Peter Handke na Kosovu i o Kosovu: Kukavice iz Velike Hoče

Peter Handke je u više navrata boravio na Kosovu, a o svom boravku u Velikoj Hoči 2008. godine napisao je i objavio esej naslovljen „Kukavice iz Velike Hoče“, koji je, u prevodu Jana Krasnog, 2020. uvršten u knjigu „Istorija iza pripovesti – Eseji o Jugoslaviji“ u izdanju RTS izdavaštva i Prometeja. Povodom 81. rođendana Petera Handkea, OKO portal objavio je taj esej.

Dešava se da katolički i pravoslavni Vaskrs padnu u isti dan. Ove 2008. godine vremenski razmak između ta dva važna hrišćanska praznika trajao je mesec dana. „Zapadni Rim“ slavio je vaskrsenje Hristovo još pre kraja marta, gotovo zimi, „Istočni Rim“, nasuprot tome, pet nedelja kasnije, skoro u maju.

Već duže vreme nameravam da ponovo odem na (ili u) Kosovo, ćirilicom Kosovo, ili kako nakon albanske deklaracije o nezavisnosti od februara 2008. glasi novi pravopis, čisto latinično, „Kosova“. Odgađanje za odgađanjem, verovatno i zato da bih izbegao aktuelne događaje – nemire, pre svega na severnom Kosovu čija srpska većina nije želela da se pomiri sa prisilnim življenjem u tuđoj državi.

Tako sam se, tek početkom druge nedelje nakon Vaskrsa, na Đurđevdan, dan Svetog Georgija, 6. maja, drugom po važnosti prazniku srpskog pravoslavlja, našao u avionu za Beograd. Na osnovu već desetogodišnjeg iskustva bilo je izvesno da se vizantijsko-balkansko vaskrsenje mrtvih sigurno neće završiti u jednom danu proslave, pa čak ni posle čitave sedmice, već će i u drugoj nedelji svuda, po crkvama, u kuhinjama isto kao i napolju, u vazduhu moći da se nasluti, ili pak nanjuši, ali nikako onako kao prilikom prošlih putovanja o Uskrsu na putu, magistrali, Beograd-Kosovo, kada je poklonjeno jaje, svojeručno obojeno od strane nekog srdačnog meštanina, zasmrdelo na pokvareno već dan kasnije.

Namera mi je, drugačija od svih pređašnjih, da ova poseta ne bude samo puka prisutnost, učestvovanje u slavlju, posmatranje i slušanje. Nešto me je teralo da pojedince na srpskom Kosovu detaljno, takoreći sistematično, u ulozi reportera, ili što se mene tiče novinara, ispitujem i da beležim odgovore. To sam nameravao da učinim na mestu gde sam već bio, i to ne samo jednom, u srpskoj enklavi Velika Hoča, VELIKA HOČA, u jednom selu na jugu Kosova.

Sistematično? Ne, to nije bio nikakav pripremljeni sistem pitanja, nikakav unapred promišljen pravac. Ili možda ipak jeste? Prosto zato što sam unapred prepustio izbor onih koje bi trebalo posetiti i ispitati u sedmici tokom te moje posete ocu Milenku, seoskom popu, kao osobi od autoriteta u enklavi Velika Hoča? Tako što sam nameravao da ovo ili ono pitanje vezano za aktuelne događaje „sistematično“ izbegavam? Tako što sam pride nakon toga hteo da prilikom zapisivanja izbegnem da čak ni sintaksa ne oda neko mišljenje ili predrasudu, bilo negativnu ili čak i pozitivnu?, onako kao što je na primer specijalni izveštač Zidojče cajtunga izveštavao o stanovnicima jedne druge „bedne“ enklave, onoj iz Gračanice kod Prishtine, ranije Prištine, tokom februara pre albanske deklaracije o nezavisnosti: „Oni se navodno jako plaše“, ili još jasnije onako kao što je dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga sa Balkana više godina ranije u frazi koja (gotovo da) zavređuje besmrtnost preneo izjavu putnika jednog autobusa o vožnji između dve srpske enklave doslovno na ovaj način: „(XY) je rekao da je autobus navodno gađan kamenjem.“

Vožnja autom od Beograda kroz brdovitu centralnu Srbiju, Šumadiju (od šuma) i još dalje na jug kroz dolinu Ibra. Jorgovan, koga je po legendi donela jedna francuska princeza, u međuvremenu raste divlje svuda po stenama. U autu je pored Zlatka B., poznatog umetnika života (=danguba, a povremeno i vinogradar, a još povremenije slikar), prisutan još i Ranko, mladi srpski pesnik iz Đakovice/Gjakovë, grada sa juga Kosova sa preko sto hiljada stanovnika, gde u međuvremenu „navodno“ više ne živi nijedan Srbin. Ranko nam je već bio vodič tokom naše prve i druge vožnje kroz krajolik s enklavama, pre dve godine tokom posete jednom „prirodno nestalom srpskom groblju“ (Cajt), kao i prethodne godine za božićne praznike u Velikoj Hoči i Orahovcu, tada doduše svaki put u velikom autobusu sa beogradskim tablicama, ćiriličnim bočnim natpisima i jednim ne baš malim grbom koji se upadljivo vijorio na zastavi, za koji, možda, nije samo austrijski izaslanik ili otpravnik poslova pomislio da predstavlja opasnost kada je ogromno vozilo, upadljivo izdaleka, skrenulo iza parkinga aerodroma na kome su bili parkirani isključivo automobili. „Oni hoće da provociraju“ izletelo mu je skoro preplašeno, te sam na trenutak i ja, čekajući upravo to vozilo za zimsko putovanje u još daleku Veliku Hoču, (gotovo) podelio njegovo mišljenje.

Za mene je Ranko na prvom mestu pesnik, a tek na drugom organizator. Kao takav jedva da se pokazivao, a i kao pesnik se jasno razlikovao od pojedinih putnika autobusa koji su odmah na početku vožnje podelili svoje sabrane pesničke brošure ostalim saputnicima, on je bio suzdržan: samo jednom, tokom boravka u manastiru Dečani, na nagovor prijatelja monaha, recitovao je jednu od svojih pesama, ali tako nenapadno, dok se prema njegovom stavu i glasu sticao utisak kao je to samo nastavak razgovora za stolom, doduše, umesto pod manastirskim krovom, a sad pod golim nebom. Da su u nekom kao što je on mogli da vide „pripadnika“ kakvog „ministarstva“ bilo mi je jasno tek prilikom čitanja izveštaja, pisanog rukom nemačkog parlamentarca, o februarskim nemirima (koji se kod njega isključivo zovu „neredima“ i pokazuju „novi 'kvalitet' nasilja“) u srpskom delu Kosovske Mitrovice: „Gledamo interni snimak nereda. Svi nasilnici biće identifikovani. To su pripadnici srpskog ministarstva unutrašnjih poslova!!!“ (U izveštaju zaista stoje ova tri uskličnika.)

Sretao sam se sa Rankom na naša tri putovanja do Velike Hoče (koje za Srbe nije Kosovo već i „Metohija“, manastirska zemlja) svaki put s novim kvalitetom, mada nijednom kao s osobom iz ministarstva. Nevidljivi pesnik i organizator putovanja na prvom putovanju; drugi put, možda u očekivanju već neizbežnog gubitka svoje manastirske zemlje, gotovo kao neki zanemeli duh, poluparalizovan od antidepresiva, i to ne samo u korenu jezika, glas bez glasa, oči bez pogleda, bleda senka onog Ranka od prošle godine, koji je, tako u potpunosti pribran, tiho kontrolisao svoju okolinu. Bleda senka? Pre prilika čemera, neutešnika koga bi čovek hteo da zagrli oko upalih ramena i da stavi svoju na njegovu beživotnu ruku. A sada tokom majskog puta, u autu, ne više u autobusu, ponovo jedan drugi Ranko: koliko drzak toliko i srčan, pa ili izbacujući, uz neku vrstu crnog humora, svoje pesme za sebe ili ka otvorenom prozoru, na momente – tada u albanskim oblastima – on je oličavao „provokatora“, doduše ne u smislu nasilja, više u duhu neke vrste borbe ili suprotstavljanja, koje je delovalo kao da pre svega služi samopotvrđivanju. Kao dete u, tada još svojoj, Đakovici, tako je pričao, ne kao pripadnik ministarstva već manjine, uvek bi sa čekićem u torbi izlazio na ulicu. Nije rekao da li ga je ikada upotrebio. To se ne može zamisliti. (Ali ko zna?) 

Još uvek nismo autom prolazili kroz albanske oblasti. Prvu noć smo proveli u severnom delu Kosovske Mitrovice, s ove strane reke Ibar, gde je sredinom februara došlo do srpskih „nereda“. Više nije bilo malog hotela u jednosmernoj ulici. Zato smo prenoćili u jednoj krivudavoj poprečnoj ulici, u nekoj isto tako izuvijanoj novogradnji, u sobama iznad gostionice što je bila delom „etnorestoran“, uobičajen na Balkanu, a drugim delom picerija (ime joj je glasilo „Pizzeria Number One“). Osim nas, od gostiju su tu bili samo učesnici velikog motociklističkog relija već najavljivanog u srpskim medijima, mladi, pre svega parovi, skoro sasvim obučeni u kožu, a mesto sastanka bilo je predviđeno za sledeće jutro na mostu preko Ibra što razdvaja narode, gde su se očekivali novi neredi i, u zavisnosti od perspektive, od njih se strahovalo ili im se nadalo.

Tog jutra ustao sam rano, krenuvši sâm gore-dole, tamo-amo, uzduž i popreko po severnoj ibarskoj Kosovskoj Mitrovici. Iza prenoćišta neka vrlo uočljiva, duboka građevinska jama: jedina koju sam primetio u čitavom severnom delu grada – u svakom slučaju jedina na kojoj su kasnije tog dana bili zaposleni radnici. Hladno sunčano majsko jutro, približno trista kilometara južno od Beograda koji je dan ranije bio pun sparine pred oluju. Skoro sve drvene tezge u zoni gde su nagomilani kiosci, po nekoliko lakata u promeru – jedva da se vidi pokoja prava „radnja“ – na glavnoj ulici što se račva ka reci, bez ljudi su, sa katancem spolja, a dosta njih je još prazno, bez robe, kao da je to tako već duže vreme, kao da je konačno. Samo sporadični kiosci za hleb su tu i tamo snabdeveni svetlim veknama koje su skoro sve postavljene unutra na simsu izloga, ili pozadi na stalažama: a između njih, prekrštenih ruku su sedele, ili to samo umišljam?, veoma mlade prodavačice, po pravilu tek završile školu, očigledno gledajući prazno kroz prolaznike, ni blizu ni daleko, tamo gde su se ocrtavala brda van granice grada, toliko jasna i gola poput stepa, sasvim drugačije područje, a ipak pripada ovde, kao i inače u Evropi još samo po gradovima španske Mezete, ovde u Mitrovici, odavno ugašeni kop rudnika u Trepči, a na padini stepe preko puta usamljena pravoslavna crkva sa onim, šta li je to?, spomenik zanatima na susednom obronku, svi ovi oblici nesrazmerno monumentalniji od bilo koje građevine u gradu. A u blizini? Nema skoro nikog na putu sem đaka i studenata (severna Mitrovica kao univerzitetski grad), a oni su sve brojniji i brojniji, u isto vreme svaki i svaka od njih žuri samo ka školama i slušaonicama, nemo i, poput prodavačica kraj tezgi za hleb, ne opažajući druge. Očigledno usredsređeni samo na svoje učenje, ovi mladi ljudi grabili su tokom još uvek ranog i hladnog jutra tamo, na stručne škole, na tehničke škole, na filozofski fakultet, i odlučno mirni ponašali su se kao da se ništa nije desilo, ponašali su se kao da se nisu nedavno sjatili i nasilno osvojili i spalili pokrajinsku zgradu suda koju su sveevropski policajci okupirali, a tenkove zaštitnika iz mirovnih trupa potpalili ili makar, uzimajući oblik ovih pojedinačnih bledih devojčuraka tu sa njihovim fasciklama, farmerkama i debelim pletenim kaputima, na dan ustanka pozivali masu stisnutu širom grada, sa pojačanim zvučnicima, na ustrajavanje, navodno svojeručno napisanim agitpropovskim stihovima, kao na primer: „Vi me ne razumete,/ kaže: „ona je dete“,/ molim vas, ostanite ovde,/ i nemojte da idete, nemojte! I nikuda...“ (Ghostwriter je bio neko iz svesnog ministarstva unutrašnjih poslova?).

Konačno idemo dole do mosta preko Ibra, jedne od mnogih novih granica izvan neujedinjenog dela Evrope. Ono što najviše pada u oči na srpskom delu obale, osim odgovarajućih zastava, redova pre svega starijih muškaraca pred zatvorenim „penzionerskim bankama“, jesu smrtovnice na svakom koraku, po drveću, na banderama, na vratima i prozorima često ruševnih kuća, poneke i albanske, sa albanskim imenima, znaci da severni grad, drugačije nego Mitrovica s one strane reke, nije naseljena isključivo jednom jedinom narodnošću. Usred ovih ruševnih prodavnica i radionica, tu i tamo po koja neoštećena mala kuća, prizemna, pritom sa tako harmoničnim merama i strukturama da se po udobnosti stanovanja nijedna vila, pa čak ni neka raskošna vila, da li u Grunevaldu ili u Hampsted Hitu, sa njom ne bi mogla meriti; vrativši se sa ulice na obali, pre toga videvši baštu u kojoj gusto raste uvek nisko drveće, cvetni grmovi i špalir voćki, metež što nikako nije zaparložen, pre će biti poput proračunatog rebusa u kome bi neki čovek ukoliko, recimo, sedi ili stoji, vrlo teško i tek nakon dužeg posmatranja pao u oči, ali onda utoliko brže, iznenadnije, jasnije. Jedan za drugim pristižu prvi učesnici moto-relija, doduše uz brektanje kakvo se drugačije ne može ni očekivati, a nakon toga stoje uz ritmično „odvrtanje gasa“, ali istovremeno i uz neku vrstu odstojanja s poštovanjem od mosta pod međunarodnom stražom – samo privremeno? Meni nije poznato šta se dalje desilo onog dana tokom mitinga, ili šta je to već bilo, da li su od toga nastale demonstracije, da li su se „izrodile“ – jer sam u rano poslepodne već bio u Velikoj Hoči, a narednih dana nisam čitao novine, u enklavi ih, da li na sreću ili na nesreću, nije ni bilo, jedine koje su tamo u popovoj kuhinji čitave nedelje mogle da se nađu bile su Večernje novosti donete iz Kosovske Mitrovice, uvek sa istim naslovima i slikama; o sukobu na mostu bi se i tako nešto moglo čuti.

Sedimo potom, još uvek sami, i dalje na ranom jutarnjem vazduhu, na terasi kafića koji nije poznat samo zbog svog imena „Dolce Vita“, pred očima nam je prag mosta. (Kafe je takođe poznat, ili je to bio, jer su baš tu ili baš tamo izveštači iz zapadnih metropola u kriznim vremenima, koja traju još od raspada Jugoslavije pa do sad, prisluškivali u cilju sasvim određene upotrebe i prosleđivanja, šta pričaju ko zna kako izabrani gosti, po pravilu mladi, njihova mišljenja i viđenja stvari.) Preda mnom je sada, isti dan dva meseca kasnije, račun iz kafea: DOLCE VITA/ KOSOVSKA MITROVICA/ HVALA NA POSETI/ 8 05 2008/ NESKAFA/ KISELA VODA/ 110.00 (dinar još uvek srpska valuta na severnom Kosovu). Zalepio sam bon u notes, ali već nedugo potom su slova toliko izbledela da sam morao da ih podebljam flomasterom, a i to podebljano je u međuvremeno potpuno nestalo. U sećanju mi je ostalo da kelner nije imao spreman kusur, i to je tako dugo trajalo, „Dolce Vita“ bi, na ovaj ili na onaj način, postala produktivna tek kao noćni lokal.

Sve jače sunce i sve izraženije plavetnilo, duboko pištanje čiopa, živkanje vrabaca, golubovi koji tapkaju, trotoari pomalo trošni ali svuda sveže izgrebani koliko su meteni, autobusi doduše rasklimatani, ali oprani da se sve cakli. Bilo je mirno jutro i, uzevši sve ovo u obzir, jutro je postajalo sve mirnije, s vremenom upravo sveobuhvatno mirno. Čak su i strani vojnici, pa čak i njihova vozila i uređaji delovali kao delovi jednog takvog mira. I to mi je onda i dalo poleta da bez razmišljanja krenem sa terase „Dolce Vita“-e i odem južno od reke Ibar u čisto albanski okrug Kosovske Mitrovice. Ne samo da mi se, kako sam zamislio, nije ništa moglo desiti, nego će u južnoj Mitrovici isto tako moći da se otkrije nova zemlja, makar za nekog kao što sam ja.

A da li je bilo baš tako? Do dan-danas ne znam sasvim tačno, a hteo bih bar da pokušam to da utvrdim uz pomoć pisanja. Na mostu nisam morao, uprkos očekivanju, da se legitimišem. Sa srpske strane čuvan od strane Francuza, to se moglo prepoznati po uniformama, sa albanske strane, makar onog jutra, od strane crnih Amerikanaca. Pozdravio sam ih na oba jezika i prijateljski i, u svakom slučaju nikako sumnjivo, bio sam otpozdravljen. Izgledalo mi je kao da sam prvi koji prelazi most tog dana, a vojnici su sebe, dok sam prolazio, zaista videli kao pripadnike zaštitnih trupa. Ibar, ne preterano dubok dole, razgovetno je hučao, uprkos povremenom urlikanju Kavasakija, Harli Dejvidsona itd., još jedna planinska reka, brza i, ako zanemarimo zapuštene obale, čista, sigurno i zato što je u Kosovskoj Mitrovici i okolini sva industrija već odavno stala? Klupka bodljikave žice, gurnuta sa obe strane, delovala su kao iz nekog ranijeg vremena.

Stigavši u albanski deo u ritmu mosta otišao sam dalje, kao da sam imao nešto da obavim. Samo da ne delujem kao znatiželjnik ili neko takav. Trotoari behu široki, između ostalog i zbog zone od hiljadu tezgi koja je ovde nedostajala, dakle bilo je dosta mesta za hodanje. Uopšte, albanski deo Mitrovice je, ne samo meni i, mada je u međuvremenu već bilo prepodne, pokojem prolazniku, već i zgradama, ulicama i trgovima davao mnogo više mesta nego stešnjeni srpski sever. Koliko je vazduha bilo već samo oko monumentalne džamije, očigledno novoizgrađene, koja je sa svojim minaretom markirala i glavni trg kao i glavnu raskrsnicu. Nije ona tek tako ležala usred grada, pre je jasno zauzimala ovo središte, sa nekoliko drugih džamija i njihovim manjim i užim minaretima u široj okolini, kao vojnička straža oko centralnog šatora, već to je bila jasna suprotnost u odnosu na, doduše isto tako spolja predimenzionirane srpske crkve koje se ističu s one strane oboda u pravcu brda, ali ipak bez takve vojničke straže ili vazala.

Ovde kafei imaju otvorene terase, takođe razlika u odnosu na one na severu gde su terase do pojedinih izuzetaka kao „Dolce Vita“ bile pokrivene plastičnim tendama, tako da su događaji sa ulice iza njih bili vidljivi samo maglovito i izobličeno. Ovde su, međutim, sedeli uglavnom mladi gosti, brojniji u svakom slučaju nego mi pešaci, sasvim slobodno na otvorenom, uz kafu ili pivo. Svaki od kafea na jugu Ibra, albanski Ibri, bi mogao da se zove DOLCE VITA. Ako bi nekom od tu zaselih zapao za oko poneki očigledno strani prolaznik, stran koliko gradu toliko i zemlji, on ne bi dozvolio da se to oseti. Ili je pre bilo da je on, prolaznik, unapred odlučio da nikome ne pada u oči? Da li je tako nešto moguće? Bilo je onog mirnog jutra i prepodneva. Iz takvog mira koji se prostirao i preko severa i juga jedino je izviralo čuđenje da to nije i u prethodnom vremenu moglo da bude tako, zajedno sa mišlju, sasvim izvesnom, u pojedinostima naprotiv vrlo neizvesnom, da to nije bilo prazno ili bezrazložno ludilo: mir je imao svoje razloge – bio je u vazduhu, a istovremeno jasno u ruci – imao je „jednu“ budućnost, iako se za nju na severu i jugu koriste dve reči koje potpuno različito zvuče: budućnost i ardhme.

Večite varke? Obmane nastale od jutarnjeg majskog vazduha, plavetnila, sve toplijeg sunca, letova čiopa koje tu i tamo bljesnu pod sunčevim zracima? Gde li su samo okačili te nagomilane geografske karte koje se ponavljaju, uvek iste, na koje izloge, na koje prodavnice i u koje kancelarije? Na prvi pogled samo geografska karta, ali sa naslovom, da, sećam se tačno: „Ethnic Albania“, sa debelo ucrtanim granicama sa svih strana sveta, koje idu daleko, daleko preko one dve sadašnje albanske države, stare Albanije i novoalbanskog Kosova ili Kosova, na jug duboko unutar Grčke; na istok daleko u Makedoniju, u Srbiju i, ili se varam, čak u Bugarsku; na zapad preko u Crnu Goru, do Bokokotorskog zaliva; a na sever sve do duboko u Srbiju, pored Sandžaka u pravoslavno srce Raške i na drugu stranu preko Drine u Bosnu. Istovremeno je takva geografija delovala za meštane kao nešto što se podrazumeva i što je nevino – kao da bi poneko od njih u prolazu uputio prijateljski pogled posmatraču karte?, kao da bi i vlasnik radnje izašao napolje k njemu, spreman da mu objasni granice?

Kupujem kartu u jednoj od dotičnih prodavnica, ne pomenute nego nove države Kosovo koja je upravo proglasila svoju nezavisnost: „Harta e Kosovës – Map of Kosova“. Od tada ova karta leži otvorena kod mene na stolu. Razume se da spomenici kulture koji su uništeni tokom pogroma ostatka srpskog stanovništva od 17. do 19. marta 2004. („martovski nemiri“ naziva ih poslanik zelenih u nemačkom saveznom parlamentu u svom izveštaju) nigde nisu ucrtani, pa čak ni crkve i manastiri kod Prizrena na južnom Kosovu što su razoreni, ili veoma oštećeni u prisustvu trupa nemačkog KFOR-a, a koje su bile istovetne po značaju kao i neke romaničke i gotičke bazilike u zapadnoj Evropi, kao na primer Crkva Bogorodice Ljeviške, ili Manastir Svetih Arhangela tri kilometra od Prizrena – za ruine od kojih su ostale samo ugljenisane grede i polomljeni oluci nema nikakvog znaka na legendi ove karte. Ali čak ako u legendi ispod (masnog) znaka „ŏ“ za „Xhamia“, džamiju, stoje (tanki) „†“ i „‡“ za „Kishë“, crkvu i „Manastiri“, manastire, na karti se i oni teško mogu naći. Od tri velika manastirska centra pravoslavne regije Kosova i Metohije (skraćenica: Kosmet) koji su posle pogroma manje više ostali neoštećeni, jedino je ucrtan onaj kod Dečana/Deçani, jedan od najdražesnijih ili očima najdražih srednjovekovnih – upravo sam pao u iskušenje da napišem: „zapadnih“, i popuštam iskušenju: zapadnih sakralnih građevina; ništa manje graciozna, možda čak i veća svetinja u Gračanici (kod Prištine) i Pećka Patrijaršija (u podnožju do neba visokih crnogorskih planina), oba ženski manastiri, na karti se i pored najbolje volje ne mogu naći; do danas tražim znak ‡ i doslovno ne verujem svojim očima, ma koliko često da sam na mestima gde znam da jesu ogromni „manastiri“ – gledam u prazno: „Graçanica“ je ubeležena kao gradić sa jednim jasnim piktogramom pored, ali za „Minierë“, rudnik, a kod Peći/Peja skoro veliki grad? u okolini na zapadu, gde patrijaršija preklinje za znak života: baš ništa – zato na planu, sasvim u centru grada, jedno ŏ (nije masno, skromnije nego u legendi). Ali šta to sad vidim? Ipak stoji, krst za pećku svetinju! – iako je smešno mali, a pre svega pokriven dvotačkom iz debelo štampanog imena obližnjeg planinskog potoka koji tu protiče, „Gryka e Rugovës“, tako da ne prebacujem sebi što sam ga prevideo na trenutak. I šta sad vidim dalje? Ne samo da ovaj znak, drugačije nego što legenda kaže, umesto na manastirski kompleks ukazuje na jednu samu „Kishë“, crkvu: čak i jasno vidljiv spomenik za kompleks kod Dečana, ne tako daleko ka jugu, pojavljuje se u obliku jednog † umesto ‡. I šta još vidim? Karta izdavača školskih knjiga, „libri shkollor“ štampana je već 2001. godine, dakle oko tri godine pre martovskog pogroma iz 2004. Tako ću na njoj još nekako pronaći Manastir Svetih Arhangela, od onda, na svojoj rečnoj terasi koja je sigurno dominirala čitavom prizrenskom oblašću, neko ‡ ili † skriveno iza ili u jednom od velikih slova? Ne – ništa osim jednog ŏ. (prema tome Manastir Svetih Arhangela nije postojao više na karti mnogo pre nego što je zaista uništen.) Šta se sad dešava sa Mitrovicom, gde sam tada u maju bacio prvi pogled na kartu? Reka Ibar, lumi Ibri, ne protiče ni približno kroz središte grada, već izgleda kao da ga samo dodiruje, a severno od reke, gde su nastanjene desetine hiljada pripadnika drugog naroda učenik može da zamisli tek nekoliko koliba na neobrađenoj zemlji, bez crkve (u suprotnosti sa ŏ na jugu, koje na karti sâmo predstavlja celu Mitrovicu). Uz to se, nekoliko dana kasnije, pečat u pošti u Velikoj Hoči slagao upravo sa natpisom „Post“ spolja, a ne recimo sa srpskim „Pošta“, ali ni „Postë“ na albanskom, na razglednici koju sam tamo predao: Velika Hoča se nije više zvala „Velika Hoča“ na poštanskom pečatu, selo u kome su živeli i preživeli samo Srbi, a koje su i strani pripadnici KFOR-a, UNMIK-a i svi ostali nazivali „Velika Hoča“, bilo je preimenovano i prepečatirano na albanski, prema pečatu je imalo jedno izvrnuto, sasvim novo albansko ime, tu čak ni dvojezičnost nije dolazila u obzir.

A onda još jedna mala kupovina u Južnoj Mitrovici, u nekoj apoteci, farmaci, kutije vitaminskih tableta. Čudilo me je što se, prema natpisu na pakovanju, radi o srpskom proizvodu, „Galenika/Beograd“ stajala je tu kao proizvođač, uz to još na ćiriličnom pismu GALENIKA. Ostaci zaliha ili dostavka koja ne prestaje? Natrag preko mosta, najzad u Mitrovicu s one strane reke koje na karti uopšte nije bilo. Hiljade tezgi tamo u međuvremenu su postale otvoren i naizgled živ bazar. Živ? Ono što je izgledalo kao da su mušterije pre je bila mnogoglava reka prolaznika, besposličara, više potencijalnih mušterija nego pravih kupaca. Od motorista ni traga ni glasa, možda su se negde skupili u gomilu? Zato su sada sveprisutni izborni plakati, sledeće nedelje bi trebalo da se po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina ponovo bira nova srpska skupština; ono malo šarenila po plakatima koji su nosili u sebi dosta toga od velikih flajera delovali su, još od momenta kada su izašli iz štampe, izbledelo, kao da izbori nisu tek predstojali, i kao da su ti plakati ostaci izbora od pre godinu, dve, tri; nestajala su čak i slova sa imenima kandidata i parolama „Srbija na prvom mestu“, „Srbija u Evropi...“

Dalje, vožnja ka jugu, ne kroz albansku Mitrovicu već preko jedva korišćenog sporednog mosta, krivudavim zaobilaznim putevima koji kao da uvek iznova završavaju ćorsokacima, u stražnjim dvorištima i ničijoj zemlji odakle ne bi bilo više prolaza. Ali Ranko je poznavao geografiju svog Kosova, u svakom slučaju geografiju sporednih ulica, izlaze i skrovišta do najsitnijih račvanja, kao da su postale vene i arterije njegovog tela. Prolaza je bilo svuda, u to su, vremenom, postala sigurna i njegova dva saputnika. Uljuljkani u, doduše, nikada potpuno bezbrižnu sigurnost – koja se, s obzirom na beogradske tablice na automobilu, pre klatila u prilično labilnoj ravnoteži – nastavili smo kao kroz minijaturnu zemlju po imenu Kosovo koja se nadaleko zeleni, gde su se znaci nove države, razume se, nagomilali toliko kao da su reklame, putokazi i miljokazi (ako je ovih poslednjih uopšte i bilo), vozili smo se pored navodno i danju i noću čuvanog Gazimestana, pored spomen-kule u sećanje na Bitku na Kosovu polju godine 1389. koja se na blagoj kupi brega visoko isticala, pored Prištine/Prishtina, odakle front jedne zgrade izdaleka pozdravlja sa ogromnim portretom Bila Klintona, pomagača pri rođenju ove države, vozili smo se uzbrdo i nizbrdo kroz poslednje veće naselje pre enklave u Velikoj Hoči, kroz gradić Mališevo/Malisheva, u centru, ako se uopšte i krećemo, idemo brzinom koraka jer su se ne samo trotoari (ako ih je i bilo) već i ulica, kako se to kaže, crneli od pre svega mladih ljudi, a i oni su bili dokoličari na putu do velike autopijace koja se širila duboko u stepu, što je gomilu, očiju uprtih ka, kako bi rekli, kolicima parkiranim dokle pogled seže, ipak sprečavalo da primete auto neposredno pred njima sa tablicama smrtnih neprijatelja, ili su bar tada još uvek bili smrtni neprijatelji („MORTO I SERBI!“, kao onaj veliki krvavo crveni natpis iznad ulaza spaljene Crkve Svetih Kozme i Damjana u Prizrenu koji takođe nije više daleko). Bilo je tiho kod nas u autu tokom vožnje pune zastoja, vožnje korak po korak kroz albanski grad, tiho; upravo toliko da se ne zatvori prozor. Čak i našem vodiču, koji je u prirodu uvek puštao glasno svoje kosovske-srpske pesme, sada ih je samo poluglasno puštao, a u svakom slučaju bez ikakve drskosti. Drsko? Provokativno? – Ono što smo mi, nas dva saputnika, pre toga, tokom putovanja kroz neko drugo naselje smatrali za drsko – Rankovo pozdravljanje kroz otvoren prozor na čistom srpskom i jedno isto takvo glasno pitanje o zdravlju, upućeno jednoj jedinoj starijoj prolaznici, bilo je, to je on odmah razjasnio, upućeno ne nekoj nepoznatoj Albanki, već jednoj od nekoliko živih Srpkinja u mestu Lapušniku. I ovi pozdravi iz auta u prolazu su se od mesta do mesta sporadično ponavljali. Izgleda da je Ranko bio poznat svakome od pripadnika njegovog naroda koji su ostali ili preostali usred dva miliona Albanaca – toliko puno ih na brdu i u dolini i nije bilo poznatih, od Prištine pa dole do Prizrena bilo ih je, osim Srba u enklavama, toliko da su se, što bi se reklo, mogli na jednu ruku izbrojati, ili na dve, najviše na tri.

Dolazak u Veliku Hoču poslepodne istog dana. Ono što je ranije bilo, ili se desilo, ovde je upisano jedno za drugim prema kalendarskoj hronologiji. Naredni dani u enklavi zahtevaju ili omogućavaju jedno drugačije računanje vremena, skoro uvek na licu mesta. A sada izgleda kao da je ovo drugo vreme – više red nego račun – otelotvoreno kroz zov kukavica. Odmah nakon izlaska iz kola, na mirnom platou (plato za bacanje pogleda) seoskog trga, obrubljenog slovenskim drvećem, lipama, lipa, na majskom suncu kakvo se samo zamisliti može, zakukalo je svuda u širokom krugu oko sela; čule su se kao jedan zvuk jer, makar u ovom popodnevnom času, iz samog mesta i njegove bliže okoline skoro da nije dolazio nijedan zvuk – nijedan traktor nije vozio, a kamoli neki drugi auto, a ako je neko bio negde na poslu, koji je od rata postao tako dragocen i redak, onda bi to bilo bez mašina. Celog proleća sam išao preko čitave Evrope, ovde ili onde čekao na zov bar jedne kukavice. U pojedina prepodneva, kada bi se nakon jutarnje magle, ili jutarnjeg isparavanja, proguralo plavetnilo neba i kada bi počelo blago hujanje, javila bi se misao: „Ah, danas će biti prvi dan za zov kukavica“. A zatim po šumama, svejedno kojim, svejedno gde: nada. Očekivanje, pa čak i izvesnost je inače bila tako snažna, da sam u tišini halucinirao ovaj zov, ili bih ga zamenio za zov grlice. U Velikoj Hoči sam nasuprot tome od prvog trenutka naišao na pravi svetski susret ili sabor kukavica, možda ne baš zbog ljubavi, ali se osećalo da nije ni zbog svađe. I nastavilo se tokom svih dana tamo, do večeri, i u svakom drugom vremenskom smislu je zov kukavica odzvanjao čak i noću. Pa i bagremi što su okolo po brdima cvetali „belo-u-belom“, to (malo) žitnih polja i vinograda sve manjih (od rata) stajali su za onaj protok vremena koji se umesto ranijeg „i onda – i onda“, sastojao od „sada – i sada – i sada“, pri čemu je po uobičajenom računanju vremena kasnije Sada moglo biti ono ranije i obratno: ono istaknuto što je davalo osnovni fon ostao je zov kukavica. Ranko je, još istog dana kada smo došli, otputovao čitav dugi put natrag za Beograd. Insistirao je na tome da nas sledeće nedelje ponovo pokupi u Velikoj Hoči, uprkos mojoj nameri da uzmem autobus makar do Kosovske Mitrovice. Autobus je po njegovom mišljenju saobraćao još samo dva puta nedeljno, a bilo je potrebno da se za vožnju mnogo ranije rezervišu mesta. Oba autobusa, za čija sam se putovanja našao u redu, svaki put dugo pre polaska ujutru, kao posmatrač izvana – jedan autobus za Mitrovicu, drugi za pomenuti verski centar Gračanicu – bili su zaista popunjeni do poslednjeg mesta i svaki put je nekoliko stanovnika sela moralo da se vrati kući; pritom su i oni, kao i srećnici koji su smeli da uđu, u nadi da bi možda ipak mogli da pođu, imali sve svoje stvari sa sobom, aparate koje treba popraviti u gradu, stvari za svoju decu koja tamo studiraju (ili šta već rade), koje su nemo, bez glasa, sa jednim strašnim osmehom (osmehom strpljenja?) nosili natrag sa sobom.

Raniji vremenski sled je, međutim, još jednom stupio na snagu, otprilike na jednu sekundu, onog dana kada sam, dok me je pop Milenko vodio kod prve od predviđenih porodica, sa notesom na kolenima, olovkom u ruci, počeo da pitam. Otac te kuće bio je još mlad muškarac koji je u jednoj maloj radionici testerisao u drvetu minijaturne fasade za crkvice, da bi ih zatim, deo po deo, po uzoru na brodić u flaši, postavljao u flašu, koje, za razliku od brodića, tamo u staklenom trbuhu neće ostati same, već će, toranj po toranj, krst po krst, biti isprane domaćom rakijom iz Velike Hoče, rakijom od loze, nekom vrstom grape. Od prodaje takvih flaša – a on ni izbliza nije bio jedini proizvođač u selu – navodno je živeo. Kupci? Vojnici KFOR-a, pre svega oni iz Nemačke, a još više oni iz Austrije, zaista je radionica bila izlepljena fotografijama, poplavelim i požutelim nalik na izborne plakate, na kojima bi dva ili više Srednjoevropljanina držala po flašu pred kamerom, a drugom rukom preko ramena grlili proizvođača. Drvo za krstove u flašama za rakiju poticalo je između ostalog od belih akacija, što je doprinosilo aromi, a koje su zadržale svoje lepo istočno ime iz vekova pod turskom vladavinom, bagrem.

Onaj prvi planirani čas intervjuisanja odigrao se u dvorištu male prizemne građevine, pod jednim orahom, udaljenom od ulazne kapije, na sofi, odozgo je prekrivač sa DB, skraćenicom za Nemačke železnice. Pitanja, kao i ostalo, ticala su se svakodnevnog života – kako se izlazi na kraj? – stanje stvari – kako utiče nova strana država na opstanak u enklavi? Izlažanje na kraj, makar što se ticalo prve ispitanice, jedne ne tako stare bake, sa sedamdeset evra, penzijom od supruga koji je radio u Austriji i tamo odavno umro, nije moglo ni da se zamisli, žena je bila bolesna od šećera, a pomenuta suma je sva išla na potrebnu mesečnu dozu leka sa insulinom po imenu „Siofor“ (Zašto je ispitivač ovaj Siofor tako izričito zapisao? Kako bi zaštitio autoritet? Ili iz nelagode zbog njegove uloge?) A sledeće pitanje – koje je tada već bilo poslednje, pri čemu je on držao svoj notes u rukama, nakon toga ga je, za sve preostalo vreme, sklanjao i vadio ga iz džepa za sporedne stvari, lokalne poslovice, specifične toponime. Da li se nešto promenilo za Srbe u Velikoj Hoči otkad, kako sada izgleda zauvek, žive pod albanskim dvoglavim orlom? Odgovor od strane vlasnika dvorišta potvrđuje lako klimanje glavom ostalih u krugu senke oraha, njegove žene, snahe, majke: „Mirno je“, i to nije bilo ni ironično ni ogorčeno – kao što posle toga nije bio primetan ni trenutak gorčine, za razliku od dugih trenutaka besa zbog neshvatanja (za koji bi izvesni jezik možda upotrebio „ne daju se naučiti“). Da li je to bilo tokom ispitivanja, ili je možda nakon toga jedan od odgovora glasio: „Još smo u ratu“, „rat se nije sklonio“? U uspomeni – druga reč za sećanje – ove rečenice se neposredno nastavljaju na „Mirno je“. Još jedna je zapisana pod orahom, na pitanje da li stariji od dva sina bračnog para iz dvorišta voli školu u enklavi, odgovor majke: „Kako da ne voli. Ali ja se plašim da ga pustim. Kada proba drugi hleb nikada se više neće vratiti. A to je dobra škola, Đorđe tamo uči engleski i ruski. Putovanja? Ma putovanje je kurva. Mi ćemo ostati jedna porodica dokle god možemo.“

U daljoj uspomeni na onaj čas mlađi sin te kuće je poslat da donese vino za goste. Šta znači „poslat“ kad se radi o vinu iz kuće, iz sopstvenog vinograda? „Poslato“ je dete do bureta koje se nalazilo usred dvorišta, u podrumu u zemlji, ulaz sa bunara, gde je podignuta ploča na kojoj dečak visi sa majčinih ruku tako duboko u rupi da čitav u njoj nestaje, a zatim opušteno sa napunjenom flašom biva opet izvučen na svetlo dana. Pa dalje: vozač, pop, otac Milenko, kome su se uskoro u senci oraha na nemačkom sedištu sklapale oči. Zbog propitivanja? „Svaki put nam pop zaspi pod orahom“, rekoše tri žene skoro jednoglasno, a onda domaćica dodade: „Uskoro ću mu tražiti da plati ulaz“; zatim udovica gastarbajtera: „Takve senke kod vas u Austriji nema“. A potom dalje, među svim domaćim životinjama koje se mogu primetiti, mačkama i pilićima, jedna, međutim, nedostaje, svuda u selu nedostaje: nigde nema svinje, nigde praseta – ove životinje navodno niko nije mogao tamo da priušti sebi. A pritom su svinje ranije bile, tako ili drugačije, prave amblematske životinje Srba na Kosovu, to se vidi po svinji koja je obešena na metalnoj šipci u dvorištu jedne uništene seoske kuće tokom martovskog pogroma, ili nemira 2004. Na slici preda mnom obešena životinja izgleda već dugo mrtva sa svojim naduvenim plavičastim stomakom, ali glava je uspravljena ka nebu sa ušima tako zašiljenim i isto tako mrko orošenom njuškom, kao da se smaknuće upravo desilo. U pozadini su druge uništene kuće. Od dželata ni traga, osim možda užeta više puta omotanog oko šipke, koje deluje skoro pretanko za veliku, očigledno tešku svinju.

Bilo je još puno razgovora sa seljacima/enklavljanima. Međutim, sa urednim, sistematskim pitanjima bilo je gotovo. Činilo se da je ljudima iz Velike Hoče lakše kada pričaju, a još lakše kada pripovedaju, kada im nije zadat nikakav pravac. Doduše, tako bi češće dospeli u bujicu priče koju više nisam mogao da pratim, ali Zlatko, kao treći, u međuvremenu je postao pouzdan prevodilac.

Ipak sam kasnije išao okolo i sam držeći se motoa: malo kod ovih, malo kod onih. Tog jutra – okružen zovom kukavica – krenuo sam na put do bivšeg susednog sela koje je bilo smešteno nekoliko kilometara niže, na obroncima brda, u dolini jednog potoka i po njegovim blagim padinama, čije je središte zauzimala Velika Hoča. Zašto „bivše selo“? Selo je bilo, kao što je Velika Hoča čisto srpska, čisto albansko, ali od rata nije više postojala ni najmanja veza između dva mesta, pa ni između dva duhovnika, popa gore i imama dole, koji su ranije, iako možda ne baš srdačno, ipak (navodno) bez predrasuda i otvoreno saobraćali jedan s drugim. Neke posede u međuprostoru, koji su pripadali seljacima iz Velike Hoče, vinogradi, pašnjaci, njive, od rata je obrađivala albanska strana, kao da je to imovina koja je njima pripala; veći deo seoskog zemljišta takođe, jer je pre svega po pravdi albanska, ali od tada je, doduše, neobrađena. I još uz to redovno poslednja rečenica: „Do svoje smrti nogom neću tamo“ – čak se izbegavalo i ime sela koje je postalo neprijateljsko – „...kročiti“.

Na putu naniže, ka izlazu iz enklave, susret sa jednim bezubim, drhtavim starijim čovekom koji je, kada je u meni prepoznao stranca u ovom mestu i zemlji, zastao i ne bez oklevanja krenuo da mi očitava bukvicu. Šta ja ovde imam da se šetam? Marš!, i da dajem u svom inostranstvu izveštaje o tome u kom jadu oni ovde vegetiraju, u nekada bogatom mestu prose za brašno, so, šećer i ulje! Čak i za drvo za grejanje kog su šume okolne prepune. Da idete vi stranci do đavola, jebo vas miš! I pritom je sevao pogledima koji su govorili da me prezire kao i one koji su njega i ostale odatle doveli u tu situaciju, čak da sam ista propalica kao i ostali Evropljani, time što se za ko zna čije babe zdravlje pojavljujem tu pred njim, gluv, slep i nem, idem svojim putem i onda negde drugo uteknem, i u tim trenucima sam i ja (pomalo) shvatao zašto se pre godinu dana, na ponudu da budu „seoski pisci“ u enklavi, dobro plaćeni, ali ne duže od mesec dana, nijedan jedini pisac nije javio, čak ni neki „početnik“, u svakom slučaju potreban: sigurno je to poteklo od instinkta koji je predosetio puno takvih susreta.

Dole, na kraju sela, prošao sam pored fudbalskog igrališta što je izgledalo kao da odavno niko na njemu nije igrao; čak je i u kaznenom prostoru bila visoka trava koju su pasle krave privezane za kočiće. S druge strane, seoski dečko Aleksandar istovremeno je pričao da u Velikoj Hoči zaista postoji fudbalska ekipa i da ona igra u srpskoj kosovskoj ligi, jedinoj koja se sastoji od klubova enklava Babin Most, Gračanica, Brezovica, Štrpce itd; ali i ekipe sa severnog Kosova, sa većinskim srpskim stanovništvom, na primer iz Leposavića. Brezovica je prva, Velika Hoča je u sredini tabele i zove se „Radnički“, gorštaci, a najbolji igrač? „Nenad Staršić!“ Uz to s moje strane još dva propuštena pitanja, koja su mi pala na pamet tek posle, tokom zapisivanja: kako se kreću igrači kroz neprijateljsku, ili kao neprijateljski zamišljenu teritoriju od jednog igrališta enklave do drugog, kad ne raspolažu gotovo nikakvim vozilima, a posebno ne nekim većim vozilima? I: kako uspevaju pored sve manje i manje stanovnika, pre svega sve manje i manje mladih, da skupe jedanaestoricu, sa eventualno jednim ili dva rezervna igrača – tim pre što u Velikoj Hoči i susednoj enklavi, Orahovcu Gornjem Gradu, „Upper Orahovac“ na jeziku UNMIK-a (u donjem gradu su na desetine hiljada i više Albanaca), tokom čitave nedelje jedva da mi je neki mlađi muškarac dospeo pred oči, a ako bi bio mlađi onda bi bilo nemoguće otkriti nešto mlado na i u njemu? (Nešto kao mladost bilo je jedino kod poneke starije osobe.)

Neizvesno je kuda ići dalje po putu između dva, ako ne i više, jasno zavađena i jedno drugom konačno iz pameti nestala sela, posle sportskog igrališta sa kravama koje pasu u kaznenom prostoru, nakon poslednje kuće, a potom još jedne poslednje kuće, kako useljene tako i naizgled neuseljene, pa još jedne gotovo sasvim raspale – neizvesno je gde je tu na Kosovu, koje deluje toliko prostrano, počinjala ničija zemlja. U svakom slučaju nije bila od jednog koraka ka sledećem, jer put i veza više nije pokazivala nikakve tragove vožnje. Nikakve? Nakon tog nesigurnog praga bilo je još nekih, ali oni su očigledno poticali iz onog ranijeg vremena, podstičući na razmišljanje o onim južnoameričkim pustinjama, na Atakamu u Čileu mislim, gde su se u tamošnjem pesku održale stope utisnute pre više hiljada godina: ne samo da nije padala nikakva kiša koja bi ih sprala, nego ni povetarac nije duvao kroz sve ove vekove ne bi li ih oduvao. Iako je bilo sasvim izvesno da je tamo gde sam ja išao od kraja rata s vremena na vreme ipak padala kiša (ne baš puno, međutim, jedan od problema Velike Hoče, za vinogradarstvo i pre svega za dnevno snabdevanje, jeste velika nestašica vode), otisci guma su usred sadašnje ničije zemlje tek na par mesta padale u oči, bilo da su iz epohe kada je put bio deo ratom zahvaćenog područja, ili iz prethodnog „delimično“ mirnog perioda između srpskog i albanskog naselja. Ovi fragmenti su mi kao okamenjeni dolazili u susret dok sam se šetao tamo; okamenjenost kojoj je očigledno pogodovalo dugogodišnje nekorišćenje ovog poteza zajedno sa žbunjem što raste oko puta, već skoro izraslog u pravi gusti krov.

„Onuda šetati“ to skoro da više i nije bio pravi glagol za onog koji je po ničijoj zemlji punoj neizvesnosti napredovao nekuda. Pre se radilo o prodiranju, korak po korak. Pritom je put vodio ka gotovo prozračnim visinama, iznad potoka koji je vijugao na istok sa zapada, pre svega na jug, ka albanskom selu. Tamo je čovek postajao uljez, a pritom je u dotičnoj međuoblasti vladao ne samo povremeni, već u poslednje vreme potpuni nedostatak ljudi. Isprva bogate, jarko zelene livade u dolini potoka, postajale su sve tanje prelazeći postepeno u golu, sivu, neobrađenu zemlju, poput vinograda po obroncima što su ležali zapušteni zajedno sa čokotima, pa udaljeni od istrulelih kočića uvijali se po zaraslom ugoru. Od potoka koji je gore, severno u Velikoj Hoči kao jedino ime imao žensko ime Potočnica, ne čuje se više žuborenje. Uopšte, u okolini puta vladala je, osim nametljivog bata koraka gotovo potpuna tišina, onako kako se može predstaviti gubitak sluha koji tek vremenom postaje primetan. Tim je jače bilo šuškanje ptičice koja bi, protežući se, pomerala krila i grančicu u žbunu, oslobađajući se tom prilikom susedne grane. Stalni zvuci, neprestano dozivanje što dolazi sa svih strana jedino od strane kukavica, srpski kukavica, albanski qyqe, sa šumskog horizonta, sve više i više su uzmicali. Jezivi zvuci, da li blizu ili daleko, u neko normalno vreme, kao inače malo gde, stvarali su razgraničenje: ovde u međuzoni svi zajedno, čak i najtiše hujanje vetra, a kamo li zov kukavica, bili su jezivi zvuci i stegli bi uljezu, makar korak po korak, grudi ili rezonatorski prostor koji inače biva omogućen jedino slušanjem.

Da li je to zapravo bio strah da ne izađem na put nekom meštaninu? Da preprečim put onima „sa suprotne strane“? Ne. Skoro želja da sretnem nekog od albanskih seljaka. Poželeo bih mu dobar dan na njegovom jeziku, „Mirëdita!“, i onda bi se odmah prešlo na engleski. (Samo da se ne otme neka srpska reč...) Pa čak i da on, ili oni, (zašto li sam ih svaki put očekivao samo u mnoštvu?) ništa ne razume: engleski bi prošao kao neka vrsta rešenja. Izdao bih se za „novinara“ što bi odmah imalo dejstvo – to sam iskusio već nekoliko puta u najvećoj divljini, notes i olovka su dovoljni (međutim, da im se dođe kao „pisac“, „writer“, „shkrimtar“, ili čak „pesnik“, „poet“ – to bi za tren oka značilo nepoverenje, ili u najboljem slučaju nerazumevanje, mada je i to iskustvo zlata vredno). Oni bi novinara ili pustili, ili ga čak pozvali k sebi u kuću i dvorište, uveli bi ga, molili da prođe kroz kapiju kroz obično veoma visoke i za one druge skoro nepristupačne zidove albanskih imanja. Možda bih bio ponuđen nekom od poslastica, po kojima su nekada bili poznati albanski poslastičari van granica Jugoslavije? Otkrio bih pritom da su njegovi domaćini poslovično gostoljubivi, da su i oni, kao inače ljudi sa Balkana, bili spremni da prihvate čak i neprijateljski narod susednog sela-enklave u okviru zajedništva u velikoj Evropi, gde se pojedinačne državne granice, drugačije nego sada još uvek, a pre svega ovde, više neće računati?

Ali niko se nije dao videti na putu i okolini. Stanovnike sela nisam mogao ni da čujem, niti da čujem zvuk traktora, pa ni glas mujezina makar sa trake. Pri tom su minaret i pozlaćena (?) kupola džamije, neko vreme sakriveni pogledu na zaraslom putu, već odavno bili u vidokrugu, u međuvremenu tako blizu prilasku na otvorenom, da neko ko se šeta odande ne bi mogao da ostane neprimećen, a još manje neprimećen iz prvih kuća i okućnica, tako zgodnih, domova za čitave familije. Ni tu ni tamo nikakav znak života, čak ni kad sam sa puta proširenog u ulicu prolazio pored dvorišnih zidova viših od kuća. Ni pas nije zalajao. Ni petao kukuriknuo. Nigde vezanog konja ili mule. (Groktanje svinja uopšte nije ni dolazilo u obzir.) Ni dima takođe – ugljenisani čokotići, to mora da je odavno bilo. Pa ni šuškanja odeće, ni šapata, niti bilo kog zvuka iza kao nepristupačnih, kao zabranjenih dvorišnih kapija, seoska deco gde ste, šta radite? Konačno ipak jedno lice, neke stare žene sa maramom u otvorenom prozorskom oknu, jedinom u mom sećanju koje je izlazilo na ulicu: širom otvorenih očiju starica je zurila u stranca, bez ikakvog glasa, kao skamenjena, pa ako se tu neko plašio onda je to bila ona, meštanka, zbog pravog stranca, na inače praznoj ulici. Ne, to je bilo nešto sasvim drugačije nego strah, bio je to bezglasni užas koji je izvesno, gotovo neodređeno vreme rastao u ženi, te se pri pogledu na mene trenutno pojavio u njenim očima. Ništa mi drugo nije preostalo nego da se okrenem na peti, makar da bih smirio zaprepašćenu ženu; da postanem nevidljiv. I nakon svega imam utisak da čitav odlazak do sela van enklave nije bio ništa drugo nego san, zajedno sa kupolom džamije koja je od početka do kraja puta, iako on nije bio strm, ležala „duboko dole“, čak i kada sam skoro stajao pred njom sa starom Albankom zanemelom od panike. A da li je to onda isto bio san jedne noći, pred svitanje, u mom prenoćištu u Velikoj Hoči, kada sam jasno čuo mujezinov glas blizu, a istovremeno „duboko dole“? Ne. I opet ne: nije bio san ni kad sam se vraćao od albanskog sela do srpske enklave, ponovo u ničijoj zoni, jame nekadašnjeg kolovoza između naselja, a isto tako i najmanje neravnine delovale su isplanirano, skoro presvučene, sa utisnutim i uvaljanim komadima odeće, patikama i sandalama i pojedinim ostacima torbi i (ili me sećanje sada vara) kofera. U slojevima jedni na drugom, zapečeni u isušenoj zemlji, ležali su čitavi potezi, posebno u središtu koje se sad moglo jasno naslutiti, ili upravo na granici, ove stvarčice, neuparene, svaka posebno, cipela, čarapa, jedno staklo naočara za sunce, uz to i vešalica. U suštini ništa neobično za istrošen put, ali viđeno očima albanske starice – njeno ukočeno piljenje, koje nikakav pozdrav nije mogao da obodri, delovalo je na mene tokom čitavog puta – ove odavno izbledele zakrpe su dobijale prizvuk jednog sasvim određenog značenja. Isto tako je zov kukavica, koji je sada sa svih strana sve bliže dolazio iz divljine ka okolini puta, prema sredini između sela, trebalo čuti kao signale. Da li su to zaista bile qyqe koje su uzduž i popreko kroz krov od krošnji kukale iznad puta? Magnetizam je nestao pred jednim tragom gume kao upečenim u ilovaču još u pređašnje vreme, skoro neuništivim. S predstavom u glavi da je tuda pre oko dvadeset godina pop vozio ka Velikoj Hoči kako bi stupio na dužnost (ovaj potez je tada izabrao, pričao je nakon prolaska, a kako bi drugačije, „prirodno“, pre albanskog sela). I pride naredne nedelje, ne, dan ranije, na pravoslavni praznik, odzvone zvona u enklavi i simultano s njima, ne, to nije bila halucinacija, u albanskom zaseoku, koliko daleko toliko i jasno, mujezinovo lelekanje za molitvu u jedanaest sati, dok su svi kerovi lutalice, u sazvučju sa zvonjavom i/ili sa molitvenim zazivanjem, odzvon po odzvon i/ili slog sure po slog sure, krenuli sa lajanjem koje je, kao skandiranje i sinkopiranje, jednom kraće jednom duže, izvučeno naviše u melodično zavijanje, bilo, ili u svakom slučaju trebalo da bude, kako god se obrne, nedvosmisleno odgovaranje.

Istovremeno, tokom sedmice u krugu enklave Velika Hoča nastavile su se posete od kuće do kuće. Doduše, one koje je pop, otac Milenko ugovorio, završile su se još nekoliko dana pre rastanka: oni koje je on odredio za razgovor, tako je u najmanju ruku izgledalo, bili su ili ugledni stanovnici tog mesta – nekadašnji, koji su u međuvremenu odavno ostali bez službe, bez funkcije, bez poziva – ili/i odani vernici, redovni posetioci liturgija, crkveni prislužnici: a opet izgleda da njih ni jednih ni drugih nije u kraju ostalo nešto naročito mnogo, bilo ih je dovoljno za duže od pola nedelje „intervjuisanja“. Ali tokom zajedničkog sedenja sa poluzvaničnicima pojavile su se veze sa drugima, nepredviđenim, kao na primer sa polusiromašnim sinom nekadašnjeg predsednika, rukovodiocem mesta ili „seoskim kmetom“; ili sa, recimo, starim ocem našeg stanodavca, koji bi danima sedeo s ovim ili onim, pijući sa ljudima koji su zajedno s njim starili, i pekući piliće u nekoj vrsti kontejnera bez prozora zvanog „Rambuje“ (o tome više kasnije), ili, recimo, sa bratom bivšeg direktora fabrike, istrošenim šusterom (i o tome više kasnije), sa Radom, popovom ženom, koja je vazda kuvala i servirala, i to ne samo meni i „mom prevodiocu“, već i onima čija im je država izbombardovala i uzela zemlju, žena kakvom se jedna popadija nikada ne bi mogla zamisliti (i o tome kasnije). Pritom je padalo u oči kako su u ovoj zajednici ljudi bez sredstava i, osim popa, sasvim bez posla, kakve su razlike vladale u staležu, još možda mnogo jače nego u decenijama ponosnog svejugoslovenskog vremena procvata, i isto tako jako, ili možda najjače, između rođaka, posebno bliskih, strica i bratanca, oca i sina – tu je otac oštećenih bubrega kao točak koji koči kola (u pokretu), tamo sin-parija, isključen i sa najskromnije proslave, bogat samo proredima između zuba, bogatiji nego čak i njegov osiromašeli stari otac, sedeći po strani čak i u dvorištu sopstvene kuće, koja je, što je neobično za selo, samo iznajmljena.

Pa ipak, i onda opet: isti taj parija kao vodič kroz neposrednu okolinu razotkriva se kao gospodar jednog pažljivo vlastitim rukama kultivisanog vinograda. Čitavo jedno prepodne nas je tuda vodio. I nisu se samo kukavice oglašavale odasvud oko Velike Hoče: i sojke, samo kao primer, su puštale na suncu svoje svaki put drugačije tonove. Vekoslav, to je večiti Sloven? Ili večito slavljeni?, zna od svojih predaka: sojka, na srpskom i kreja, ima „devet glasova“; jedan od njih, na primer, je i „glas deteta koje plače“, jedan drugi „kreštanje odraslog“. Divlji luk, što je po livadama oko vinograda izbio, zvao se, u prevodu, „zmijska trava“, a kada sam u narednim danima sam potražio to mesto video sam zaista kako se trgao vršak repa, a kod sledeće stabljike, nekoliko koraka dalje, još jedan vršak. Zašto li sam išao tamo po drugi put? Vekoslav nas je vodio do najudaljenije i najtajanstvenije od navodnih trinaest crkava, crkvica i kapela parohije Velika Hoča, zbog kojih se mesto zvalo „srpski Atos“ – u stvarnosti jedan minijaturni Atos, uz to veoma trošan, većina od trinaest svetinja su manje nego kuće, a neke kao sakrivene i jedva se mogu naći. Mesto Svetih Arhangela ne bi sam otkrio ni jedan stranac; jedva sam ga pronašao čak uz pomoć detaljne karte: ležalo je iza divljeg žbunja na kosini pašnjaka, ni put ni staza nisu vodili tamo kroz zmijsku travu, a sastojalo se od jedne jedine ruine, temelja nekadašnje apside, obeleženog kamenjem u polukružnoj formi, malog lučnog prostora koji se pozadi mogao nastavljati na isto tako sitnu kapelicu, ali odavno nestalu u vazduhu i travi. Međutim, tu je bio mali, između žbunja izdvojen polukrug od kamenja koje je tek prekrivalo tlo, pa ipak sa nekom vrstom praga ispred, a u „zenitu“ luka tih kamenova su ostavljena mesta za nišu, unutra upaljena sveća kao i (sitan) novac za prilog. Išao sam do Svetih Arhangela i po drugi put, sâm, jer sam hteo da to mesto deluje na mene, što mi prethodnog dana, u društvu, nije pošlo za rukom. A imao sam utisak da je red pokloniti malo pažnje ovom odlomku komada jednog mesta.

Vekoslav je bio suzdržano ponosan na svoj pažljivo obrađivani vinograd, pa je sa Zlatkom, koji je i sam vlasnik vinograda daleko u Srbiji, zapao u poduži stručni razgovor o vrstama loze, pri čemu je bio posebno ponosan na „hamburg“ koji je davao najbolje grožđe za jelo. Onda mi je takođe pokazao kako su se najviši vrhovi izdanaka loze, još majski lastari, ljuštili pokazujući nežno, svetlo meso što je bilo jestivo i baš ukusno! (Isto kao što su ranije, na klancu prema svom vinogradu, dva Srbina sisali bele cvasti crnog jasena, drugi tamošnji delikates.) Iza sedam i više vinograda – koje bi uvek ovaj ili onaj stanovnik sela sam grabuljao, a nikad ne bi delovao usamljeno, održavani su takoreći u pripravnosti – na obodu šume, na potezu visoke i guste trave, gde smo tražili smrčke, Vekoslav je uz uzvik na svetlo dana izvukao nešto tamno, polukružnog oblika, ne nije smrčak, za to je bilo suviše suvo i već prekasno u godini, i „već je previsoka trava“ (V.), pre je to jedna od mnogobrojnih kornjača, koje su okolinu Velike Hoče takođe nastanjivale kao inače i kukavice. Ali zar to, duboko dole u travi, nije isto tako zmijska oblast? Onaj ko se njih pribojavao na obroncima po vrelom suncu, i to ne samo tiho, ne, već iskreno, izričito (ja), osetio je nekoliko koraka dalje, u travi preko kukova, iznenada nešto što mu je otpozadi puzalo između nogu, dugačko i gredasto. Urlik i skok uvis i skoro istovremeno iza leđa homerovski smeh oba Srbina: Vekoslav je strancu bacio u korak jednu otpalu granu kao „zmiju!“, tako je viknuo da je čak tokom čitavog puta nazad u enklavu stalno iznova pljuštala salva smeha o nasamarenom vrištavcu i njegovom skoku uvis.

Što bliže centru sela to je primetnija bila promena slobodnog, punog samopouzdanja i razigranog vlasnika vinograda u jednog povijenog čoveka, bez sredstava i bez budućnosti. Tokom posete s nama dvojicom kod strica, očevog brata, Vekoslav se odmah povukao u pozadinu, kao neko nedodirljiv i zadugo nestao u đubretu zabarakadirane ruševine u dvorištu, nekadašnje nadaleko ugledne dedine kuće. Na to je ukazivalo već njegovo stupanje u dvorište: kroz kapiju je prošao povijen taj čovek koji je upravo hodao uspravno, koji se glasno smejao i bio stručan po svim pitanjima, kao da se radi o kapdžiji, niskom sporednom ulazu iz vremena turske vladavine na Kosovu, ulazu za poslugu, sluge i potkazivače, „ulazu za grbavce“. Bilo je jasno da bi bez nas ostalih, za njega samog poseta očevom bratu bila tabu. Na njegovo imanje lično odavno nije imao pristupa, samo od kada?, od kraja NATO-rata u junu 1999?, od povratka sa vukovarskog ratišta (tamo se „borio“, prema sopstvenim rečima, početkom devedesetih godina, kao veoma mlad)? Nikakav pravi pristup više.

Pritom sâm stric nije bio pravi meštanin. On je decenijama radio u Austriji kao priučeni šuster u jednoj forarlberškoj fabrici cipela, i još uvek je bio prepun hvale za ovaj posebni Zapad i svog poslodavca (koji ga je na kraju ipak otpustio, on je navodno suviše često bio pijan). Mala penzija bila je dovoljna za njega i njegovu ženu. Uprkos tome vodio je u susednoj kući obućarsku radionicu koju je onda pokazivao, sa preglasnim ponosom, za razliku od svog sinovca i njegovog vinograda. Nije izgledalo da je ne baš stari šuster, obućar, tu nešto mnogo radio, a ako je uopšte, onda svakako ne svakodnevno. Pre su cipele ležale u gomilama u jednoj ili više gajbi, ali razbacane i to već prilično odavno. Oruđa koja su uz to išla bila su, doduše, spremna u punom broju; čak i mašina za pumpanje je bila tu, za širenje volumena cipele. Seoski šuster se ponudio da i meni popravi cipele. Kada bih mogao da ih pokupim? Sledeće godine, za Uskrs, prilikom moje sledeće posete Velikoj Hoči. I sada žalim što mu nisam ostavio jedan par kao neku vrstu zaloga za budućnost, i za enklavu takođe. (Na taj način su, uprkos svemu, iako možda samo kao neka vrsta predstave, još postojale zanatlije u selu, poput frizera ili berberina blizu ulaska u mesto, u radnji tako maloj da je berberska stolica zauzimala gotovo čitavo mesto, prema tome nije bio jedini? Pekara nasuprot tome nije bilo, hleb je isporučivan iz jedne albanske fabrike. A šta se dešavalo sa domaćom pšenicom, jedinom žitaricom, žitom koje se sadilo u enklavi i to na moćnim poljima, koje je zahtevalo skoro toliko prostora kao i vinogradi, dok se njihalo na majskom vetru kako samo polja pšenice umeju? Ni mlina ni mlinara nije bilo, a srećni vlasnici žita morali su svoje meljivo da prepuste opet albanskom mlinu, koji bi jedan, ne sasvim zanemarljiv deo brašna zadržavao kao nadoknadu. A šta se dešavalo sa ostatkom žita, onim za selo? Ono se peklo sa kvascem u kućama samih srećnika. U nasleđenim starim pećnicama? Pre u malim, lakim električnim pećima gde su bili pečeni odgovarajući sitni hlepčići – tog dana obućareva žena mi je omogućila da budem svedok tome).

Jednog od onih majskih dana desilo se takođe da je Rada, popova žena, u bašti popovske kuće, čije je središte zauzimala glavna crkva Velike Hoče skromnih dimenzija, ispričala kako je njen muž tokom rata od marta do juna 1999. i još mesecima nakon toga, pod NATO okupacijom bio lud. Kako to? Lud, onaj koji je stalno – osim kada zaspi u senci oraha – prisutan, duhovno pribran, razigran i pre svega čovek s obe noge na zemlji? Osoba iz zapadne Srbije, iz seoskih oblasti u blizini Drine, u mladosti bokser, i sada pokazuje svoju stamenost tako što je u igri u kojoj valja ostati s obe noge čvrsto na zemlji i u mestu, i mene i istočnog Srbina Zlatka, koji je znatno manje u pero-lakoj kategoriji od mene, uz dva tri zavrtanja ruke izbacio iz položaja? Pa kako se pokazalo ovo popovo ludilo? Njegova žena nije htela baš sve da kaže, nagovestila je samo da njen muž, što je najgore, nije mogao da drži liturgiju, družio se samo još sa dvorišnim i kućnim životinjama, tamo iza crkve, sa kokama graorkama, zečevima, golubovima pismonošama, jednim fazanom, ili bi danima, nedeljama, mesecima besmisleno u obližnjoj šupi uključivao i isključivao odavno isluženi telefon nasleđen od prve telegrafske službe u oblasti. A ludilo se još više pogoršalo od NATO bombardovanja (svako u selu znao je, inače, još mesta gde su oko Velike Hoče padale bombe sa osiromašenim uranijumom), tokom okupacije, zbog holandskih trupa koje su se protiv domaćih kosovskih Srba, drugačije nego Nemci dalje na jugu, Italijani dalje na zapadu i Francuzi na severu, navodno ponašale posebno brutalno, navodno su čak udarali seosku decu, a posebno se holandska komandantkinja urezala u sećanje time što je ljudima iz Velike Hoče navodno odricala ljudski status, što je mnogo više nego da ih samo telesno pustila da izgladne – a kao razlog tome, sumnjali su, i to ne samo popadija, da je u pitanju neka vrsta osvete za svojevremeno masakrirane hiljade Muslimana nakon pada Srebrenice, hiljadu kilometara severozapadnije s one strane Drine, u Bosni, gde su holandski UNO-vojnici, ne mrdnuvši, dozvolili da se desi masakar od strane srpske paravojske. Evo dakle opet, sveprisutne „srpske paranoje“? I pritom je pop, pod voćkom u bašti konaka, prilikom priče njegove žene o svom ludilu, tiho klimao glavom i smeškao se sebi u bradu, smeškao se i klimao glavom. Da li je to zaista bilo smeškanje? I da li je klimanje značilo potvrdu?

U isto vreme ono što je spomena vredno bilo je pola dana u kontejneru bez prozora po imenu „Rambuje“, koji je, uz konak, kuhinju i dvorište, obeležavao drugi centar enklave Velika Hoča. Ako je crkveni prostor bio u principu otvoren za sve, čak i onima koji nisu iz mesta, čak i strancima koji su se donedavno računali u neprijatelje, zapadne Evropljane, tako je ulazak kod „svetovnih“ iz „Rambujea“ bio izričito „zabranjen“, iako više u igri – neki osamljeni prolaznik sigurno ne bi došao na ideju da se pridruži kroz pristupno okno onim, kako je spolja izgledalo, lelujavim prilikama u tami i osetnoj vrelini. Osim toga, u kontejneru nije bilo više mesta do za trojicu, uvek istih, koji su se unutra skupljali dan za danom, od jutra do ko zna kada. Ta trojica su bila, takoreći, trojica najstarijih u selu, bar su se, u svakom slučaju, izdavali za takve, kao da je i to deo igre. Da, sme se sa njima sedeti, a ako bi onaj koji je vodio glavnu reč nastavio igru dalje, to je bila privilegija. To sa nedostatkom mesta je inače bila varka, mogla je dvostruko veća grupa ljudi da sedi za stolom, kao što je unutra bilo i svetlije i manje vruće nego što bi se pomislilo. I nisu sva trojica bili iste ispičuture, jedan pijanac je imao najmanje tri lica. A kako su tek tokom dugih sati starci postajali drugačiji, ne samo jedan od drugog, već i svaki za sebe. Taj koji je na početku vodio glavnu reč postajao bi sve tiši i slušao bi, kao i mi ostali, onoga ko zadugo uopšte ne bi ijednu reč progovorio, a sad je postepeno prelazio u pripovedanje, ili ulazio u neko sveže sećanje. Tu je govorio i otac našeg stanodavca, mladog vinogradara (i osim toga inženjera), jedinog u enklavi koji je upravo uspeo da lično oceđeno vino proda u centralnu Srbiju; neki restorani u Beogradu bili su njegove mušterije. Otac bolesnih bubrega, kako ne bi smetao u kući i podrumu, našao bi, makar preko dana, utočište u „Rambujeu“. Šta je on tu pričao? Na primer, o svojoj dijalizi u bolnici u Prizrenu, smeštenoj južno u dolini reke Drim, gde su ga nedeljno vozili ambulantnim kolima, a to je pričao pre svega zbog tamošnje mlade turske doktorke, koja ga je oduševljavala, jer ga je tretirala jednako kao i druge, isključivo albanske pacijente, na stranu negovatelji i ostali meštani, a koji za njega, Srbina, iako su imali iste jade kao i on, navodno ništa nisu imali do psovki. „Čovek!“ tako je hvalio Turkinju, ali prethodni govornik nije mogao da zadrži primedbu kako su Turci ophođenje učili sa „vladanjem“, „a Albanci nisu nikada“. Pomenuto „sveže sećanje“ starog pripovedača iz kontejenera je na kraju počelo kad se radilo o periodu bezvlašća i bespomoćnosti u junu 1999, nakon kraja NATO bombardovanja, dok se vojska ostatka Jugoslavije, ili što se njega tiče srpska vojska, povlačila, a srpsko stanovništvo Velike Hoče je osetilo da je ostavljeno potpuno samo. „Bio sam očajan“, pričao je – neobično je čuti takve reči iz usta starog, seoskog čoveka, uz to još na srpskom, očajan sam bio – „čitavo selo bez vode, nisam imao snage da odem, čak ni iz kuće nisam izašao, nisam jednu reč više rekao, danima – i onda je došla jedna reč koja mi je pomogla, a to je reč od mnogo ranije, ne znam kako mi je tako sveža pala na pamet, reč SABOR, stara reč za „skup“ – „skup“ celog sela, i ova reč mi je dala opet snage, tako sam ostao u Velikoj Hoči i nisam otišao, jer kada zec napusti svoj dom nikada se više ne vrati!“ Sada, pri naknadnom zapisivanju, pratim pripovedača i njegove veoma svetle oči u polumraku kontejnera, mreža puna oraha svojstvena tom mestu, tako tvrdih da još nije izmišljena krckalica koja bi ih polomila, preko puta mali šporet, toliko čađav da njegov volumen deluje udvostručeno, dok mu oblik postaje pravo bezobličje, a sedište, sedište na sklapanje, slušaočevo, moje, kao deo jednog reda, koji je opet deo mnogo dužeg reda – reda sedišta bivšeg bioskopa iz Velike Hoče (da, toga je bilo onde još u vreme Jugoslavije), a u naslonima za ruke urezana slova, jedno N, jedno A, jedno I, jedno K, jedno M i tako dalje, a da se iz gravire ne pokaže neka smislena reč, pa otkud onda u to vreme rezbarija? „Iz dosade“, reče, skočivši nazad u svoju ulogu, glavni govornik saveta staraca iz „Rambujea“, nazvanog po mestu gde su u februaru 1999. održani takozvani mirovni pregovori o „ostatku Jugoslavije“.

Zatim, na dan rastanka u Velikoj Hoči obavio sam nešto kao pravi intervju sa bračnim parom iz ovog mesta. To se desilo slučajno, išao sam uzbrdo do izvora seoskog potoka i tamo neočekivano sreo ženu koja je točila vodu, ona me je pozvala na kafu u kuću na padini, poslednju gore u enklavi. Do pitanja s moje strane nije došlo sasvim bez usiljenosti, što se s jedne strane moglo i osetiti da su njih dvoje upravo samo to i čekali, a i što sam nakon sedmice nesistematičnog sedenja okolo i motanja naokolo imao osećaj da je ovo mogućnost da se zaista nadoknadi nešto propušteno. To što je na ovaj način ispalo bila je jedina veštačka neprirodna ili izveštačena situacija tokom čitavog vremena u Velikoj Hoči. Moja pitanja, kao i odgovori mojih sagovornika, ispadali su iz onog organskog vremena koje je određivalo boravak do sada. Da li je to bilo zbog mojih rudimentarnih i standardizovanih pitanja, za koja sam svaki čas morao da se pomažem rečnikom? (To što sam opet morao da izađem na kraj bez „mog“ prevodioca s druge strane mi je ipak prijalo, oživelo, nateralo me da budem dosetljiv.) Ne, to nije bilo do mog ispitivanja. Pri kraju intervjua odgovori domaćina su sve više i više izgledali standardizovano, ili još osetnije, koncentrisani samo na jednu dimenziju. Gotovo da je delovalo kao da su njih dvoje to uvežbali, a u meni pak videli nekog zapadnog predstavnika za štampu, ili deo neke međunarodne komisije. S njihovim podacima i izjavama u uhu, koji su u potpunosti bili samo neprestano vajkanje bez tona nijanse, mogao sam da razumem – što ne znači odobravanje – zašto bi taj i taj novinar u svom članku udenuo rečcu „navodno“. Pritom se ništa od brojeva i podataka nije moglo opovrgnuti. Sa devedeset evra mesečno od strane „međunarodne zajednice“ mogao je da se finansira internat za njihovo dvoje dece koja su u Kosovskoj Mitrovici pohađala školu i fakultet, a penzija koja se iz Beograda plaćala za „prirodno“ teško bolesnog muža trošila se na kiriju za kuću (čudno koliko je poseda u selu bilo iznajmljeno – vlasnici daleko, u zemlji koja je u međuvremenu postala neka druga). Kubik drveta, koji je odobrila uprava protektorata, nije bio dovoljan ni do sredine zime. Sa tri paketa humanitarne pomoći od UN-a, sa jestivim uljem, pirinčem i konzervom ribe (ovi poslednji iz Rusije, zemlji poslednje nade kosovskih Srba), koja su svakom domaćinstvu stajala na raspolaganju, nije se moglo prehraniti na duže staze, tim pre što je kod njih živela još i treća stanarka – koja se u isto vreme, kao na komandu, na sekundu pojavila na verandi gde smo sedeli i odmah opet nestala u svojoj sobi pozadi, kao što su uopšte mnogi ljudi, sada primećujem, izlazili iz neke od kuća tamo, bili vlasnici ili ih iznajmljivali, ostavljajući utisak da su stanovnici zadnjih soba. Ne treba uopšte sumnjati u glavni razlog za žalbu: postalo je nemoguće da se, kao ranije, autobusom nabave uređaji potrebni za kuću tamo u srpskom delu Kosovske Mitrovice, čak i za one sa novcem – na povratku bi autobus iz enklave, od albanske objave nezavisnosti Kosova u februaru, bio redovno zaustavljan od strane policije, i na svaku veš mašinu, svaku grejalicu (struju ipak plaća Beograd), svaki frižider, pripisala bi se kaznena carina, tako visoka da je čak ni (relativno) imućni u enklavi više nisu mogli platiti. Doduše sve manje je dolazilo do telesnog nasilja, drugačije nego ranije, od strane UČK boraca za slobodu, uprkos povremenim gestovima koji prave pokret rezanja grkljana putnicima autobusa, kako bi stanovnike enklave podstakli da nestanu – novi metod će na kraju postati delotvorniji! A tokom čitavog ovog neprestanog žaljenja, bez ijednog tona nijanse, sedeli smo visoko iznad Velike Hoče na verandi napolju, ispred, na suncu, na blagom majskom vazduhu, uz zov kukavica, na pohabanoj sofi preko koje je bilo prostrto isluženo ćebe Nemačke savezne železnice, s pogledom na lepu baštu na obronku koja je začudo tek pomalo zasađena, okružena orasima, a iza nje još jedan osušeni vinograd (a pritom je obilan i bistri izvor Potočnice tako blizu), jedini put da sam na svoje pitanje za razbijanje jednoličnosti, koje sam se inače veoma držao, jedina opaska koja nije odgovarala temi, odgovor s one strane šeme žalopojke (možda sam je samo umislio?) koji sam dobio jeste kad sam hteo da saznam nešto o, za promenu, pokošenom prostoru pred kućom, gde nije bilo nabujale trave: „Inače bi došle zmije“. Kako je samo par sa oboda enklave pažljivo ispratio posetioca do baštenskog plota i pokazao mu prečicu iza stena na izvoru, gde je bezbroj malih ružičastih leptira čaralo po vodi, a pri njihovom uzletu bi čitav vazdušni prostor postajao ružičast. I tek tu sam saznao da su oboje izbeglice. Iz druge zemlje? Iz druge pokrajine? Ne, iz susednog sela, odmah pored.

Nisam bio ja, nismo bili mi jedini posetioci, jedini gosti tokom te majske nedelje 2008. Student iz Francuske se igrao sa decom u školskom dvorištu na izbornu nedelju – u školi je bilo izborno mesto – čitavog dana lopte. Jedna Izraelka, udadbom odvedena u Srbiju, napravila je u enklavi mali atelje za kurseve slikanja. Patrolna kola Kosovo-policije (oprostite mi za ovu igru reči) po pravilu su samo krstarila. A austrijski ili švajcarski dobrovoljci KFOR-a, koji su na sve većoj vrućini izdržali već pola dana, ili duže, na trgu ispred konaka u svojim džipovima štiteći Srbe iz Velike Hoče – pre svega na izborni dan, jer su samo naizgled isluženi kalemi bodljikave žice između enklava i okoline bili savijeni: da li je i njih trebalo posmatrati kao posetioce, kao goste? Izvesno, njih nekoliko, koji van službe nisu poštovali samo popa već i ostale. Ovi uglavnom mladi Srednjoevropljani nisu veliki izuzetak; u svakom slučaju ne baš mali broj ovih vojnika se pokazao s one strane dobrog i lošeg, kao pažljivi osmatrači, pitaoci i slušaoci, pokušali su, takođe, da nauče lokalni jezik i, doduše za sada samo izuzeci, razumeli su ga, pa čak i govorili. Bilo je, međutim, i drugih gostiju. Bile su to čudne ptičice. Govorili su, sa gotovo razoružavajućom otvorenošću, kako su ovde na Kosovu jer su u svojoj zemlji porekla imali neki problem. Kod ovih gostiju enklave radilo se o pripadnicima „mirovnog korpusa“ koji su davno pre NATO-rata kao posrednici, sudije ili upravo kao „međunarodni posmatrači“ dobili kancelarije i sve godine nakon rata i nakon martovskog pogroma 2004. ostali na položajima. Povratak kući – bili su to Nemci, a pre svega su oni ti koji su redovno birali enklave i takođe isključivo kuhinju popove kuće – izgleda da za ove bivše studente germanistike, službenike magistrata itd. više nije dolazio u obzir, iako „smo mi i naša mirovna misija počasna, jedva da je plaćena“. Nijedan od ovih trajnih stalnih gostiju nije, u deset i više godina, makar malo naučio jezik enklave: „najviše ako Ditmaru (ovde je ime promenjeno) padne na pamet da prilikom ustajanja od kuhinjskog stola kaže jedno DOVIĐENjA“, pričala je Rada, popadija, „ali i tada stalno zameni srpski sa albanskim i kaže umesto DOVIĐENjA mirupafshim. Više ni albanski ne može. Ditmar je glup.“ Na srpskom, ili posebno kod nje, ovo se čulo kao reč koja se izgovara na poseban način: „Ditmar je glup.“ A opet bi njen muž, u nekom drugom vremenu bivši poludeli pop, sedeći tu uz onaj svoj smešak rekao: „Ova kuća je Božja kuća, a ne moja. Ona je otvorena kuća i tako će ostati!“

Ne pominjući kukavice iz Velike Hoče neko mi je ispričao o problemu kukavica u centralnoj Evropi: usled otopljavanja klime sve ptice, kojima su inače kukavice posebno podmetale jaja u gnezda, ležale bi na jajima mnogo ranije, a kukavice to još nisu „znale“, te bi se našle pred praznim gnezdima. To je bio razlog što su neobavljena posla odletale dalje i što se u našim krajevima njihov zov teško gdegod više mogao čuti. Uz ovu priču sam u svojim ušima, u svojoj svakodnevnoj okolini, nosio zvuk koji je trajao do rane večeri oko, u međuvremenu, tako daleke enklave, a bilo je tako i kasnije, kao da su se sve kukavice iz srednje, severne i zapadne Evrope našle tamo dole na Kosovu. Neshvatljivo mi je samo zašto su mi pritom svi Ditmari, Manfredi i Kevini padali na pamet. Istinu govoreći, bili su, makar oni koji su imali naviku da u Velikoj Hoči sede u popovoj kuhinji, bez zlobe. Enklava je smeštena znatno više nego albansko naselje, vazduh je dobar, a pogled je pucao na jug daleko preko prizrenske ravnice, sve do planina još pokrivenih snegom u maju, iza kojih je počinjala Makedonija, gde je daleko plavetnilo već nagoveštavalo Grčku. Rakija iz te oblasti bila je tako čista i prirodna, a domaće vino, crno i belo (rajnski rizling) zasluživalo je ime vino, dok je ono monopolizovano, a samo ono se moglo kupiti po radnjama, u međuvremenu čak i srpskim, s oproštenjem u svakom pogledu bilo prevara (nepravedno bi bilo pomisliti da je nagonu da se splačina odmah ispljune doprinosila albanska reč za „vino“ verë). Ne, Ditmari se nisu ugnezdili u Velikoj Hoči; prodrli u tuđe gnezdo. Mesto, pozornica za oči i uši pod velikim nebom, služila je onima bez domovine ako ne kao domovina, onda kao pribežište. Bez ove Velike Hoče, za koju je jedno od mogućih etimoloških značenja „puno očeva“ – oni bi bili žalosno izgubljeni na Kosovu, ili uopšte. Zato su se upravo i hvatali za Veliku Hoču kao za svoju Ultima Thule. (I u zagradi neka bude spomenuto kao značajno da je bilo ipak mnogo manje bezopasnih i nezlobivih posetilaca, čak i u godinama nakon kraja rata, posetilaca za koje bi poređenje sa kukavicama bilo suviše slabo – za njih uopšte nijedna metafora sa životinjama ne bi odgovarala. Kao primer za zagradu, ona žena sa maramom oko glave i fotoaparatom, koja se pre oko godinu dana na pravoslavni vaskršnji praznik u Velikoj Hoči izdavala za „hrišćansku albansku novinarku koja deli simpatije za enklavu“. Ukoliko je uopšte i govorila, onda je to bio engleski. Tokom Božje službe trčala je neprestano između posetioca liturgije tamo-amo, napolje i opet natrag, neprestano koristeći svoju kameru, pucajući blicom na sve što se mrdalo i što nije u maloj crkvi, na popa, na ikone, slušaoce uskršnje poruke, isto tako nepokolebljiva u pokušaju da svoje objekte, odrasle i decu grupiše i pregrupiše – onda je iznenada, dok si trepnuo, nestala, a nedelju dana kasnije u hamburškom Špiglu je izašao članak u kome to, što se računalo, nikako nije bio uskršnji praznik u Velikoj Hoči, bilo je mnogo više raskrinkavanje enklave kao uporišta ratnih zločinaca, i popa kao moćnika o kome svi mali ljudi – obični anonimni svedoci, koji su rekli ono što je unapred bilo planirano za štampanje – nisu imali dobro mišljenje. „Hrišćansko-albanska simpatizerka“ bila je u stvarnosti nemački dopisnik magazina u Beogradu. Ali da se tako preobuče značilo je od samog početka doći kao neprijatelj kod ljudi iz enklave, značilo je da je imala da izveštava po predviđenoj šemi. I kamera je bila samo maska – fotografije koje su u Špiglu objavljene uz taj članak uopšte nisu poticale od nje, aparat je sigurno bio prazan, samo blicevi pravi. Ne, nikakvo poređenje sa životinjama tu nije na mestu, a naročito ne sa kukavicama, kukavice, qyqe. Jer, evo Sofoklove Antigone, lako promenjene i sa dodatim znakom pitanja: „Mnogo toga beše neuporedivo, ništa, međutim, neuporedivije od čoveka, ovakvog ili onakvog?“ O čoveče. Ah, čoveče. Ova žena, ovaj čovek se preobukao i uvukao u enklavu kako bi ratu dodao rat, što je, ako možda i nije zločin, predstavljalo narušavanje mira? Zatvorena zagrada.)

Uvek iznova u poslednjim decenijama refren da su Srbi hteli da ostvare svoje pravo na Kosmet (Kosovo i Metohiju) iz odavno zastarele, sem toga i izgubljene bitke (protiv Turaka) na Kosovu polju anno 1389. I bilo je onda veoma lako ismejati takve zahteve, kao što je recimo u Zidojče cajtungu pisalo da bi to bilo kao kad bi Bavarska danas proglasila Istru za svoju, jer je tu Kraljevina B. u XIX veku imala svoje posede. Ja ovde još nijednog Srbina od krvi i mesa nisam sreo, a posebno ne u Velikoj Hoči, koji bi o Kosovu počeo priču sa Kosovim poljem. Ako je neki stanovnik enklave uopšte i pričao o svom pravu onda je to bilo o jednom koje se izvodilo iz sadašnjosti i prošlosti što ga objašnjava, živom, nezastarelom, iz života na ovom tlu i njegovom oblikovanju od strane ljudi koji tu sada žive, sada i sada u savezu sa prethodnim životom i minulim radom roditelja, njihovih roditelja, praroditelja, prapraroditelja. Ovom pravu nije potrebna legenda, a tek mu nije potreban nikakav mit. Pravo na zemlju dolazi iz Sada i Ovde. A ovu zemlju bi ljudi iz Velike Hoče sada, tek tako, bez pitanja morali da posmatraju kao izgubljenu? I čudno je možda još da se reč pravda u mom sećanju za sve vreme čula iz usta samo malog broja ljudi iz enklave, međutim utoliko češće reč nepravda. Još mi je u uhu rečenica jednog mladog dobrovoljca iz Srednje Evrope koji je, a kako drugačije, „hteo da ostane anoniman“, o Srbima i oduzetom im Kosovu izrekao: „Velika nepravda se desila“. Ali, takav je život. Ili: takve igre igra istorija?

Kad sada u novembru pomislim na majsku nedelju u Velikoj Hoči šta mi prvo padne na pamet? To su stolice na sklapanje bivšeg seoskog bioskopa, poređane u kontejneru po imenu „Rambuje“. Niko tu nije zauzeo mesto, sedišta su prazna kao i čitav kontejner. A pritom mislim na priču iz Ljubitelja bioskopa Vokera Persija u kojoj junak jednom prilikom mudruje iznad redova sedišta, noću u napuštenom bioskopu, na nekoj periferiji u, mislim, Baton Ružu, Luizijana: kako ova prazna sedišta u noći pričaju o istrajavanju kroz godine i decenije. Da li je isto tako i sa sedištima u kontejneru, tamo u središtu enklave? Da li oni drže onaj skup, savet, sabor, od čije same reči se starac iz Velike Hoče u svom jadu uspravio? Ne znam. Ali ona su sada tu, ta sedišta, i govore svoj jezik.

U međuvremenu je decembar, sedam meseci je prošlo od posleuskršnje nedelje u Velikoj Hoči, i upravo to, svojevremeno beznačajno, dobija na značaju. Dobija? Da. Ali ne na značaju, već na simbolici. „Simbol smo mi, tumačiti se ne damo...“, izgleda da je to – održivi deo onoga što ostaje i istrajava; u svakom slučaju sada i sada, u meni. I hteo bih da ga tako prenesem, ovde i ovde.

Pijačni dan kada je Albanac, „hrišćanin“, došao u selo sa kolicima prepunim prasića, tako čistim kako samo prasad mogu biti, čisto belim. Jedno od njih sam ja onda kupio za popovu kuću. Kako je samo isprva skičalo kad je odneto u travnatu baštu iza crkve. A kako se onda umirilo nakon što je napravilo sebi svoje mesto, prohladno u gustoj travi, onako kako se inače svinje ukopavaju u golu zemlju i u blato. Male popove koke graorke su tapkale, pijučući oko njega, a psić je tamo iz svoje kućice, posmatrao, tiho kao i samo prase.

A smežurani smrčak u poseti drugoj bašti, koga je domaćica sama tamo ostavila, gde je porastao i bio nađen, u udaljenom uglu, pri korenu jedne šljive. Zašto smrčak nije bio ubran i iskorišćen za kuvanje? Odgovor: Ostavili smo ga tu da leži u nadi da će sledećeg proleća zahvaljujući jednom smrčku da naraste više njih, čitava porodica.

Jednog jutra krajem nedelje, dan uobičajenih srpskih naknadnih praznika (nakon dana glavnog praznika po nekoliko dana naknadnih praznika): zvuk zvona odjekuje sa svih strana kroz selo, sa najmanje tri od trinaest crkava, a istovremeno iz albanskog bivšeg susednog sela, duboko dole, molitva, prožimajući sve nabore planina, odjekujući iz dubine odozdo, oglašava se mujezin sa džamije odande, i istovremeno početak zavijanja svih pasa lutalica iz Velike Hoče, u sazvučju sa zvonjavom u blizini i dozivanjem iz daljine... I divlji ren, svakog jutra, proban na potoku enklave gde sam se prao, jer u stanu nije bilo vode. (Rečenica posvećena R. Kapušćinskom). I bezbroj malih bledoplavih leptira gore na izvoru potoka, na granici enklave, gde su mi četiri puta ta bezbrojna krila dodirnula uši, kao kad se prolazi kroz plavi oblak... A ono poslednje, ili pretposlednje, ili prvo jutro u Velikoj Hoči kad sam, stupivši iz svog stana kroz kapiju dvorišta na seoski trg, seo na stepenice ispred kapije, kad mi se pridružio maleni pas lutalica, kad su deca iz enklave išla u školu, kad su starci iz enklave krenuli na svoje beznadežno vedre dnevne partije, kada su se lipe sa seoskog trga zazelenele i kada je među svima nama zavladalo iluzorno saglasje, ne sa istorijom, sakloni, nego sa jutarnjim vazduhom, sa bespomoćnošću, ponavljanjem partija, sa sedenjem okolo... Naš stanodavac, koji je svoj hvale vredan kosovski rizling isporučivao navodno najboljim restoranima u Beogradu... I njegova lepa žena koju smo jedva mogli da vidimo, za koju smo na kraju saznali da je nekada bila „Kosovka devojka“, neka vrsta mis Kosova... I krupne oči i bucmasti obraščići njenog malog deteta...

Jun – decembar 2008.