Damnjanović: Kosovo je postalo najjeftinija srpska reč

Lako je u Beogradu napisati „Kosovo je Srbija“ ili „Nema predaje“. Treba otići dole, jer se odmah menja percepcija, manje je tih velikih reči kada vidite kako narod živi i čemu se raduje. Najlakše je pričati o Kosovu i praviti se pametan šta treba tamo raditi. Zato smo imali situaciju da pred Vidovdan dođu neki ljudi, naprave haos busanjem u prsa, vrate se kućama, a na Kosovu ispašta običan narod, rekao je u podkastu KOntekst glumac Igor Damnjanović, član ansambla Srpske drame Narodnog pozorišta u Prištini sa stalnom scenom u Gračanici.

„Nesigurnost na Kosovu je svakodnevica i mi smo na nju navikli. U privremenosti žive enklave južno od Ibra, a sada i tako živi i sever. Od te privremenosti sve postaje privremeno - odnosi, prijatelji, posao, a to nije dobro za normalan život“, kaže Damnjanović.

Prištinsko Narodno pozorište, čiji je član više decenija, izbačeno je iz matične kuće u junu 1999. godine. U zgradi su ostali arhiva i fundus, glumci su se iselili pa ponovo okupili šest godina kasnije. Albanska drama je, u međuvremenu, postala Nacionalni teatar Kosova.

„Do kraja 2004. godine pozorište je bilo da na veštačkom disanju. Onda je Nenad Todorović uspeo da uz pomoć Vlade Srbije okupi nas nekoliko starih članova kako bismo krenuli u novu priču. Prvo smo bili u jednom privatnom stanu u Leposaviću i malo ko se od nas nadao da ćemo trajati ovako dugo. Zadatak i tada i sada je da sačuvamo srpsku kulturu na Kosovu gde god naši ljudi žive“, rekao je gost KOnteksta.

Sa kolegama je bezbroj puta dokazao da za pozorište nije neophodna zgrada, igrajući u srpskim sredinama na livadama, u dvorištima, crkvenim portama, po privatnim kućama. U publici je nekada bio samo jedan gledalac.

„U početku je to bilo jezivo i strašno, ali nas je to vreme vratilo u ono zbog čega pozorište postoji. Za odvijanje jedne pozorišne predstave nije ništa potrebno osim glumaca koji nešto rade i publike koja nešto gleda. I to je zapravo iskonsko pozorište. Sve ostalo su pomagala koja nisu neophodna. Energija koju imamo s tom publikom i povratna emocija nam ne dozvoljavaju da odustanemo. Kako da odustanete od misije kad vam neko posle predstave kaže da ste mu ulepšali život. To onda postaje životna misija“, ocenjuje Damnjanović.

Kaže da se dešavalo da u publici u Gračanici budu i malobrojne kolege Albanci, ali da on lično nije gledao predstave u pozorištu u Prištini, niti bi na toj sceni igrao.

„Nemam šta da igram u Prištini, iako smo imali pozive da tamo igramo. Za koga da igram i kako? Da bi se ispunila politička forma nekog mira i pomirenja ja treba da prihvatim da igram tamo odakle sam oteran, za publiku koja nije moja“, ističe naš gost.

Smatra da pozorište ne može da bude apolitično i da se trudi da publici realno  prikaže i pomogne da razume stvarnost u kojoj živi. Veruje da Narodno pozorište u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i stalnom scenom u Domu kulture „Gračanica“ budžetom, izborom reditelja i komada održava ozbiljan nivo produkcije. Iako igra na scenama u Beogradu i širom Srbije, najdraža mu je publika na Kosovu.

„Pa ja osećam razliku. I meni je mnogo bitnija ta reakcija naše publike na Kosovu, nego reakcija u ostatku Srbije. Nama je dužnost da dole održavamo kulturu i jezik“, zaključuje glumac.

U kojoj ulozi i kom filmu je shvatio da razume albanski jezik, kao i ostale detalje razgovora Igora Damnjanovića sa Draganom Biberović možete pogledati u video prilogu.