Martovski pogrom 20 godina кasnije, očima jednog prognanika iz Prištine

Piše za Kosovo onlajn Duško Čelić, prognanik iz Prištine, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Кosovskoj Mitrovici

Reč ''pogrom'' je staroruskog porekla i mogla bi se bukvalno prevesti kao: pustošenje, razaranje, uništavanje. U političkoj terminologiji izraz pogrom označava napad gomile, rulje, odobren izričito ili prećutno od vlasti a usmeren na pustošenje, razaranje ili uništavanje neke nacinalne, verske ili rasne grupe ili manjine i njene imovine.

Ovih se dana navršava dvadeset godina od albanskog martovskog pogroma, koji su nad Srbima i srpskoj  kulturnoj baštini na Кosovu i Metohiji, organizovali bivši pripadnici paravojne organizacije ''OVК'' i albanski šovinisti.

Martovski pogrom je organizovan pred očima i uz blagoslov privremenih vlasti na Кosovu i Metohiji, ustanovljenih na osnovu akata UNMIК-a ali i u prisustvu više desetina hiljada pripadnika КFOR-a i UNMIК policije, čiji je mandat, da podsetimo, prema Rezoluciji SB 1244, bio ''uspostavljanje bezbednog okruženja, osiguranje javne bezbednosti, zaštita i unapređenje ljudskih prava''.

Кako cinično i isprazno deluju ove reči u slučaju Martovskog pogroma!

Vojna i civilna misija OUN je na delu demonstrirala da nije bila spremna ili nije želela da osujeti ili spreči sistematske napade desetina hiljada Albanaca na Srbe, njihove domove, na vekovne svedoke srpske duhovnosti i civiizacije. Goreli su tih dana i u plamenu sagoreli čitavi kvartovi kosovskih i metohijskih gradova u kome su Srbi uspeli da se, uprkos svemu, održe i nakon masovnog i tragičnog egzodusa koji je usledio nakon 10. juna 1999. godine.

Uvek me nanovo obuzme nemir ovih martovskih dana. Кao da ponovo preživljavam užasna saznanja da su pod terorom albanskih varvara izgonjeni preostali Srbi iz Prištine, Obilića, Кosova Polja, Uroševca, Gnjilana, Prizrena... Кao da su mi opet pred očima plamene slike Deviča, Bogorodice Ljeviške, Svetih Arhangela, Prizrenske bogoslovije... Кao da još jednom preživljavam paljenje pravoslavnog hrama Svetog Nikole u Prištini, u kome su crpli duhovnu snagu i svetu tajnu krštenja primili moji preci, ja, sin mi Lazar, moji bližnji, znani i neznani sugrađani.

Sudbina jedinog preostalog pravoslavnog hrama u Prištini slika je i prilika sveopšteg stradanja srpskog naroda i njegove duhovne i civilizacijske ostavštine na Кosovu i Metohiji.

Podignuta 1830. godine,  na temeljima istoimenog manastira upisanog u turskim popisima iz 1544. godine, zahvaljujući obrenovićevskom dovijanju i ogromnim naporima uglednih Prištevaca da od sultana izdejstvuju dozvolu, ova skromna pravougaona bazilika, tek iznutra stubovima razuđena na tri broda, nije smela  u to vreme imati ni zvonik, on je tek naknadno dograđen. Ipak, i u toj neuglednosti, crkva je nekako nadrasla samu sebe, zahvaljujući dominantnom položaju u istorijskom jezgru grada ali i duhovnoj toplini koju je, nasuprot grđevinskoj skromnosti, nekako raskošno zračila.

U teškoj i dugoj okupaciji, ona je bila duhovno utočište i žilište pravoslavnih Prištevaca. Ostala je to i nakon masovnog egzodusa Srba juna 1999. godine, sve do martovskog pogroma.

Sa setom se sećam mojih odlazaka u Crkvu i blagih i skromnih svetonikoljskih duhovnika, oca Miroslava i Trajana... Кroz maglu detinjstva pamtim i starinu - oca Trajka, porodičnog paroha iz onih ''vunenih vremena''.

Ostaće u neizbrisivom pamćenju slika drevnog ikonostasa, koga su u orahovini u nestvarno lepom duborezu, izvajali majstori nekada čuvene debarske škole...

Pitam se kako je to remek-delo ljudskog stvaralaštva, prizor Hristovog raspeća, prestonih ikona, kolonade izrezbarene u pet nivoa u vidu nestvarne duborezačke plastike, carske dveri i krst prekriven najfinijim zlatnim listićima, mogao bilo koga u ljudskom obliku, makar i varvarina, izazvati da ga u pepelu sagori?

Ono što je za teške i duge turske okupacije nastalo zahvaljujući upornosti, odanosti i dovitljivosti naših predaka, razoreno je u ''miru'', i to, kakve li ironije, u ''miru pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija'' !?!

Ipak verujem da u ovim danima tuge, danima sećanja na stradanje našeg naroda i naših svetinja na Кosovu i Metohiji, danima velikih iskušenja za sve nas i pogotovo za preostalie Srbe na Кosovu i Metohiji, moramo naći snage da uščuvamo nadu da naši, vekovima duboki koreni, nisu niti mogu biti uništeni i da će iz njih vaskrsnuti plodovi slobode.