Na albanskom ćuprija

Piše: Muharem Bazdulj

Došla mi je nedavno do ruku knjiga, prevod „Na Drini ćuprije“ na albanski jezik, objavljena 1962, nekoliko meseci nakon što je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Knjiga se u prevodu zove „Ura e Drines“. Prevodilac je Mehmed Hodža. Objavila ju je prištinska „Rilindja“ u tiražu od 2.500 primeraka. Imajući u vidu broj govornika albanskog jezika u Jugoslaviji u tom trenutku, to je vrlo solidan i ambiciozan tiraž. Prevodilac je bio Mehmed Hodža. 

I o izdavaču i o prevodicu vredi reći nešto više. Reč „rilindja“ na albanskom znači „preporod“. List „Rilindja“ utemeljen je u Prizrenu 12. februara 1945. godine. Najpre se radilo o glasilu Narodnog fronta Kosmeta, a zatim je „Rilindja“ postala list Saveza socijalističkog radnog naroda Kosova. U prvim mesecima, sedište lista je bio Prizren, a zatim se seli u Prištinu. Tamo „Rilindja“ od jednih novina prerasta u ogromno novinsko-izdavačko i grafičko preduzeće iz koga će se razviti lavovski deo kulturne produkcije Albanaca u socijalističkoj Jugoslaviji. Na svom vrhuncu, „Rilindja“ je objavljivala dvocifren broj listova, novina, magazina i revija, kao i čak tristotinjak knjiga godišnje. Te knjige su bile primarno knjige albanskih pisaca, ali i mnogi prevedi na albanski, što sa svetskih, što sa južnoslovenskih jezika, uključujući, naravno, i srpski. Nisu to bili samo neupitni klasici, bilo je i prevoda savremenih srpskih pisaca sa Kosova. Postojala je, dakle, promišljena kulturna politika koja je stajala iza te i takve produkcije. To su ti egzaktni detalji i podaci koji argumentovano pobijaju ideju o „ugroženosti“ albanske manjine u celom periodu postojanja SFRJ. 

Jedan od ljudi koji su tu produkciju osmišljavali bio je nesumnjivo i prevodilac „Na Drini ćuprije“ – Mehmed Hodža. Nije on bio bilo ko. Čak i onima koji o Albaniji i Albancima ne znaju ništa, njegovo će prezime zazvučati poznato, jer čak i oni koji o Albaniji i Albancija ne znaju ništa čuli su za Envera Hodžu. A po nekoj sudbinskoj koincidenciji, Enver i Mehmed Hodža nisu bili samo prezimenjaci, nego i vršnjaci. I ne samo to, obojica su i jesenska deca, a rođendane im deli jedva šest nedelja. Čak im se i imena rodnih gradova na neki način „rimuju“ – počinjući sa istim slovom i imajući četiri sloga; Enver Hodža je rođen u Đirokastri 16. oktobra 1908, a Mehmed Hodža u Đakovici 29. novembra iste te 1908. I Đirokastra i Đakovica u to su vreme deo Osmanskog carstva. Ali dobro, ovde nas manje interesuje Enver Hodža, pa je bolje da se vratimo na Mehmeda. On se već 1941. godine priključio NOB-u. Vrlo brzo je postao predsednik Narodnooslobodilačkog odbora za Kosmet; kad je osnovana Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Kosova i Metohije biran je za njenog predsednika. Još od dana oslobođenja zemlje i uspostavljanja federalne Jugoslavije, Mehmed Hodža je jedan od najistaknutnijih albanskih kadrova u Komunističkoj partiji Jugoslavije. U posleratnoj Srbiji bivao je i ministar u Izvršnom veću i poslanik u Narodnoj skupštini. Naposletku je postao član Saveta Federacije. Intenzivno se bavio književnim i prevodilačkim radom. Osim sa srpskog, prevodio je i sa francuskog. Umro je u Beogradu u decembru 1987. godine, ipak pre nego su međuetničke tenzije na Kosovu eskalirale. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. 

Ismail Kadare, najveći albanski pisac svih vremena, rodio se u Đirokastri, kao i Enver Hodža. Priča o njegovim relacijama sa samim Hodžom, nekim članovima njegove porodice i režimom u celini je prekomplikovana da bi se ovde i pokušala sumirati. Ono što ovde želim potencirati je činjenica da on 1978. godine kad je već nesumnjivo ne samo najveći savremeni albanski, nego i jedan od najznačajnijih aktuelnih evropskih pisaca, objavljuje roman „Most na tri luka“ neskriveno nadahnut Andrićevim remek-delom. Znamo da od početka sedamdesetih godina dvadesetog veka „Rilindja“ blisko sarađuje sa sličnim „poslovnim subjektima“ u Albaniji, uvozeći knjige od njih i izvozeći svoje knjige. Teoretski je Kadare Andrića mogao da čita i u ruskim ili francuskim prevodima, ali je najrealističnije da je čitao prevod na albanski koji potpisuje Mehmed Hodža. 

Bavili su esejisti, književni kritičari i književni istoričari po svetu sličnostima između ova dva romana, pre dvadesetak godina, primera radi, francuski autor Žan-Pol Šampsiks. Uvek je, naravno, zanimljivo kad genijalan pisac inspiriše drugog genijalnog pisca, ali se prečesto zaboravlja „logistički“ aspekt koji tu „inspiraciju“ učini mogućom, onaj aspekt koji su u ovom slučaju po svoj prilici predstavljali „Rilindja“ i Mehmed Hodža.