Rana koja ne zarasta: Koliko je važno da pamtimo pogrom i stradanja, i zašto Srbima to zameraju?

"Dostojanstvena tuga, neprepuštanje zaboravu i nemaru, uz uporno insistiranje na istini, čine spremnost nacije da se događaji poput onih od 17. i 18. marta 2004. više nikada ne dozvole"

Priredio: Miloš Garić 

U danu kada Srbi obeležavaju 20 godina od jednog od najtežih stradanja u novijoj istoriji, neka teška pitanja u vezi s Pogromom na Kosovu 17. i 18. marta 2004. i dalje stoje otvorena i govore da se nismo mnogo odmakli od užasa koji se tada dogodio.

Nikada nismo dobili odgovor na pitanje, kako je bilo moguće da u prisustvu ogromnog broja međunarodnih predstavnika, posebno bezbednosnih struktura najjačih sila Zapada i jedinica Kfora na terenu, 60.000 razularenih albanskih ekstremista tako brzo i organizovano širom Kosova sprovedu temeljno uništavanje više stotina srpskih kuća i desetina crkava i manastira, ostavljajući iza sebe pustoš, zgarišta, mrtve, ranjene i ispražnjena naselja u koja se proterani ljudi ni do danas nisu vratili.

Nema dobrog objašnjenja za potpuni krah misije Unmik tih dana, za pogrešne procene, kukavičluk, zataškavanje činjenica i bežanje od odgovornosti. Posebno je teško prihvatiti podatak da inspiratori i organizatori, kao ni brojni vinovnici zločina koji su počinjeni nikada nisu otkriveni i privedeni pravdi.

Posle 20 godina, verovatno zato imamo situaciju da Kurtijevo Samoopredeljenje juče izlazi sa sramnim saopštenjem, u kome iznosi stare laži i iznova potpuno negira primitivno i monstruozno ponašanje albanskih ekstremista, zanemarujući razmere njihovog divljanja i posledice koje su proizveli.

A, još neverovatnije je, da predstavnici Zapadne politike, koji su značajne propuste u bavljenju Kosovom prethodnih 25 godina već načinili, ovih dana žele da nagrade aktuelnu vlast u Prištini ubrzanim učlanjenjem u Savet Evrope. Da nagrade iste one koji su sa svojim simpatizerima i sledbenicima palili srpske kuće i manastire 17. i 18. marta 2004. i koji osam godina nisu dozvoljavali da se manastiru Dečani vrati vlasništvo nad njegovom zemljom. Šta je to s Evropom danas?

Kome smeta sećanje na srpske žrtve?

Neke odgovore nikada nećemo dobiti, ali kada je to već tako, valja videti šta srpsko društvo i država, povodom teškog stradanja bez pravde, mogu i moraju da preduzmu. To je svakako neprepuštanje zaboravu i nemaru, insistiranje na istini, spremnost da se učini sve kako se nešto slično više nikada ne bi dozvolilo, dostojanstvena tuga i dužno sećanje.

Istoričar Aleksandar Gudžić iz Gračanice ističe važnost kolektivnog sećanja na najznačajnije događaje svake nacije.

“Nacija je zajednica sećanja i osećanja, rekao je Ernest Renan. Ono što nas Srbe određuje jeste sećanje na velike pobede, ali i velike poraze i stradanja. Srbi u svom kolektivnom pamćenju neguju sećanje na Maričku bitku, Kosovsku bitku, Veliku seobu Srba, ali i na velike pobede. Pogrom 17. marta 2004. godine svakako će zauzeti mesto u kolektivnom sećanju Srba kao veliko stradanje u savremenoj istoriji. Stradanje običnih ljudi, ali i stradanje srpskog kulturnog nasleđa. Tada je ubijeno devetoro Srba, proterano 4.000 i uništeno 34 crkva i manastira od kojih su neki remek – delo srpske i svetske srednjovekovne umetnosti i arhitekture. Na to naše sećanje I podsećanje zameraju nam oni koji žele da minimiziraju naše žrtve, koje istovremeno svedoče o neuspehu njihove misije i Kosovu kao projektu nezavisne države Zapada”, poručio je Gudžić za KOntekst.

Kultura sećanja predstavlja ključni element u očuvanju kolektivnog pamćenja, posebno kada su u pitanju stradanja i žrtve, slaže se i Jovana Radosavljević, direktorka Nove društvene inicijative.

“Međutim, nedostatak vladinih programa koji aktivno rade na suočavanju sa prošlošću, preuzimanje odgovornosti za počinjene zločine, ekskomunikaciji osuđenih za ratne zločine iz javnog prostora i javnih funkcija, zajedno s nedostatkom konstruktivnog narativa političkih predstavnika, dovodi do iskrivljenja kulture sećanja. To otvara vrata manipulacijama, reviziji istorije i produbljivanju jaza između sukobljenih strana. U nastojanju da se dokaže da je njihova strana "žrtva" i često da su zlodela druge strane veća, gubi se poštovanje prema samim žrtvama”, smatra Radosavljević.

Ona za KOntekst kaže da na 20 godina od Martovskog pogroma, koji je duboko obeležio međuetničke odnose između Srba i Albanaca, postaje imperativ fokusirati se na pronalaženje puteva i stvaranje atmosfere koja će sprečiti ponavljanje 17. marta.

“Ne mogu da se složim sa tim da se Srbima zamera pamćenje stradanja i žrtava. Ono što se zamera je negiranje žrtava drugih, kao što se zamera i glorifikacija ratnih zločinaca u javnom prostoru. To ne podrazumeva zanemarivanje ili umanjivanje značaja naših žrtava; naprotiv, bolni momenti iz prošlosti čine neodvojiv deo našeg kolektivnog identiteta. Najbolje ćemo odati počast stradalima ako ostanemo dosledni u držanju odgovornim onih koji su zločine počinili, te istovremeno graditi okruženje u kojem se takve stvari ne mogu više događati”, ukazuje Radosavljević.

Književnik i novinar Živojin Rakočević iz Gračanice kaže da je Pogrom 17. marta 2004. iznad kulture sećanja jer obuhvata celu jednu civilizaciju i ceo život.

“Njegov značaj je toliki da se, na nesreću, mi uključujemo i ulivamo u njega i, sa distance od 20 godina, vidimo da je postao jedan od najtragičnijih događaja naše novovekovne istorije. On u sebe uključuje hiljade događaja i jeste najsnažniji simbol Kosova i Metohije posle bombardovanja. Pogrom je postao život, a njegove istine deo su svedočanstva o nama, i nema nikakve potrebe da nam bilo ko nešto zameri ili da se mi dvoumimo u svedočanstvu pred svetom i drugima. Samo utvrđeni u istini, duhu i kulturi možemo zaslužiti poštovanje drugih i drugačijih”, poručio je Rakočević za KOntekst.

Nagrada za progon Srba

Istaknuta i često citirana srpska novinarka i kolumnistkinja Ljiljana Smajlović podseća na dvostruke standarde u pristupu prilikom obeležavanja stradanja i sećanja na žrtve u sukobima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U pisanoj izjavi za KOntekst ona navodi:

“Sve nacije koje drže do sebe gaje kulturu sećanja na svoje junake i svoje žrtve. O tome nema spora i tu nema o čemu da se razgovara. Ali, mi Srbi ne smemo da zaboravimo ni čime su se sve naši neprijatelji i protivnici služili protiv nas ne bi li nas naterali da zaboravimo ili barem potcenimo svoje žrtve. Velika politička i propagandna kampanja pokrenuta je 1989. protiv nošenja moštiju kneza Lazara kroz srpske krajeve u bivšoj Jugoslaviji. Tome su se političke elite SFRJ podsmevale kao prostakluku i divljanju srpskog nacionalizma.

Na sličan način je politički obeshrabrivano i sahranjivanje žrtava ustaškog terora u Hercegovini, da bi se početkom građanskog rata u Hrvatskoj digla i međunarodna povika protiv „srpske samoviktimizacije“ i „toksične fascinacije“ Srbima stradalim u genocidu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Izgovor je bio da je Drugi svetski rat „davno“ završen i da je srpsko sećanje na genocid neprilično, neprimereno i opasno po razumevanje među narodima. To je bio politički narativ nekih četrdesetak godina od ustaškog genocida nad Srbima, u kom su stradale stotine hiljada naših sunarodnika.

Uskoro će 40 godina od početka građanskog rata i raspada bivše nam domovine, a Zapad i nama nekada bratski narodi u međuvremenu su zauzeli radikalno drugačiji stav prema žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji. O srpskim žrtvama je i dalje neukusno govoriti, ali su svi drugi narodi ohrabreni da neguju „kulturu sećanja“ na svoje žrtve u ratovima YU secesije, dok se od Srba uglavnom traži da masovno ubistvo Bošnjaka posle pada Srebrenice priznaju za genocid, u skladu sa presudom Tribunala u Hagu, te da prihvate i priznaju krivicu za sva stradanja posle oružane pobune UČK terorista.

A, kad je reč o pogromu Srba na Kosovu iz 2004, ne smemo da zaboravimo nešto veoma važno. Kosovski Albanci, UČK veterani i njihovi politički lideri nagrađeni su za taj pogrom time što je Zapad odustao od politike „standardi pre statusa“ i odlučio da Priština više ne mora da usklađuje svoje politićke i pravne standarde sa evropskim pre rešavanja statusa Kosova. Logika je glasila: Albanci će manje proganjati Srbe ako ne budu frustrirani, nervozni i nepoverljivi oko konačnog statusa Kosova. Status pokrajine mora što pre da se reši, tako će i Srbi biti bezbedniji.  

To nikada ne smemo da zaboravimo. Zapadne zemlje su samo četiri godine kasnije nagradile masovno nasilno „etničko čišćenje“ Srba sa Kosova. Ta činjenica je po istorijskom značaju ravna saznanju da smo 1999. bombardovani bez dozvole Saveta bezbednosti i uz kršenje Povelje UN“, poručila je Ljiljana Smajlović.