KOmpilacija nedelje 25

Mogu biti opasne, ratne, strateške, zabranjene. Na ovim prostorima najčešće su političke igre. I gotovo uvek s posledicama po one koji niti bi da se igraju, niti znaju pravila. U KOmpilaciji o igrama kojima smo ove nedelje svedočili.

Nikom nije do igre, a svako igra svoju. I određuje pravila. Da su ta pravila svima jasna, možda bi bilo više učesnika. Ovako prištinsku igru na severu Kosova igra samo Priština.

Naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću, dr Petar Ristanović pojašnjava:

„Svi znamo da postoje prikrivene namere. A da nema tenzija, izgradnja kuća za siromašne, privatizacija lokala ili otvaranje novih, bilo bi nešto sasvim uobičajeno“.

Kad nije uobičajeno, onda je zbunjujuće. I otvara niz pitanja.

„Naravno da je negativno, kakve sad kuće, gde, što sad, gde ćemo mi...“, neka su na koja odgovore traže Mitrovčani. 

Najopasnije su, logično, ratne igre. Nalik onima koje smo videli krajem nedelje u svim opštinama na severu.

„Sve te akcije dolaze nakon neuspelog pokušaja otvaranja mosta. Sada Kurti to mora da kompenzuje na drugi način, kaže Miloš Pavković iz Centra za evropske politike.

Takve igre, na ovim prostorima ne donose pobednike.  A njihova pravila  rađaju samo nove nemire. Maskirani specijalci, kolone policajaca usred dana i oružje pred civilnim institucijama. Dovoljno za stres koji će se preliti i u naredne nedelje.

„Meci ne moraju da budu ispaljeni da bi šteta bila napravljena“, podseća Vuk Vuksanović, stručnjak za bezbednost.

Da bi se šteta predupredila, treba da se razgovara. Savetuje, Opominje. Sastanaka sa tim ciljem bilo je mnogo ove nedelje u Prištini. Rezultate izgleda, kao i pravila igre, određuje svako za sebe.

„Potreban nam je kompromis“, izričit je specijalni izaslanik Nemačke za Zapadni Balkan Emanuel Zaracin. „ Nastojanje da se taj kompromis postigne nije jednostavno ni Srbiji ni Kosovu“, upozorava.

Gde su nestali? Tu Igru skrivanja i traženja nikada nije ni trebalo igrati. A sigurno da je odavno morala da se završi.

„Da l će da bude neke istine, da li je ta istina za nas oteta, to zavisi od jačih sila“, skoro bez nade na Dan nestalih podseća Dragiša Kostić kome nije ni do igre, ni do beskrajnih obećanja, već do istine.

Igre sa životom, i svojim i tuđim, zabranjene su. Ali ne uvek i kažnjive. Na to nas podsećaju svakodnevna svedočenja meštana koji doživljavaju nasilje, ili pretnje.

Jedina preostala Srpkinja u Đakovici Dragica Gašić na te pretnje nema odgovor.

„Ja  ujutru ustala, pila kafu na terasi, kad  jedan Albanac prolazi i pokaže mi ovako rukom preko grla. Pokazuje mi da želi da sam mrtva“, priča Dragica.

U nekima je zabranjena ljutnja, ali cilj nekih drugih igara, naprotiv, jeste da pokažu   odlučnost. Da prkose: galamom, pištaljkama, otporom. Baš kao ove nedelje prilikom otvaranja Pošte u Mitrovici. Među okupljenima i nezadovoljnima bila je i Milica Rakić Andrić iz Nove društvene inicijative.  

„To ću nastaviti da radim bez obzira da li su ti zvaničnici ovde po službenoj dužnosti,  ili dolaze da piju kafu. Oni unose nemir među građane i deo tog nemira treba i oni da osete“, objašnjava Milica pravila svoje igre.

Sa istorijskim činjenicama ne može biti ni igre ni kompromisa. Iako se otvaraju nove pošte, smišljaju novi motivi za filateliste, karte su odavno podeljene. Rogovi ne lažu, pa se zna, čija je koza, a čiji jarac.