Mnogo buke ni oko čega

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Posle mnogo muka i peripetija, vlasnici pasoša Kosova dospeli su na belu šengensku listu i mogu da turistički putuju u zemlje šengenskog prostora, a počevši od prvog januara ove godine. Ova vest je i u Beogradu i u Prištini dočekana ambivalentno. U Beogradu je s jedne strane, svako novo „uozbiljavanje“ međunarodne pozicije Prištine nešto što se doživljava negativno; s druge pak strane, najave da će ovo dovesti do egzodusa albanskog stanovništva sa teritorije Kosova su nešto što iz srpske perspektive može biti pozitivan razvoj događaja. Iste stvari se potenciraju i iz perspektive Prištine, ali s različitim vrednosnim intenzitetom – tu je „uozbiljavanje“ pozicije dobra stvar, za razliku od potencijalnog egzodusa.

Ova vest je odavno najavljena i terminski određena, tako da i nije privukla preteranu medijsku pažnju. Veću pažnju je privlačio „španski izuzetak“. Naime, isprva se činilo da se Španija neće pridružiti ovoj liberalizaciji, da ona zapravo to i ne može učiniti, pošto uopšte i ne priznaje putne isprave Kosova. Pojedini kosovski influenseri likovali bi na društvenim mrežama kako su nosioci pasoša Kosova napokon izjednačeni sa ostalim Evropljanima, a neki njihovi srpski pandani bi im cinično odgovarali da, eto, oni možda i mogu za Beč, Berlin ili Budimpeštu, ali da ne mogu za Madrid.

Onda je samo nekoliko dana posle Nove godine stigla vest da i Španija počinje da priznaje pasoše Kosova. Pominjani prištinski influenseri pali su u orgazmični amok. Bila je to digitalna varijacija na staru hrvatsku „Danke Dojčland“ priču; patetične su, hoću reći, bile slatkorečive zahvale Španiji po društvenim mrežama. Bilo je takođe i pojedinih srpskih influensera koji su ovu vest doživeli kao razočarenje. I jedno i drugo je, međutim, pogrešno i preterano. Španci su uradili ono što su morali da naprave u datim okolnostima. Moguće je to ilustrovati i ličnom anegdotom.

Do pre nekoliko godina, nije bilo direktnog leta između Beograda i bilo kog grada na Pirinejskom poluostrvu. U tom periodu, putovao sam jedanput za Malagu. Leteo sam preko Minhena, dakle, Beograd – Minhen, pa Minhen – Malaga. I kao i uvek, kad sa vanšengenskog aerodroma sletite na aerodrom u zoni Šengena, vi morate da prođete kroz graničnu kontrolu. Tamo će graničar možda da vas upita kamo ste pošli, a možda i neće. Ali bilo kako bilo, vi kad uđete u Šengen, posle vam više niko ne traži pasoš. Možete avionom za Malagu, možete kopnom preko Francuske u Barselonu, možete šta hoćete, ali ako ulazite u Španiju sa teritorije Evropske unije, niko vas neće legitimisati. U tom smislu, kad Španija u „zaustavnom vremenu“ prizna pasoš Kosova, ona samo pristaje na već svršen čin. Ne može Španija sebi da dopusti da oficijelno ne priznaje pasoš Kosova, a da imaoci tog pasoša iz drugih država šengenskog područja ulaze u Španiju najnormalnije, a da su jedini izuzeci oni koji polaze avionom sa prištinskog, beogradskog, skopskog, tiranskog, podgoričkog, tivatskog ili nekog stotog vanšengenskog aerodroma. Ovakvim potezom Španija samo čuva sopstvenu ozbiljnost kao države.

U tom smislu, potpuna su glupost one spekulacije da je ovo uvod u priznavanje nezavisnosti Kosova od strane Španije. Pa pasoš koji izdaju vlasti u Prištini priznaje već odavno u praksi masa zemalja kojima ne pada na pamet da nezavisnost Kosova diplomatski priznaju. Oni prištinski lobisti koji ovo predstavljaju kao neki „momenat preokreta“ su ili naivci ili manipulatori. Oni u Srbiji pak koji su se zaista uplašili mogućnosti da Španija prizna Kosovo su tek neupućeni.

Bilo kako bilo, medijska buka oko vesti da „Španija priznaje pasoš Kosova“ je čist primer onog šekspirovskog „mnogo buke ni oko čega“. Vlasti u Španiji samo su uskladili „de jure“ situaciju sa onom faktičkom. Otpor prema ideji službenog diplomatskog priznanja Kosova u Madridu je ostao isti. Uostalom, fudbalska reprezentacija Kosova već je gostovala u Španiji, dakle, skupina sportista i njihov stručni štab već je bio tu sa svojim dokumentima, tako da ovo nije nikakav veliki novum.

Uglavnom, ono što je u cijeloj ovoj novoj situaciji prioritet iz srpske perspektive jeste to da Srbi sa Kosova sa srpskim putnim ispravama ne ostanu jedini Evropljani kojima treba viza za put na teritoriju Evropske unije. Fokus na španskom priznavanju putnih isprava Kosova je tek spin. U poslednjim godinama, Kosovo je imalo više „otpriznavanja“ nego novih priznanja, pa su im važne najave da bi ih eventualno mogle priznate neke važne države. Iz pozicije Srbije je važno razlikovati spin i lobiranje od realnosti.