Dvadeset pet kilometara patnje i herojstva

Piše: Muharem Bazdulj

Najbolja sofijska knjižara sa knjigama na engleskom jeziku iz nekog razloga se zove „Slon“ („Elephant“).

Tamo sam pre nekoliko godina kupio antologiju putopisa „Kroz drugu Evropu“ („Through Another Europe“) u kojoj su sakupljeni odlomci iz putopisa anglosaksonskih autora o balkanskim zemljama, i to u periodu od 1600. do 2005. godine. Knjigu je priredio Endru Hemond. On je inače profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Brajtonu, specijalizovan za hladnoratovske teme, žanr distopije i veze engleske književnosti sa Balkanom. 

U knjizi je ukupno pedesetak putopisa, podeljenih u tri sekcije. Sekcije su po broju putopisa i broju stranica podjednake težine, ali se „pokrivene epohe“ vidno razlikuju po dužini. U prvoj sekciji su putopisi objavljeni između 1600. i 1914, dakle u periodu dužem od tri veka. Druga pokriva vreme između 1914.  i 1939. godine, znači neke dve i po decenije, dok se treća bavi vremenom između 1939. i 2005, što će reći da joj je u fokusu nekih šezdeset i šest godina prošlog i ovog veka. 

Ne mora, naravno, ova knjiga biti merilo bilo čega, ali ova „podela“ nije nezanimljiva. Iz globalne, a naročito anglosaksonske, perspektive, ključna godina uticaja na Balkana na svetsku istoriju, naročito u poslednjih pola milenijuma jest 1914. Kad čovek čita kako su engleski i američki autori pisali o Srbiji u vreme i neposredno nakon Prvog svetskog rata postaje ponovo svestan intenziteta revizionističkih namera koje su kulminaciju doživele oko 2014. Sve ono što je pre stotinjak godina posmatrano kroz filter slobodarstva, odjednom je proglašeno nečim sasvim suprotnim.

Neki od tih autora knjiga o Srbiji iz prvih decenija dvadesetog veka su, rekao bih, u kolektivnoj svesti našeg naroda mnogo prisutniji od nekih drugih, a da uvek zapravo i nije jasno zašto je neki ostao u senci. 

I čitajući u ovoj antologiji odlomak iz knjige Pola Fortijera Džonsa „Sa Srbijom u izgnanstvo“ pitam se zašto njegovo ime nije prisutnije u srpskoj kulturi sećanja. Istini za volju, prevod njegove navedene knjige objavio je novosadski Prometej u saradnji sa RTS-om u sklopu one vredne edicije koja je komemorisala vek od Prvog svetskog rata. Ali knjiga, rekao bih, nije privukla pažnju kakvu zaslužuje. 

Biografiju njenog autora moguće je i ovako sažeti: Pol Fortijer Džons rođen je aprila 1893. u Saladu, u američkoj saveznoj državi Teksas, od oca doktora Semjuela Dž. Džonsa i majke Šarlot, kao četvrto od ukupno petoro dece. Školovao se u Teksasu gde i postaje novinar. Kasnije je radio u diplomatiji kao savetnik američkog ambasadora u Rusiji. Tokom Prvog svetskog rata služio je vojsku pri avijaciji. Poginuo je 24. novembra 1940. u Njujorku, u automobilskoj nesreći. U vreme smrti bio je administatvni sekretar pri Ministarstvu spoljnih poslova SAD-a. Kralj Aleksandar odlikovao ga je Ordenom Svetog Save.

U ovoj knjizi originalno objavljenoj 1916. Fortijer Džons, između ostalog, piše: „Američkim čitaocima toponim 'Kosovo' nesumnjivo ne znači previše. Svakom Srbinu, međutim, reč Kosovo priziva vreme stare slave kad su današnji snovi svakog srpskog srca bili stvarnost. Jedna moćna slavenska država postojala je do pre petstotinjak godina kad su Turci odneli pobedu na središnjem platou Kosova, pa je tu, između Mitrovice i Prizrena, prestalo da postoji jedno drevno carstvo. (...) Za mene lično, reč Kosovo priziva neke od najstrašnijih prizora koje sam u životu video i koje ću ikada videti. (...) Od Mitrovice do Prištine jedva da ima dvadeset i pet kilometara, a ja sam siguran da nikada pre u ljudskoj istoriji na tako malom prostoru nije bilo više patnje, herojstva i rodoljublja“. Kasnije nam autor dirljivo i sugestivno opisuje neke primere patnje, herojstva i rodoljublja.

Ima Borhes onu tezu da svaki život, ma koliko dug, svoju suštinu sažima u nekom manje ili više kratkom periodu. Suština života Fortijera Džonsa sabila se, čini se, u tim danima i nedeljama koje je proveo sa srpskom vojskom i narodom. Malom istragom o njegovom životu otkrivamo da je nedugo posle rata, u tačnije u oktobru 1921, oženio gospođicu Korneliju Volas, po zanimanju umetnicu, talentovanu skulptorku, iz Kamerona u Teksasu. Posle venčanja, bračni par je živeo u Njujorku i Parizu. 
Nakon što je već počeo Drugi svetski rat, Fortijer Džons je, rekosmo, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Udovica ga je nadživela za čak trideset i pet godina. Nisu imali dece. Poslednjih sedam godina života, Kornelija Volas Džons je proživela u rodnom Kameronu. Tamo je nakon kraće bolesti i umrla, 29. 12. 1975. 

U vremenima kada se često potenciraju istorijske figure koje mogu biti simbol bliskosti Srbije i SAD-a, vredi se prisetiti i prilično zaboravljenog Pola Fortijera Džonsa.