FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (1): Korišćenje NATO za odvajanje Kosova je akt bez presedana

Henri Kisindžer
Izvor: Print Screen/CBS news

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Bivši američki državni sekretar, Henri Kisindžer, koji je preminuo 29. novembra u 101. godini bio je izuzetan i po tome što je i nakon formalnog napuštanja američke administracije, zadržao veliki globalni uticaj skoro pola decenije nakon silaska s vlasti.

U tome mu je pomagala ogromna mreža kontakata koju je pažljivo negovao, ali još više interesovanje i angažovanje u gotovo svim problemima na međunarodnoj sceni.

U tom smislu ni Balkan nije bio izuzetak. Budući da je rat u bivšoj Jugoslaviji bio dominantna tema američke spoljne politike 90-ih godina, Kisindžer je iskoristio svoje evropsko poreklo i duboko poznavanje evropskih problema, a takođe u vlastitu naklonost prema konceptu „ravnoteže sila“ koji je razvijen u evropskoj diplomatiji nakon Bečkog kongresa, pa je nastojao da utiče na američke akcije na Balkanu, koliko je više mogao. 

Protiv "humanitarnih intervencija"

Tokom krize u Bosni, a posebno u vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. Kisindžer se oštro suprotstavljao američkoj vojnoj akciji. Američko vojno angažovanje smatrao je utoliko neprihvatljivijim, ukoliko je ono proisticalo iz orijentacije ka ostvarenju koncepta „širenja demokratije“ ili „humanitarne intervencije“. Ove motive spoljnopolitičkog delovanja, Kisindžer je smatrao devijacijama shvatanje spoljne politike koje su proistekle iz „vijetnamskog šoka“ i njegovog pogrešnog razumevanja.

"Kasnih 60. i 70. dominirala je debata u toku koje se pojavio argument – ne da smo pogrešili, već da je bilo nečeg trulog u samom američkom razmišljanju i da je naša muka u Vijetnamu bila neka vrsta kazne za našu moralnu neadekvatnost. Zato nije bilo poželjno da napravimo najbolji mogući dogovor, već da izgubimo, jer je to bio jedini način da se pročistimo. Kada sam tih dana išao na fakultete i govorio da hoćemo častan mir, naljutili su me oni čiji je pojam časti bio upravo suprotan našem. Mislili su da čast zavisi od toga da više nikada ne budu u iskušenju da uđu u takve situacije. Nijedan spor iz 60. i 70. ne može se razumeti bez prethodnog razumevanja kako se američki idealizam okrenuo sam sebi“, objašnjavao je Kisindžer.

On je ukazao da je posle „perioda poniženja“, usledila „neokonzervativna inkarnacija“ u Reganovom periodu.

"Neokonzervativci u Americi insistiraju da naša stvarna misija nije da branimo, ni ravnotežu snaga, ni naše saveznike, već da širimo demokratiju. Ali kako? Sedamdesetih se govorilo da treba koristiti moralni pritisak. Osamdesetih se govorilo da treba koristiti ekonomske sankcije. A sada se raspravlja da treba upotrebiti vojnu silu i da tradicionalni principi nacionalnog interesa nisu odlučujući. Upravo ovakva uverenja dovode do mnogih izazova sa kojima se Amerika danas suočava i koja našu domaću debatu čine izuzetno teškom“, objašnjavao je Kisindžer.

Sebe je svrstavao u „manjinu koja veruje da su krstaški ratovi izazvali mnogo više stradanja nego kabinetski ratovi“.

"Stoga imam više simpatija za politike koje su usmerene na široku koncepciju nacionalnog interesa“, definisao je Kisindžer svoje doktrinarno polazište u pogledima na sukobe na Balkanu i razilaženje sa tada dominatnom "neokonzervativnom grupacijom“ koja je tražila bezuslovne „humanitarne intervencije“ na platformi „širenja demokratije“.

Zbog toga je Kisindžer bio odlučni protivnik forme i suštine pregovora u Rambujeu, vojnog angažovanja NATO, bombardovanja Srbije i nasilnog odvajanja Kosova i Metohije od Srbije.

"Znate, mora se razmisliti o tome da korišćenje NATO za odvajanje provincije od zemlje sa kojom nismo u ratu predstavlja gest bez presedana“, rekao je Kisindžer.

Henri Kisindžer se veoma rano profilisao kao osoba koja osporava američke planove prema Kosovu, kako diplomatske, tako i vojne. Prvo, o neposrednom poreklu rata: zvanična linija je da je Jugoslavija ubrzala NATO bombardovanje kada je odbila da potpiše „mirovni sporazum“ koji su prihvatile glavne sile NATO i OVK u Rambujeu. Klinton je više puta opisivao Rambuje kao pošten i human pokušaj da se pregovara o nagodbi prihvatljivoj za sve zainteresovane za mir. 

Rambuje je bio provokacija 

Evo šta Kisindžer na to kaže:

"Nekoliko sudbonosnih odluka doneto je u onim sada naizgled dalekim danima u februaru, kada su druge opcije još uvek bile otvorene. Prvi je bio zahtev da 30.000 NATO vojnika uđe u Jugoslaviju, zemlju sa kojom NATO nije bio u ratu, i da upravlja pokrajinom koja je imala emotivni značaj kao izvorište nezavisnosti Srbije. Drugi je bio da se predvidivo odbijanje iskoristi kao opravdanje za početak bombardovanja. Rambuje nije bio pregovor — kako se često tvrdi — već ultimatum”. 

On je pisao 28. juna 1999. u britanskom „Dejli telegrafu“, da je „tekst iz Rambujea, kojim se Srbija poziva da prihvati da rasporedi NATO trupe širom Jugoslavije, bio provokacija, izgovor za početak bombardovanja.

"Rambuje nije dokument koji bi bilo koji božji Srbin mogao da prihvati. Bio je to užasan diplomatski dokument koji nikada nije trebalo da bude predstavljen u takvoj formi“, naveo je Kisindžer.

Već je 6. januara 1999. kalifornijski kongresmen Rendal Kaningam ocenio da je Rambuje bio veoma neuspešan spoljnopolitički poduhvat, navodeći da „koristi citate i Larija Iglbergera i Henrija Kisindžera da kaže da je Rambuje od početka bio propala spoljna politika“.

"Slobodan Milošević nije Hitler već balkanski nasilnik. Ni Milošević, ni bilo koji drugi balkanski lider nisu u poziciji da ugroze globalnu ravnotežu, kako to tvrdi predsednik Klinton. Milošević snosi veliku odgovornost za brutalnosti u Bosni, a ja sam snažno podržavao američko angažovanje tamo. Ali, za razliku od Bosne, Kosovo je rat za teritoriju koju Srbi smatraju nacionalnom svetinjom. Zbog toga je bilo malo, ako ih je uopšte bilo, znakova protivljenja u Beogradu Miloševićevoj kosovskoj politici. Srbi su odbacili mirovni sporazum iz Rambujea jer u njemu vide uvod u nezavisnost Kosova. Oni takođe vide prisustvo NATO trupa kao vrstu strane okupacije kojoj se Srbija istorijski opirala, kao i protiv Otomanskog i Austrijskog carstva, Hitlera i Staljina. Čak i ako budu bombardovani do kapitulacije, teško se može očekivati da će biti voljni pristalice ishoda“.

Kisindžer se 10. marta 1999. u američkom Kongresu usprotivio slanju američkih trupa na Kosovo kao deo mirovnih snaga NATO. Te snage trebalo bi da budu poslate da nadgledaju mirovni sporazum, ako ga potpišu Srbi i etnički Albanci. Kisindžer je govorio na Kapitol Hilu, gde je bilo određeno glasanje o tome da li da pošalje vojsku ili ne, a bio je tamo na poziv republikanskih lidera koji se protive slanju američkih trupa na Kosovo. Na jutarnjem sastanku Kisindžer je jasno stavio do znanja da se slaže sa njima.

"U meritumu nisam favorizovao postavljanje američkih trupa na Kosovo. Takođe moram da imam na umu uticaj na pregovore. Malo je kasna faza i...“

Kasnije je Kisindžer upotrebio još oštrije reči na saslušanju pred poslanicima na temu odlaska američkih trupa na Kosovo.

Kisindžer je rekao da takve snage NATO prevazilaze delokrug svog mandata u Evropi.

"I ja sam se zalagao za rano zaustavljanje srpske intervencije u Bosni. Ovo nije neophodno za američke kopnene snage, zato verujem da je uvođenje američkih kopnenih snaga i vojnih snaga NATO u tu svrhu prvo proširenje nadležnosti NATO bez presedana, izvanredna povreda međunarodnog prava i opasan presedan za Ameriku“, rekao je Kisindžer.

Medlin Olbrajt je pozvala Kongres da odloži glasanje, navodeći da se strane u sukobu pripremaju za obnovu mirovnih pregovora.

Sutra nastavak: Protivnik Rambujea