliko primera. Veoma cenim i cenim ono što su zemlje poput Bugarske i Rumunije postigle u prethodnih deceniju i po. Rumunija, naš sused i veoma prijateljska zemlja, toliko se transformisala da ne možete da prepoznate Rumuniju danas i Rumuniju od pre 15 godina. Ali ta transformacija, ta pozitivna promena počela je kada su oni ušli u EU, a ne dok su bili u „čekaonici“.

Ako treba da uporedimo Srbiju ili Crnu Goru danas po ekonomiji, političkom sistemu, pravosuđu, vladavini prava, sa Bugarskom i Rumunijom 2007. godine, kada su postale članice EU, mislim da je to nešto neuporedivo. Zemlje poput Srbije ili Crne Gore, možda neke druge zemlje Zapadnog Balkana, danas su mnogo spremnije da postanu punopravne članice EU nego što su to bile Bugarska ili Rumunija u to vreme. Ali, u to vreme postojala je veoma snažna politička podrška, snažan politički i geopolitički pogled na potrebu proširenja EU na Rumuniju i Bugarsku. Nažalost, još uvek nam nedostaje politički i geopolitički podsticaj da Zapadni Balkan pokrenemo u članstvo. Nadam se da će do toga doći u dogledno vreme.

Da li italijanska i međunarodna štampa uvek okrivljuju vašu zemlju kada se pojave tenzije? Kako odgovarate na ove optužbe?

Znate, ima dosta inercije, mnogo pristrasnosti i predrasuda koje potiču iz prethodnih vremena. Svesni smo da naša pozicija nije idealna i previše ljudi kada analiziraju ili izveštavaju o nedavnim događajima na Balkanu pokušavaju samo da sagledaju situaciju kroz sočivo 1990-ih, prethodna vremena koja su prošla pre 25 ili 30 godina. A to nam definitivno nije prednost. Imajući u vidu te pristrasnosti i predrasude, ponekad nam nije lako ni da iznesemo neke teške hladne činjenice. Često se dovodi u pitanje i drugim zainteresovanim stranama je mnogo lakši posao. To je izazov za nas, zato se trudimo da budemo veoma ozbiljni, veoma odgovorni i da komuniciramo samo stvari koje možemo u potpunosti da dokažemo, a koje su čvrste, da tako kažem.

Takođe verujem da kada uporedite situaciju sa onom od pre 30 godina, danas imate mnogo više pristupa, mnogo više mogućnosti da tražite prave informacije, za stvari koje se dešavaju bilo gde u svetu jer još devedesetih, npr. za običnog čoveka to su uglavnom bile informacije koje dobijate gledajući TV i čitajući novine, ali danas ko želi da istraži šta se dešava ima toliko mogućnosti, putem interneta i drugih sredstava, da dođe do pravih informacija. Imajući to na umu, ljudi imaju opcije i mi dajemo sve od sebe da pružimo informacije sa naše strane znajući da to nije lak posao.

Godine 2024. navršava se 25 godina od završetka rata 1999. godine. Kako se može sačuvati mir i postići političko rešenje?

To je dugogodišnji politički sukob, ali nije jedini dugotrajni politički sukob u svetu, vidimo ih svuda okolo, ali samo pričanje da imamo sukob bez potpunog rešenja već 25 godina ne bi trebalo da služi kao opravdanje za bilo ko da pokuša da to reši na način koji bi bio nasilan, da bi to bilo prenagljeno na bilo koji način. Mislim da je dijalog jedina alternativa, iako vođenje dijaloga nije lako, zahteva mnogo energije, mnogo truda, mnogo ustupaka, mnogo kompromisa, ali drugu alternativu ne vidim. Ako ne dijalog, šta onda? Mislim da je dijalog jedini put.

Takođe smatram da ne treba da budemo vezani nekim veštačkim vremenskim okvirom, ili vremenskim ograničenjima, govoreći „Moramo to da rešimo za mesec, ili za tri meseca“, jer imamo tako dugotrajne političke sukobe i nije samo dvadeset pet godina. Ako pogledate šire odnose srpskog i albanskog naroda, govorimo o najmanje 150 godina unazad i različitim fazama tog sukoba koje je neko pokušavao da reši, ali nikada nije u potpunosti razrešen. Potrebno je vreme, ali isto tako ne treba gubiti vreme, već ga iskoristiti što efikasnije, da imamo niz malih koraka koji će nas dovesti do normalizacije. Ne samo između Beograda i Prištine, već i između srpskog i albanskog naroda. Dakle, to je takođe istorijski proces i njime se treba baviti sa punom marljivošću, ali i sa određenom vrstom strateškog strpljenja.

Imaću priliku da posetim vaš Centar za mirovne operacije. Koliko su važne mirovne misije u kojima vaša zemlja učestvuje?

Pridajemo veliki značaj našem učešću u mirovnim operacijama. U stvari, mogu da vas uverim da je Republika Srbija najveći doprinosilac mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija i Evropske unije u regionu Zapadnog Balkana. Ali povrh toga, kada to procenite po glavi stanovnika, mislim da smo, trenutno, treći po veličini doprinosilac na evropskom kontinentu, da imamo stotine našeg osoblja koje je raspoređeno u mirovnim operacijama koje predvode EU i UN. Na primer, najveći broj našeg osoblja trenutno se nalazi na jugu Libana u mirovnoj operaciji koju vode UN.

Smatramo da je to naša dužnost, naša obaveza da doprinesemo očuvanju mira širom sveta, ali je povrh toga i svojevrsni profesionalni izazov za naše kadrove, za ljude u Vojsci Srbije da dokažu svoju vrednost u takvoj vrsti. operacije.

2009. godine potpisan je sporazum između Italije i Srbije za obuku kadrova u vojnim organima ministarstava odbrane dve zemlje. Sa kakvim rezultatima?

Veliku vrednost pridajemo našoj saradnji sa Ministarstvom odbrane Italije i Oružanim snagama Italije. Sve u svemu, mislim da možemo veoma pozitivno da ocenimo saradnju i oblast u kojoj imamo najbolje rezultate je oblast vojnog obrazovanja, tako da mi je drago da kažem da je u prethodnih dvadeset godina više od sto pedeset naših ljudi pohađalo razne kurseve i nivoi obrazovanja na vojnoobrazovnim ustanovama u Italiji. To je značajan broj i zaista je doprineo podizanju sopstvenih sposobnosti u pogledu snaga srpske vojske. Od danas imamo veoma značajan broj kadrova koji trenutno pohađaju različite vidove vojnog obrazovanja. Otvoreni smo i za mogućnost koja je predviđena našim ugovorom da edukujemo članove italijanskog kadra.

Pored učešća na raznim kursevima u Italiji, cenimo i činjenicu da su nam obezbeđeni kursevi italijanskog jezika za naše oficire ovde u Srbiji, u Beogradu, a za to postoji veliko interesovanje među našim oficirima jer će stečeno znanje omogućiti da učestvuju na kursevima u Italiji. Institucije koje su takođe deo Nato okvira, ali posebno one koje su deo italijanskog vojnog obrazovnog sektora.