Kosovo i Odbor za mir - nova igra vatrom?

Piše za Kosovo onlajn: Albert Prenkaj

Kosovo treba da nauči iz svojih grešaka!

Nedostatak kapaciteta za odgovorno državno vođenje u bliskoj prošlosti opteretio je Kosovo sankcijama zvaničnog Brisela, suspenzijom strateškog dijaloga sa SAD, nečlanstvom u Savetu Evrope i nizom kolektivnih diplomatskih demarša prijateljskih država.

Nova avantura Kosova sa izradom nacrta zakona za ratifikaciju Povelje Odbora za mir, u kojem je Kosovo postalo član, predstavlja novu igru vatrom.

Bilateralni sporazum ili potpisani ugovor povlači međunarodnu odgovornost. Bečka konvencija iz 1969. godine o ugovorima jasno uređuje obaveze potpisnica sporazuma.

Zemlje EU nisu pokazale spremnost da se učlane u Odbor za mir, navodeći različita obrazloženja. Italija se pozvala na „nepremostiv“ sukob sa svojim ustavom, koji zahteva ravnopravnost među državama u međunarodnim organima. Nemačka je odbila da se pridruži „Odboru za mir“ pod vođstvom SAD za Gazu zbog ustavnih ograničenja, zabrinutosti u vezi sa upravljanjem i mogućnosti potkopavanja Ujedinjenih nacija. Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo odbili su da se pridruže Odboru za mir (od februara 2026. godine) zbog zabrinutosti da telo, kojim rukovodi Donald Tramp, potkopava Ujedinjene nacije, nema formalno usklađivanje sa UN i uključuje kontroverzne aktere poput Vladimira Putina. Francuska je posebno ukazala na prošireni mandat odbora van Gaze, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo otvorilo pitanja u vezi sa pravnim okvirom i njegovom ulogom u široj i nedovoljno definisanoj geopolitičkoj strategiji.

U međuvremenu, Albanija je, uprkos odsustvu premijera Edija Rame na ceremoniji osnivanja Odbora za mir, ratifikovala sporazum.

Prva zvanična bilateralna poseta premijera Kurtija Parizu, gde ga je dočekao predsednik Emanuel Makron, nakon ukidanja sankcija, označava visok nivo odnosa u jednom od ključnih partnerskih centara Kosova. Nedovoljna komunikacija sa SAD, čak i tokom administracije Džoa Bajdena, a sada još izraženija u odnosu sa administracijom Donalda Trampa, kao i signali iz Pariza i Londona, predstavljaju Kurtija kao bližeg evropskim prestonicama.

Iz ove perspektive može se pretpostaviti da je nedavno taktiziranje u vezi sa nacrtom zakona o ratifikaciji Povelje Odbora za mir povezano sa stavovima evropskih zemalja, s ciljem uspostavljanja određenog balansa.

Postavlja se pitanje: kakav balans može da izvuče država poput Kosova, koja nije deo međunarodnog okvira UN, a istovremeno ima dobru priliku za učešće u platformi poput Odbora za mir, gde su šanse za veću međunarodnu pažnju, pa i eventualna priznanja, više nego očigledne?