Nemačka bi trebalo da izrazi kajanje zbog zločina počinjenih protiv Srba

Rezolucija UN-a o Srebrenici izazvala je debatu o selektivnoj istorijskoj pravdi, posebno o ulozi Nemačke u zločinima iz perioda Drugog svetskog rata protiv Srba.

Pre nešto više od dva meseca, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju koja nije dobila podršku većine svojih članica (84 zemlje su glasale za; 68 zemalja je bilo uzdržano; 19 zemalja je glasalo protiv, a 22 zemlje, uključujući Izrael, nisu bile prisutne na glasanju). Tom rezolucijom je 11. jul proglašen "Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici iz 1995. godine", kojom se osuđuje poricanje genocida, kao i glorifikacija ratnih zločinaca.

Zašto je ovaj užasan ratni zločin izabran, među mnogim masakrima počinjenim u modernom dobu, da bude označen kao genocid? Generalna skupština UN-a donela je ovu odluku, uprkos činjenici da ogromna većina Bošnjaka koji su pobegli u Srebrenicu, koja je zvanično bila proglašena utočištem za bosanske muslimane, nije bila povređena od strane vojnika Republike Srpske. U stvari, sve žene, deca i starci, koji su činili veliku većinu od 25.000 izbeglica, pušteni su neozleđeni.

Takva apsurdna odluka nije neobična u Ujedinjenim nacijama, gde politika igra glavnu ulogu, a određeni politički saveznici imaju automatsku većinu. U ovakvim okolnostima, Srbija nije imala šanse da spreči usvajanje ove rezolucije. Izraelci mogu saosećati sa Srbijom, jer je i Izrael bio žrtva očigledno politički motivisanih rezolucija i nepravednih kritika usvojenih u Generalnoj skupštini, od kojih je najpoznatija i najskandaloznija bila rezolucija "Cionizam je rasizam".

Dok Srbija može naći utehu u činjenici da većina članica Generalne skupštine nije podržala rezoluciju, jedan od najfrustrirajućih aspekata bio je taj što je rezoluciju predložila i sponzorisala Nemačka. Dok je nemačka odgovornost za užasno “Konačno rešenje” koje su nacisti sproveli da bi potpuno uništili evropske Jevreje opštepoznata, malo ljudi van bivše Jugoslavije je svesno obima i surovosti nacističkih zločina protiv Srba tokom Drugog svetskog rata.

Nacistička brutalnost bila je očigledna već od prvog dana invazije na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, kada su započeli ubilačko bombardovanje Beograda, tokom kojeg je Narodna biblioteka i njena dragocena kolekcija knjiga, uključujući i one iz 12. veka, potpuno uništena. Ovo je usledilo postavljanjem ozloglašenih nacističkih koncentracionih logora u područjima pod nemačkom vojnom okupacijom, poput Banjice u Beogradu i notornog Crvenog krsta u Nišu, gde je oko četrnaest hiljada nevinih, uglavnom Srba, ubijeno.

Crni oktobri svuda

Ovo je bilo praćeno masovnim represalijama protiv srpskog civilnog stanovništva, koje su bile daleko drastičnije nego mere preduzete u drugim okupiranim zemljama (100 civila, u nekim slučajevima uključujući decu, streljano za smrt nemačkog vojnika, a 50 za ranjenog). Najozloglašeniji pokolj nevinih dogodio se u Kragujevcu u prikladno nazvanom "Crnom oktobru" 1941. godine.

Značajan broj folksdojčera (etničkih Nemaca), stanovnika Jugoslavije, delovao je kao peta kolona u godinama koje su prethodile ratu, a zatim su se pridružili nacističkim osvajačima, pri čemu su mnogi dobrovoljno pristupili SS-ovoj 7. dobrovoljačkoj planinskoj diviziji "Princ Eugen".

U anektiranim oblastima Jugoslavije, saveznici Nemaca počinili su strašne zločine nad srpskim civilima uz puno dopuštenje i podršku nacista. Najgori počinioci u tom pogledu bili su hrvatske ustaše, koje su pokrenule genocidnu kampanju protiv Srba, tokom koje su masovno ubijani u ruralnim područjima i koncentracionim logorima koje su izgradili širom Nezavisne Države Hrvatske (NDH), koju su Nemci stvorili nakon okupacije Jugoslavije. Srbi, Jevreji, Romi i antifašistički Hrvati su mučeni na najstrašnije načine, a na kraju su ubijeni u Jasenovcu, logoru koji je postao simbol ustaške okrutnosti i izopačenosti.

'Nacistička Nemačka je imala potpunu odgovornost'

Čak je i Edmund Glaise von Horstenau, nemački vojni izaslanik u Zagrebu, oštro kritikovao strašne ustaške zločine, upozoravajući da će izazvati ustanak lokalnog srpskog stanovništva. Nacistička Nemačka je za njih imala potpunu odgovornost. Ne samo da je stvorila uslove, već je i osmislila NDH. Nacistička Nemačka nikada nije pokušala da obuzda genocidne kampanje ustaša koje je pokrenuo diktator NDH Ante Pavelić. Naprotiv, Hitler mu je rekao da, ako NDH želi da bude stabilna, mora sprovoditi netolerantnu nacionalističku politiku narednih 50 godina, jer previše tolerancije može samo stvoriti probleme.

Predsednik spoljnopolitičkog odbora nemačkog Bundestaga, Michael Roth, nazvao je negativne reakcije iz Beograda na usvajanje rezolucije o Srebrenici "sramotnim i razočaravajućim." Dodao je da predlaganje slične rezolucije o Jasenovcu izgleda kao pokušaj skretanja pažnje. "Poenta nije da jedni upiru prstom u druge."

Iako se može razumeti šta je Roth želeo da kaže, nedostatak elementarnog izraza žaljenja i kajanja je neprihvatljiv. Ovde se svakako ne radi o odsustvu poštovanja žrtava kao takvih, već o nedostatku posebne pažnje prema njihovoj sudbini, koja bi trebalo da dolazi iz Nemačke, koja je imala punu odgovornost i za Jasenovac. Međutim, do danas ne postoji osećaj na Balkanu da je Nemačka ikada izrazila bilo kakvo kajanje ili žaljenje za zločine počinjene protiv Srba.

Umesto toga, iz političkih razloga, prečesto je bila na strani onih koji su delovali na štetu Srbije. Nemačka je među najvažnijim investitorima i spoljnim trgovinskim partnerima Srbije. Ona je svakako jedna od centralnih zemalja Evropske unije, pa je od velike važnosti i za Srbiju. Upravo zbog toga, bilo bi prirodno očekivati izraz istorijske odgovornosti prema srpskom narodu i poštovanje njegovih žrtava.

Istoričar Holokausta dr Efraim Zuroff je glavni lovac na naciste Centra Simon Wiesenthal i direktor njegove kancelarije u Izraelu i Istočnoj Evropi. Aleksandar Nikolić je počasni konzul Republike Srbije u Izraelu.

Pišu za Jerusalem Post: Efraim Zurof, Aleksandar Nikolić