Dijalog Beograda i Prištine: Kud plovi ovaj brod?

Beograd_231226_Dragiša Mijačić 03
Izvor: Kosovo Online

Ovih dana navršava se puna godina od postizanja Sporazuma o putu ka normalizaciji između Srbije i Kosova, u javnosti takođe poznatog i kao nemačkofrancuski sporazum. Mesec dana nakon toga dve strane su u Ohridu pristale i na aneks implementacije tog Sporazuma. No i pored slavodobitne izjave Borelja da „imamo dogovor“, godinu dana kasnije niko se ne može pohvaliti nijednim pozitivnim primerom njegove implementacije. Izgleda da je Borelj napravio dogovor između „gluvih“, jer nijedna od strana nije čula mnogobrojne vapaje međunarodnih zvaničnika da se sporazum mora implementirati i da od tih obaveza Beograd i Priština ne mogu pobeći. O tom potom rekli bi Vučić i Kurti, trenutno imamo pametnija posla.

Njih dvojica igraju „zatvorenikovu dilemu“ u kojoj obe strane sledeći sopstvene interese kao kolektiv završavaju u suboptimalnom ishodu. U praksi ovo znači da ni Beograd ni Priština nisu srećni sa sadržinom Sporazuma, ali su morali da ga prihvate nakon jasnog pritiska predstavnika najmoćnijih zemalja političkog Zapada. Kada je u pitanju implementacija, svaka strana vuče poteze koji će izazvati očekivanu reakciju suprotne strane do nivoa da se obesmišljava bilo kakav progres u realizaciji sporazuma i njegovog aneksa. Na taj način svaka od strana kupuje vreme za ispunjenje svojih strateških interesa pre nego što uopšte dođe do normiranih obaveza proisteklih iz sporazuma.

Aljbin Kurti je jasan kada je u pitanju dijalog sa Beogradom – on ga ne želi! Otuda ne treba da čude njegovi postupci koji su upereni ne samo protiv ispunjenja novopreuzetih obaveza već i na urušavanju svih onih instrumenata i dogovora koji su postignuti u okviru Briselskog dijaloga, bilo tehničkog ili političkog. Svojim jednostranim potezima menja osnovne principe multietničnosti koji su izgrađeni na osnovu Ahtisarijevog plana i Ustava Kosova, a što je i bila osnova za priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova od strane političkog zapada. Pod izgovorom zaštite legalnosti i suvereniteta Kurti sistematski ruši institucije srpske zajednice koje su omogućavale njihov opstanak na Kosovu svih ovih godina nakon rata. Ukidanje transporta i upotrebe dinara na Kosovu je eklatantan primer Kurtijeve politike direktno uperene protiv života svih preostalih Srba na tom prostoru, koja se sprovodi uprkos jasno iskazanog deklarativnog protivljenja zemalja Kvinte.

Sa druge strane, politika Aleksandra Vučića je takođe jasna po pitanju Kosova. Osnova strategije Srbije se sastoji u održavanju stanja nepromenljivosti (status quo) do promene geopolitičkih okolnosti koje bi mogle pozitivno da rezultiraju ili povratkom državnosti na Kosovu ili pak podelom Kosova. U međuvremenu će Srbija aktivno raditi na ekonomskoj i infrastrukturnoj integraciji u evropske lance snabdevanja, i na taj način stvoriti sistem međuzavisnosti koji bi Srbiju pozicionirao na mesto ključne zemlje regiona i ovog dela Evrope. Otuda ne iznenađuje da u nedavnim izjavama Vučić i ostali državni zvaničnici skoro u istoj rečenici pominju Kosovo i Expo 2027, BDP ili kapitalne infrastrukturne projekte. U tom igrokazu Vučić apriori unapred prihvata sve predloge koji mu se nude, nadajući se da će ih Kurti odbiti i na taj način sebe prikazati kao konstruktivnog partnera u dijalogu. Srbija je u nekom trenutku dobila i „crvene linije“ o kojima se nije debatovalo u javnosti ili na političkim forumima, niti ih je usvojila bilo koja nacionalna institucija, pre svega Skupština ili Vlada. Za Vučića je Kosovo važno komunikaciono pitanje pa ne treba da iznenadi da je pojačana desničarska retorika državnih zvaničnika najčešće srazmerna stepenu prihvatanja teških kompromisa, ili pasivnosti u procesu dijaloga u kojoj je Srbija već duže vreme reaktivna.

U aprilu 2020. godine Evropska komisija je imenovala Miroslava Lajčaka za posrednika u dijalogu, koji je od starta imao težak zadatak da ubedi dve stane na konstruktivnost. O tome najbolje govori činjenica da za skoro četiri godine posredovanja Lajčak nije uspeo da organizuje (skoro) nijedan uspešan sastanak između Vučića i Kurtija. Naravno da se krivica ne može pripisati (samo) njemu, ali ovaj podatak dovoljno govori sam za sebe. Nedostatak težine sopstvenog autoriteta Lajčak je dopunjavao zajedničkim posetama dvema stranama sa američkim izaslanikom Gabrijelom Eskobarom, u kasnijem periodu i sa specijalnim izaslanicima nemačkog kancelara, francuskog predsednika i italijanske premijerke. Sporazum o normalizaciji su Beogradu i Prištini predstavili predstavnici Nemačke i Francuske, a „dogovoren“ je na sastanku sa Žosepom Boreljom. Lajčak je uspeo da iznedri nekoliko dogovora o tehničkim pitanjima kao što su priznavanje ličnih dokumenata i registarskih tablica, energetika i nestale osobe, ali njihova realizacija je praćena eskalacijom na severu Kosova.

Ostaće zabeleženo da je tokom svog posredovanja Lajčak uveo princip „tante za kukuriku“ ili diplomatskim rečnikom „da bi ste nešto dobili morate nešto i da date“, što pretvara proces pregovora u transakcioni odnos u kojem se pregovarači motivišu da traže protivusluge za svaki kompromis koji naprave. Lajčak se takođe ne može pohvaliti transparentnošću dijaloga, koji je ostao zatvoren za sve ostale političke i društvene faktore koji su jako bitni za realizaciju postignutih rešenja. Naročito je primetna zatvorenost Lajčaka prema takvim akterima u Srbiji, sa kojima po pravilu odbija svaki poziv na sastanak.

I na kraju nam ostaje da se zapitamo kud plovi ovaj brod dijaloga između Beograda i Prištine? Da li je uopšte moguće dva puta ući u istu reku, ili su protok vremena, situacija na terenu i kompleksnost odnosa učinili da se izgube prilike za kakvu takvu normalizaciju odnosa? Ova godina doneće puno izazova, a takođe će pružiti i mnoge odgovore, pre svega na pitanje da li će Srbi opstati na Kosovu ili će zauvek nestati sa tog prostora.

Piše Dragiša Mijačić, direktor InTER-a i koordinator Radne grupe NKEU za Poglavlje 35