FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (2): Protivnik Rambujea

Medlin Olbrajt
Izvor: Večernje novosti

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

"Predloženo raspoređivanje na Kosovu se ne bavi nikakvom pretnjom po američku bezbednost“, "Kosovo nije više pretnja Americi nego što je Haiti bio za Evropu", "Životi Amerikanaca treba da se rizikuju samo kada postoji vidljiva pretnja po nacionalnu bezbednost u ime jasno definisanih ciljeva, i sa snagama srazmernim ciljevima", "Proučavao sam istoriju ovog područja i ovo je borba koja je traje već 600 godina“. Sve su ovo citati Kisindžerovih izjava povodom planiranja pregovora u Rambujeu i predloženog sporazuma koji je on smatrao "ultimatumom" jer je predviđao vojni napad NATO na Srbiju, ukoliko se srpska strana ne saglasi sa uslovima koji su joj postavljani.

On je govorio: "Svako postepeno raspoređivanje snaga na Balkanu oslabiće našu sposobnost da se nosimo sa Sadamom Huseinom i Severnom Korejom".

Nova runda pregovora o Kosovu počela je 15. marta u Parizu, a nakon samo četiri dana završena je neuspehom. Dve delegacije su 18. marta potpisale dva različita sporazuma.

Sukob Holbruk - Olbrajt

Delegacija kosovskih Albanaca potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je državna delegacija Srbije potpisala sopstveni predlog političkog sporazuma - Sporazuma o samoupravi na Kosovu i Metohiji.

Ni u poslednjem pokušaju, 22. marta, specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk nije uspeo da ubedi Slobodana Miloševića, predsednika SR Jugoslavije, da prihvati sporazum o Kosovu i o razmeštanju stranih trupa u pokrajini.

Međunarodni posrednici Majorski, Petrič i Hil takođe su bili neuspešni.

U vreme Rambujea, malo je poznato da je trajao veliki spor između glavnog američkog pregovarača za Kosovo, Ričarda Holbruka i državne sekretarke Madlen Olbrajt, o čemu piše Voren Bas. Iako je Balkan bio tačka ukrštanja između Holbruka i Olbrajtove, postao je veliki problem u njihovim odnosima. Olbrajtova je tokom prvog Klintonovog mandata volela da kaže da su ona i Holbruk bili „na istoj strani“ u većini važnih evropskih pitanja. Uopšteno govoreći, to važi za Balkan — i jedno i drugo zagovaraju aktivističku politiku za odbranu nekog oblika multietničnosti u Bosni i na Kosovu i oboje su mrzeli zapadnjačku malodušnost dok je Bosna krvarila.

Tokom prvog mandata, Olbrajtova se nemilosrdno zalagala za vazdušne udare na bosanske Srbe, dok je Holbruk postao ključna figura u Bosni tek nakon pada prvih bombi 1995. Ali oboje su bili važni igrači po pitanju Kosova, gde je Holbruk, kao specijalni izaslanik, ubedio jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića da u oktobru 1998. pristane na prekid vatre i povlačenje trupa.  

Voren Bos navodi da je nakon Račka u januaru 1999. godine, Olbrajtova tvrdila "da je prethodna politika—tj. Holbrukova politika pregovora i pokušaja verovanja Miloševiću - potpuno propala“ i da bi trebalo da je zameni "Rambuje strategija“ zahtevanja srpskih ustupaka preko nišana.

"Olbrajtovoj je bilo pomalo odvratno da ima posla sa Miloševićem, koji nije jedan od njenih omiljenih ljudi - i, iako Milošević nije ni jedan od Holbrukovih omiljenih ljudi, on je jedan od njegovih omiljenih partnera u pregovorima“, primećuje jedan strani politički insajder.

Dok su mnogi Holbrukovi štićenici bili u Rambujeu, samit je obeležilo ono što je verovatno bio najveći politički spor njih dvoje.

Holbruk je bio na ključnim sastancima pre Rambujea, prema navodima zvaničnika administracije, ali je kao hit kataklizme stavio do znanja da preferira tradicionalniji diplomatski pristup rešavanja ovog spora. Pregovarajući samo sa slabijom stranom, Kosovarima, i nametanjem sporazuma Srbima, članovi Klintonovog tima su "stavili glavu na panj za dogovor koji se nikako ne bi mogao dogoditi“, rekao je jedan diplomatski izvor.

Dok je Holbruk pazio da ne ostavlja tragove, svoje nezadovoljstvo je izrazio, kažu izvori iz administracije, tako što je privatno razgovarao sa novinarima. "Svi medijski napisi protiv Madlen dolazili su direktno iz Holbruka“, kaže jedan izvor.

"Bio je na telefonu 25 sati dnevno, uveravajući se da zna šta se dešava u Rambujeu i da je svaki neuspeh prikazan kao neuspeh Olbrajtove. Ali njeni saveznici tvrde da je Rambuje pripremio Evropljane da upotrebe silu, bez koje bi Milošević mogao nekažnjeno etnički očistiti Kosovo.

"Ričard Holbruk, uz sve svoje veštine, nije mogao da zaustavi tu dilemu“, kaže zvaničnik administracije.

"Možda ćete videti jedan aspekt Holbrukove ličnosti u njegovom odsustvu sa javne scene tokom sedamdesetosmodnevnog perioda bombardovanja, čekajući da vidi kako će to ispasti dok je ostatak administracije visio tamo“, zvaničnik dodaje.

"Pre toga je uvek imao razloga da ide na TV. Olbrajtova je zaključila da je način da natera Miloševića da popusti da mu zapravo zapreti i ne pošalje Dika Holbruka, i ona je bila u pravu, a on u krivu“, kaže jedan bivši zvaničnik.

"Za Olbrajtovu, sila je jedina stvar koja funkcioniše. Za Holbruka je to oruđe — i to marginalno, jer misli da može da se izbori.“

Kisindžerovo protivljenje

Jasno je da je Kisindžerova kritika Rambujea u ovim okolnostima išla Holbruku na ruku. Kisindžer je smatrao da je „kohezija NATO ugrožena pre svega zato što je uložena u neodrživ sporazum iz Rambujea“, a ne zbog ponašanja Srbije. Sve to podseća pomalo na jednu drugu polemiku koja je počela zbog upotrebe američke i NATO sile u Bosni.

Toj politici suprotstavio se drugi velikan američke spoljne politike - Džordž Kenan. Tada je Kenanu odgovorio vodeći zastupnik takve američke politike – Ričard Holbruk. Sada se Holbruk našao u Kenanovoj poziciji opredeljujući se za diplomatski pristup, što je Olbrajtova smatrala saučesništvom sa Miloševićem.

Kisindžer se snažno suprotstavljao pristupu koji je Madlen Olbrajt lansirala u Rambujeu.

"Neprijatno mi je što NATO kaže da ćemo vas bombardovati ako ne prihvatite našu diplomatiju“, rekao je Kisindžer u razgovoru sa američkim senatorima. To je bio deo njegovog šireg protivljenja uvlačenja NATO u kosovsko pitanje.

"Mislim da nije bilo mudro vezivati NATO sa zahtevom da NATO snage uđu u suverenu zemlju sa kojom nismo u ratu pre nego što je ta zemlja učinila nešto što bi se moglo verodostojno predstaviti kao narušavanje mira na tom području“, tvrdio je Kisindžer.

On je smatrao da bi NATO morao da ima jasno definisan odbrambeni karakter svojih poteza, ali i da bi mora da Srbiji ostavi "izlaz“.

Pošto je NATO napad na Srbiju već bio u toku, Kisindžer je kao elemente budućeg sporazuma u kome bi bombardovanje ispunilo svoje ciljeve, što bi moglo da se tumači kao „pobeda“ ili „prevladavanje“ NATO zahteva, video povlačenje srpskih snaga s Kosova, prihvatanje autonomije ili samouprave Kosova, povratak izbeglica i pristanak na uspostavljanje prisustva međunarodnog protektorata, bez prava veta na to šta je to starateljstvo.

Za kosovsku situaciju, on je smatrao da je Zapad imao "tri razumna opšta cilja“. Jedan - okončati ili, ako ne okončati, onda minimizirati patnju, ljudsku patnju, drugi - obuzdavanje sukoba na Kosovu, i treće - da imamo ishod koji nas neće činiti stalnim policajcem tog područja. "Svaki od ovih ciljeva je na određeni način već izgubljen", ocenio je Kisindžer.

Pošto se veoma rano postavilo pitanje mogućne kopnene intervencije, Kisindžer je odbacio debatu o tome.

"Ne bih razmatrao upotrebu kopnenih snaga kao još jedan ofanzivni čin u ratu u kojem smo već angažovani“, rekao je on. Pored toga, smatrao je da će posle eventualne kopnene intervencije da usledi gerilski rat protiv NATO snaga.

Sutra nastavak: Pred argumentima CNN