Gazimestan: Logor i sloboda

„Pomolite se za mene“, kaže Kajoko Jamasaki, japansko-srpska pesnikinja, na administrativnom prelazu Merdare, dan uoči Vidovdana. Zove je Kosovska policija, ima problema sa dokumentima. Nisu je pustili. „Moja duša je s vama! Srećan nam Vidovdan! Svima, celom svetu, želi mnogo mira, dobrote i lepote! Anastasija Kajoko Jamasaki“, stiže poruka pesnikinje pravoslavne svetlosti i mira Dalekog istoka. Sve se utapa u opšti spisak incidenata, provokacija, zaustavljanja, vraćanja i tenzija.

Neće proći ni Marko Kovačević, gradonačelnik Nikšića i pesnik, ostaće ih stotine pred strahovima i preprekama. Otkud onda hiljade ljudi od rane zore u Gračanici, otkud događaji i pesnik iz Bijelog Brda iz Slavonije koji je dobio nagradu „Zlatni krst kneza Lazara“. Njegova praznična beseda govori o kanonu koji nadilazi haos sveta. „Lazarev izbor nas uvek obavezuje.

To je dan kad se vidovčicom umivaju oči naše i duše da bismo kroz sve magline i iskušenja istorije jasno videli ko smo, šta smo, odakle dolazimo i kuda idemo. Neka ovaj Zlatni krst bude podsetnik na pobedu duha nad materijom. Hvala na ovom presvetom daru koji primam sa zavetom da ću ga nositi kao odbranu srpske duše, srpskog imena i jezika, tako mi Bog pomogao.“

„Imate li jedan božur za Simonu“, traži Čeda Jovanović iz Prizrena. Gura dete u kolicima i smeje se. „Dobio sam ćerku“, javlja Boban Jevtić, urednik filmskih i bioskopskih programa Doma kulture „Gračanica“, institucije koja je u junu organizovala 33 događaja, tribine, koncerte. Nakon te vesti svi šalju predloge za ime koje je na različite načine u vezi sa Vidovdanom. Siniša Đukarić iz Teslića stigao je na prištinski aerodrom „Adem Jašari“ iz Štutgarta. On je deo grupe od dvadeset pet ljudi koja je doletela u Prištinu: „Idem da kupim deci poklone.” Ovaj Vidovdan je u znaku dece, dodeljuju se i Medalje „Majka devet Jugovića” – sveštenik Saša Mitrović dugo čita imena majki sa šestoro, petoro, četvoro dece...

Izvan manastirske porte i zida sa bodljikavom žicom – policija u civilu, slovenački Kfor i poneko vozilo Euleksa.

Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije pred Gračanicom izgovara da je tajna ličnosti kneza Lazara u veri, pravdi, dobroti i ljubavi Božijoj. „Kosovo ima silu da nas podiže“ je osnovna misao njegove besede pred Gračanicom. Hiljade ljudi se posle liturgije u Gračanici, na čijim zidovima se nalazi bodljikava žica, seli na Gazimestan, prostor ograđen bodljikavom žicom. Ulaz u njega je ograničen gvozdenim preprekama u nekoliko redova. Ove posetioce odvode do mesta gde policajci pregledaju torbe, zadižu košulje da vide šta piše na majicama, proveravaju i pipaju.

Parastos ispred spomenika kosovskim junacima služe mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, mitropolit mileševski Atanasije, mitropolit raško-prizrenski Teodosije, episkop zapadno-američki Maksim, episkop slavonski Jovan i vikarni episkop novobrdski Ilarion. Episkop Ilarion govori o tome da „Ništa ne može na silu da se otme“, da se ne može zabraniti zavet jer „mi čuvamo svoje dostojanstvo i želimo nekada i na strašnom mestu da postojimo“.

Parastos na Gazimestanu izgleda kao susret svih Srba sveta. Nikola Milošević je stigao iz Nice, iz Francuske, sa sinom da mu pokaže mesto gde su sahranjeni njegovi pradedovi. Ovo je prvi Vidovdan bez srpskih zastava, a posle parastosa na binu izlazi nekoliko desetina mladih ljudi i peva „Oj Kosovo, Kosovo“, „Hiljadu vidovdana“, a poslednja pesma koja se čula je „Na Lovćenu Njegoš spava, najumnija srpska glava“.

Zvaničnici odlaze, a kod izlaza sa spomeničkog kompleksa stvara se velika gužva. Policija u civilu, redovna policija i na kraju specijalci u dugom redu gledaju koga će da odvedu. Prolazi se kroz špalir, gde vas gotovo grudima dodiruju njegove dve strane, a onda vas guraju rukama u leđa da požurite.

Čekaju žrtve koje uguravaju u prljavi kontejner. Odatle ih odvode u policijske kombije i dalje prema policijskim stanicama. Jedan mlađi čovek drži devojčicu u rukama i njega odvode. Stoji ispred kombija dok dete plače na sav glas. Lice oca je zaleđeno. Jedna tinejdžerka se potpuno pogubila, za njom se zatvaraju vrata kontejnera. „Bože, koliko može da ih stane unutra“, kaže jedan novinar, a onda na njega nasrće i viče neki specijalac. Hoće da ga otera, da ga skloni, smetaju mu njegove reči.

Jedan mladić u narodnoj nošnji kosovskih Srba biva uguran među gomilu stisnutih mladića. Nedugo potom, s druge strane ovog čistilišta, vidimo ga sa svezanim rukama. Nema dovoljno mesta u kombijima, dolaze i džipovi policije. Ne zna se kome je teže, ovima koji izlaze kroz špalir i koje guraju ruke policije ili ovima koje uzimaju i odvode sa strane. Iz prostora ograđenog žicom, na Gazimestanu, sve što pevate i govorite čujete samo vi, i može biti upućeno samo vama, ali dronovi i policajci u civilu neselektivno identifikuju ljude i nastoje da ponište svaki oblik njegovog obeležavanja.

Represija, sila, mržnja i strahovi na Gazimestanu doživljavaju svoj vrhunac. Logorska slika će otići u svet, a kosovski Srbin – recimo onaj mladić u narodnoj nošnji – iz geta ograđenog žicom prolazi kroz represiju policije i biće uz kaznu pušten da se vrati u svoj seoski, srpski, kosovski geto bez žice.

Njemu je sve jasno, a hiljade njegovih vršnjaka prošle su juče školu slobode na Gazimestanu. Prošle su poniženje i platile cenu za svoje pesme i reči. Prošle su najteži put koji je oličen u rečima jednog mladića iz Trebinja, koji na kraju Gazimestanskog logora i kosovskog špalira, kratko kaže: „Dogodine ću ovde sve svoje da dovedem!“

 Piše za Politiku novinar i književnik Živojin Rakočević