Najstariji balkanski prijatelj Amerike je takođe i njen najvredniji

U vašingtonskim spoljnopolitičkim krugovima postoji tendencija da se Balkan tretira kao problem koji treba rešiti, a ne kao imovina koju treba negovati. Ovo je strateška greška, i ona koja iz dana u dan postaje sve skuplja.

Zapadni Balkan se nalazi na raskrsnici Evrope, premošćujući istočni i južni bok NATO-a, prožet energetskim koridorima, migracionim rutama i lancima snabdevanja koji su važni za celu transatlantsku zajednicu. Stabilnost ovde nije regionalna finesa. To je preduslov za evropsku bezbednost. Ali kada pažnja odluta negde drugde, ta stabilnost je pod pritiskom.

U Bosni, napori da se centralizuje politička vlast daleko iznad onoga što je predviđao Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. godine podstakli su opasne tenzije. Vredi se setiti šta je Dejton zapravo bio: sporazum koji je zaustavio rat. Njegova pažljivo izbalansirana arhitektura, nesavršena kao što svaki kompromis mora biti, nije relikvija koju treba odbaciti, već temelj koji treba poštovati. Pokušaji da se on poništi rizikuju ponovno otvaranje rana kojima je trebalo generaciju da se zatvore.

Na Kosovu, situacija ostaje nerešena na načine koji zahtevaju iskrenost, a ne diplomatske eufemizme. Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine ostaje nepriznato od strane više od polovine zemalja sveta, uključujući pet zemalja članica EU. Srbija ne može i neće priznati to proglašenje. To nije nepopustljivost sa naše strane; to je stav zasnovan i na međunarodnom pravu i na suverenitetu naše države. Međutim, istovremeno, Beograd teži normalizaciji odnosa sa vlastima u Prištini. Želimo funkcionalnu koegzistenciju. I želimo da ljudi na obe strane žive bolje živote.

Skoro deceniju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama predvodili su najznačajniji proces pomirenja u istoriji između Srba i Albanaca. Dva suseda čiji je odnos predugo definisan rivalstvom i nepoverenjem sada biraju dijalog umesto neprijateljstva. Njihovo partnerstvo je nedavno kulminiralo zajedničkim autorskim tekstom u Frankfurter algemajne cajtungu, u kojem se tvrdi da bi EU trebalo da primi Srbiju, Albaniju i ostatak Zapadnog Balkana bez mehanizama veta koji su prečesto paralizovali donošenje odluka na kontinentu.

Bio je to smeo predlog, koji su napadali politički protivnici sa obe strane. To je bilo predvidljivo. Lideri koji rizikuju za mir retko dobijaju zahvalnost u kratkom roku. Istorija, s druge strane, ima tendenciju da bude izdašnija.

Za Srbiju, članstvo u EU ostaje strateški cilj. Napredak je, međutim, zastao, iako ne prvenstveno zbog nedostataka u vladavini prava, kako tvrde kritičari Srbije. Kada su se Rumunija i Bugarska pridružile EU, učinile su to po standardima koje je Zapadni Balkan odavno prevazišao u mnogim merljivim aspektima. Lestvica je podignuta, selektivno i značajno, za naš region. Unutrašnje podele EU i zamor od proširenja su glavne prepreke pristupanju Srbije. Mi to znamo i strpljivi smo. Ali nećemo se pretvarati da je prepreka u potpunosti na našoj strani.

U međuvremenu, Srbija ne stoji mirno. To što nismo članice znači fleksibilnost i mi je koristimo. Srbija nudi američkim kompanijama nešto što je sve ređe u Evropi: destinaciju za premeštanje prijatelja sa dubokim transatlantskim vezama, visokokvalifikovanu radnu snagu i regulatorno okruženje koje je pogodno za poslovanje bez birokratije koja se akumulirala decenijama unutar EU. Rezultati govore sami za sebe. Naš tehnološki sektor sada čini skoro 10 odsto nacionalnog BDP-a, što je među najvišim odnosima u celoj Evropi, i brzo raste.

Ali nezavisnost delovanja Srbije nije samo ekonomska prednost. Ona je takođe i moralna. Nigde to nije jasnije nego u našem odnosu sa Izraelom.

Uveče 8. oktobra 2023. godine, dan nakon najgoreg masakra nad Jevrejima od Holokausta, Srbija je dobila poruku od Izraela: potreban joj je vojni materijal, i to brzo.

Predsednik Vučić je odgovorio, a u roku od četiri dana Srbija je to i isporučila.

„Ja sam jedini u Evropi danas koji trguje vojnom municijom sa Izraelom“, Vučić je jasno rekao. „I zato me kolege često kritikuju.“

U pravu je po obe tačke. Srbija je pružila bezbednosnu pomoć Izraelu u trenutku kada je evropska solidarnost sa jevrejskom državom očigledno nedostajala. Kada su izraelskim sportskim timovima bio potreban dom daleko od kuće, isterani sa svojih terena zbog bezbednosnih problema i puzeće kulture bojkota koja je zaražavala evropski fudbal, izabrali su Beograd. Znali su da će tamo biti dobrodošli i bili su u pravu. Nije se čuo nijedan antisemitski slogan. Umesto toga, žuta zastava koja podseća na značku koju su Jevreji bili primorani da nose pod nacističkom okupacijom vijorila se pored srpske zastave iznad naše predsedničke palate, čin sećanja i moralne jasnoće.

To sećanje je duboko ukorenjeno u Srbiji. Prema Jad Vašemu, ustaše, hrvatski fašistički pokret koji je vladao nacističkom marionetskom državom tokom Drugog svetskog rata i izvršio istrebljenje hrvatskih Jevreja kao deo šireg Holokausta, takođe su istrebili preko 500.000 Srba, proterali još 250.000 i prisilili još 250.000 da pređu iz pravoslavlja u katolicizam. Znamo šta znači biti meta zbog toga ko si. Zato naša solidarnost sa Izraelom nije politički stav, već moralni refleks.

Neke evropske prestonice nam suprotstavljaju stav Srbije o Izraelu. Neka to rade. Mi smatramo da je to jedan od naših najboljih trenutaka.

Ovo me dovodi do nečega što je previše američkih političara, izgleda, zaboravilo. Tokom većeg dela istorije odnosa između naše dve zemlje, Srbija i Sjedinjene Države bile su saveznice, i to bliske. Tokom Prvog svetskog rata, srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće, jedna od samo dve strane zastave kojima je ikada dodeljeno to priznanje. Naše nacije su zajedno krvarile protiv istih neprijatelja.

Naknadno, tokom Drugog svetskog rata, taj savez je istaknut u pojedinačnim aktima izuzetne hrabrosti. Operacija Haljard, najveća operacija spasavanja američkih pilota u istoriji, videla je obične srpske seljane kako skrivaju, hrane i štite stotine oborenih američkih pilota uz veliki lični rizik od nacističkih odmazdi. To su bili farmeri i pastiri koji nisu imali šta da dobiju, a sve da izgube. Spomenik sada stoji u Srbiji u obliku transportnog aviona C-47 koji je na kraju prevezao te pilote na sigurno.

Srbija želi da vidi kako transatlantski odnosi napreduju. Mi smo evropska zemlja (a u smislu toga su i Sjedinjene Države) jer su ih oblikovali evropska civilizacija, misao i žrtva. Nijedno od nas nije u Evropskoj uniji, ali oboje imamo udela u njenom uspehu i u stabilnosti kontinenta na kojem treba da se učvrsti.

Vašington bi trebalo da vidi Balkan ne kao postkonfliktnu čekaonicu, već kao region od strateškog značaja, region gde je pouzdana, rastuća, nezavisna Srbija istinski partner. Pokazali smo da stojimo uz naše prijatelje, čak i kada nas to košta. I pokazali smo da možemo da pokrenemo pomirenje, čak i uz politički rizik. To nije profil problema. To je profil saveznika.

Sjedinjene Države i Srbija su i ranije bile zajedno na pravoj strani istorije, i temelj tog saveza nikada nije nestao. Vreme je da se na njemu grade novi.

Piše za „Statecraft and strategy“ ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić