Ko kome određuje uslove - Savet Evrope Prištini, ili obrnuto?

"Zašto kosovske vlasti do sada nisu ispunile brojne obaveze sa spiska, za koji sada u Strazbur šalju komična obećanja da će ga verno poštovati? Ali, uz napomenu da ih članice SE pre toga, preko veze, prime u članstvo"

Priredio: Miloš Garić

Šta se desilo sa nekadašnjom Evropom? Vladavina prava, ljudska i građanska prava, demokratske vrednosti, poštovanje sopstvenih pravila i procedura, elementarna pristojnost na kraju krajeva, ništa od toga odavno više nije važno. Nije dobro, a biće i gore, kako stoje stvari.

Kada odsustvo principa, gaženje normi i dvostruki standardi posle nekog vremena postanu uobičajeni obrazac ponašanja u međunarodnom prostoru, takva izopačena stvarnost dobija mnoge bizarne oblike. Jedan od njih je i aktuelno stanje u Savetu Evrope, sa kojim se u ovom momentu poigravaju ljudi poput Aljbina Kurtija, Vjose Osmani, Donike Gervale i ostali njihovi saradnici i pomagači.

Kosovsko rukovodstvo pre nekoliko dana pismom je obavestilo izvestiteljku Saveta Evrope Doru Bakojani da su spremni za članstvo u ovom renomiranom forumu, posvećenom upravo poštovanju pravnih i demokratskih načela, uz obećanje da će listu neispunjenih obaveza “čim budu primljeni, verno poštovati". Taj spisak obuhvata nezavisnost sudstva, zakonodavstvo u skladu sa Ahtisarijevim planom, smirivanje tenzija na severu, preduzimanje hitnih mera za reintegraciju Srba u policijske snage, uzdržavanje od upotrebe specijalnih policijskih snaga za redovne aktivnosti, zaštitu manjina, primenu Zajednice srpskih opština, izdvajanje resursa za upotrebu jezika, na kraju čak i rad na pomirenju Srba i Albanaca.

Obećanja kao pokriće

Koliko su u Prištini “ozbiljni”, službama Saveta Evrope javila je pre desetak dana ministarka Gervala, uz obaveštenje da su, eto, prihvatili da primene odluku svog Ustavnog suda o vraćanju 24 hektara manastiru Visoki Dečani. Posle osam godina, i to kao čin izrazite žrtve za članstvo u SE.

Za ostalo će morati da se veruje na reč kosovskim vlastima. Ako Kosovo postane član Saveta Evrope, kažu, primeniće ono što su već odavno morali da učine, i prema sopstvenim zakonima i po slovu Briselskog sporazuma iz 2013. godine. E sad, svako ko nije dovoljno upoznat sa stvarnim stanjem na Kosovu, zapitaće normalno, pa zašto sve od navedenog, ili bar veći deo, do sada nisu uradili. Ko ih je sprečavao?

Odgovor na to pitanje iziskuje ozbiljan mentalni napor, a juče ga je postavio i Ramuš Haradinaj, koji je doduše imao priliku sam mnogo toga sa priloženog spiska da postigne, u vreme sopstvenog mandata u vladi.

Objašnjenje je, međutim, već ponudila poslanica Samoopredeljenja Mimoza Kusari-Ljilja, koja je, kako bi umirila domaću javnost, rekla da je pismo "formalnost", ukazujući očigledno da obećanje, naravno, neće biti ispunjeno, niti da zvaničnici u Prištini o tome uopšte razmišljaju. Da ne bude zabune.

U Savetu Evrope, međutim, po poslednjim vestima, spremaju stolicu za predstavnika Kosova. Oni obećanjima Aljbina Kurtija žele da veruju. Mnogo više, nego što on sam sebi veruje kada piše slatkorečiva pisma.

Pa ko ovde kome ispostavlja račun? Savet Evrope Prištini, ili Kurti ministrima SE?

Politički analitičar Ognjen Gogić za Kontekst kaže da su obećanja koja su prištinski zvaničnici dali u zamenu za članstvo Kosova u Savetu Evrope, nakon što ono bude dobijeno, napravljena sa namerom da nikada ne budu ispunjena.

“Obećanja služe kao kratkotrajno pokriće za promotere članstva Kosova u Savete Evrope, za neugodna pitanja sa kojima će se neizbežno suočiti. Kada ih neko bude pitao kako Kosovo može da bude primljeno u Savet Evrope, iako prethodno nije ispunilo uslove za članstvo, odgovor će biti da su prištinske vlasti obećale da će to učiniti. Za one koji se budu zabrinuli da je ovo inicijacija nove evropske politike uslovljavanja, prema kojoj više nije potrebno ispuniti uslove već samo dati obećanje da će to biti učinjeno, "dobra vest“ biće da će ovakav pristup biti primenjen samo prema Kosovu”, ukazuje Gogić.

Da bi se odgovorilo na pitanje da li se takvim obećanjima može verovati, dodaje, najpre se treba zapitati šta to sprečava vlasti u Prištini da te uslove ispune i pre prijema u članstvo Saveta Evrope.

“Adekvatnog odgovora na ovo pitanje nema. Ne postoji nijedan drugi razlog zbog koga Priština odbija da poštuje obaveze koje, u krajnjoj liniji, proizlaze iz kosovskog pravnog poretka, osim što za to nedostaje politička volja. Na delu je, zapravo, politika obrnutog uslovljavanja. Priština je sada ta koja postavlja uslov Savetu Evrope, da će se odobrovoljiti da ispuni da poštuje sopstvene pravne norme ukoliko Kosovo prethodno bude primljeno u članstvo”, napominje Gogić.

Svi uslovi koje je Savet Evrope najpre postavio za članstvo Kosova u Savetu Evrope, a onda od njih odustao, tiču se vladavine prava i poštovanja kosovskog Ustava i zakonodavstva.

“Nije reč ni o kakvim zahtevnim tehničkim i logističkim radnjama za koje bi Kosovu eventualno bila potrebna podrška koju bi članstvo u Savetu Evrope donelo. Radi se o samo o odsustvu političke volje da se primenjuje sopstveno zakonodavstvo i poštuju odluke Ustavnog suda”, objašnjava sagovornik Konteksta. 

On dodaje da obećanja prištinskih zvaničnika nisu nova pregovaračka taktika.

“Sličan trik je Kurti izveo početkom 2023. godine kada se pregovaralo o francusko-nemačkom predlogu. Tada je prvobitna ideja posrednika iz EU i SAD bila da se prvo formira Zajednica srpskih opština, kao preostala obaveza iz prethodnih pregovaračkih ciklusa, pre nego što se uđe u novi sporazum. Pošto je Kurti to uporno odbijao da prihvati, sugerisano mu je da samo javno kaže da će ZSO biti formirana kako bi se posrednicima olakšalo da Srbiju primoraju da prihvati sporazum. Nakon što su tokom februara i marta u Briselu i Ohridu zaključeni sporazum i aneks, Kurti se vratio staroj retorici protiv ZSO”, podseća Gogić.

Obećanja koja su dali Kurti i Osmani, naglasio je, niko ne može ozbiljno da shvati.

“Niko u Evropi nije toliko naivan da se spotakne o isti kamen po ko zna koji put. Radi se o tome da države Kvinte svesno tolerišu odbijanje Prištine da sprovede obavezu koju je preuzela pre 11 godina. Formiranje ZSO dogovoreno je Briselskim sporazumom iz 2013. godine kao ustupak za srpsko stranu nakon što se Beograd saglasio sa integracijom četiri severne opštine u kosovski sistem. ZSO je ponovo „prodata“ 2015. godine u zamenu za nekoliko sporazuma, uključujući i onaj o telekomunikaciji. Treći put je ZSO bila ponuđena kako bi se Beograd privoleo da prihvati Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa početkom 2023. godine. Na kraju će obećanje da će ZSO biti formirana predstavljati ulaznicu Kosova za Savet Evrope”, ističe Ognjen Gogić.

Čemu služe sporazumi?

Priština, kaže, nije pokazala ni najmanju spremnost da radi na formiranju ZSO.

“Nacrt statuta ZSO koji je izradila EU drži se u fioci. Povratak Srba u opštinske institucije na severu Kosova namerno se otežava i prolongira, čime se dodatno odlaže i eventualno formiranje ZSO. Retoričko odbijanje da se formira ZSO praćeno je i konkretnima postupcima usmerenim ka opstrukciji tog procesa. Za razliku od prošle godine, sada čak ni retorika prištinskih zvaničnika u vezi sa ZSO nije ublažena. Potpuno je neverovatno da bilo ko u Evropi može da pronađe ijedan pokazatelj da je Priština spremna da izvrši kopernikanski obrt u svojoj politici prema ZSO pa da joj se može verovatni na reč”, zaključuje Gogić.

Ako Kosovo bude primljeno u članstvo Saveta Evrope u maju, Gogić upozorava, neće postojati nikakav mehanizam da se Priština privoli da ispuni ono što je obećala. Štaviše, Priština će biti demotivisana da pokaže bilo kakvu spremnost na kompromis u rešavanju spornih pitanja, jer na ovaj način će joj biti poručeno da će biti oslobođena poštovanja svake obaveze i dogovora samo ukoliko dovoljno dugo i uporno bude izbegavala ono što je obećala.

Novinar iz Skoplja i vrsni poznavalac političkih prilika na Balkanu Željko Šajn za Kontekst ukazuje na dvostruke standarde zapadnih političara.

“Više se može postaviti pitanje do kada će Kijev, Sarajevo i Priština biti u funkciji svojih mentora, nego da li treba imati poverenje u političare poput Kurtija? Čim se u novoj eri globalnih vojnih, političkih, bezbednosnih i ekonomskih interesa postave za zeleni sto, Kurti i slični tu neće imati mesto pored svojih mentora. Zemaljska kugla će se oko svoje ose vrteti bez njih, jer ih mir neće primiti, a međunarodno pravo će dobiti svoju pravu ulogu. Početku toga se možemo nadati već u prvom kvartalu iduće godine”, smatra Šajn.

On naglašava negativnu ulogu posrednika u slučaju Kosova.

“Aktuelna uloga Kurtijevih zapadnih mentora, i političara poput njega, je u daljem usložnjavanju, a ne smirivanju situacije, a to će trajati sve dok ne počnu razgovori na principima ravnoteže interesa dve najveće vojne sile na svetu, SAD i Ruske Federacije, gde će hegemonistički interesi biti marginalizovani. Tada više neće biti ni Kurtija, ni Zelenskog, ni Šmita na bilo kojoj političkoj sceni. ‘Ključni koncept Evrope nakon 1945. godine bio je i još uvek je odbijanje principa ravnoteže snage hegemonističkih ambicija individualnih država, što se pojavilo nakon Vestafalijskog mira 1648. godine. To odbijanje je uzelo oblik mešanja vitalnih interesa i transfer suverenih prava država nacija na nadnacionalne evropske institucije’. Iako je ovo izjavio Joška Fišer, bivši ministar inostranih poslova Nemačke 2000. godine, čini se da je iz ove konstatacije isključio iz sećanja kakvu ulogu je imala Nemačka upravo kada je on bio ministar u vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999. Upravo je Nemačka, među prvima srušila koncept mira na osnovama koje iznosi Fišer. I to, ne samo posle okončanja Drugog svetskog rata, već još od Berlinskog kongresa od 1878. kada su Velike sile dale mandat Austrougarskoj da uđe vojskom u Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da tamo uspostavi mir. Ta vlast je trajala sve do okončanja Velikog rata 1918”, napominje Šajn.

Pod izgovorom uspostavljanja mira, dodaje, danas u savremenom dobu za BiH imamo Dejtonski dogovor potpisan 1995. godine.

“Za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine imamo Briselski sporazum iz 2013. Takođe i Minski sporazum za Ukrajinu potpisan 2014. I Prespanski dogovor potpisan 2018. čiju implementaciju o učlanjenju Severne Makedonije u EU sprečava bugarski veto. Nabrojani sporazumi se mogu nazvati lažnim sporazumima mira, iza kojih stoje velike sile sa Zapada sa hegemonističkim ambicijama. U Evropi, pre svega Francuska i Nemačka, koje su sve ove ugovore potpisale, ali nisu sprovele u pravnom smislu, već su ih političkim odlukama zamenili vojnom implementacijom. Dakle, ako sagledamo ulogu svih nabrojanih sporazuma, videćemo da su to pre svega lažni sporazumi mira, koji u svakoj zemlji imaju svoje egzekutore. O njihovom ustoličenju pobrinuli su se Zapadni mentori”, zaključuje Šajn.