Potrebne su nam rezolucije ili rešenje?

Piše: Srđan Garčević

Tokom mojih osnovnoškolskih godina, odmah nakon svrgavanja Miloševića 2000. godine, bio sam zaokupljen brojnim programima o miru i pomirenju na Balkanu koji su se pretežno prikazivali na B92 televiziji. Odlučio sam da učinim svoj doprinos pomirenju kod kuće, ili tačnije, u svojoj osnovnoj školi u Beogradu. Prvi korak bio je razgovor s prijateljem koji nam se pridružio razredu kao jedan od mnogih Srba koji su napustili Sarajevo tokom rata. Pitao sam ga za njegovo iskustvo rata, a on mi je rekao da je jedan od njegovih najboljih prijatelja ubijen tokom granatiranja. Zatim sam ga pitao šta misli o odgovornosti Srba za rat. Iako smo ulazili u pubertet, bio sam vrlo svestan da ne bih trebao dalje insistirati nakon što je moj prijatelj delovao kao da će me udariti i rasplakati se istovremeno.

Ova lekcija je bila dragocena, posebno kada sam posetio Sarajevo, gde je tema razgovora, neizbežno, s raznih strana vodila do njihovih bolnih i užasnih ratnih iskustava. Pokušaj da se ljudima nametnu apstraktni narativi o nekim od najgorih trenutaka njihovih života je uzaludan posao i, na mnogo načina, okrutan ideja. Siliti ljude da misle i govore da su njihovi članovi porodice ili prijatelji ubijeni ili proterani zbog "dobrog razloga", ili još gore, "pravednog uzroka", ili da su spašeni od "zla", u suštini je nešto što nikada nećete uspeti da postignete bez zaista represivnih mera. Uostalom, najraniji grčki tragičari su se upravo bavili nehumanosti - čak i prokletstvom - žrtvovanja porodičnih veza zarad različitih političkih ciljeva.

Međutim, to ne znači da nije potrebno stvoriti činjenično utemeljen (umesto čisto moralizirajućeg) istorijskog narativa gde ljudi razumeju šta se dogodilo i barem mogu da shvate razmere zločina i gubitke koje su počinili i pretrpeli svi uključeni, i kako su bili, nažalost, povezani.

Zato većina političkih rezolucija, bez obzira koliko se iskreno gurale, izgledaju korisno u teoriji, ali se u praksi mogu pretvoriti u prepreku pravim rešenjima prošlih neprijateljstava.

Nedavno, u slučaju crnogorskog parlamenta, odlučili su da nakon rezolucije o Srebrenici donesu sličnu rezoluciju o Jasenovcu, Mauthausenu i Dahauu.
Odluka da se komemorišu zločini Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i nacističke Nemačke ne deluje tako čudno s obzirom na to da su mnoge porodice Crnogoraca bile pogođene Drugim svetskim ratom, ili su se digle da se bore protiv Osovine ili su bile žrtve rasnih politika NDH. Na primer, porodica moje bake je proterana iz njihovog doma u Sarajevu u Nikšić zbog jednostavnog "zločina" što su Srbi. Njen otac je bio skoro pogubljen, a groblje gde je sahranjen njen mlađi brat je uništen.

Međutim, rezolucija je izazvala reakciju hrvatske vlade uprkos njihovom pravnom i kulturnom distanciranju od NDH i nedostatku sličnih reakcija Nemačke i Austrije.

Iako je Hrvatski parlament prošle godine usvojio vrlo sličnu rezoluciju koja se odnosi na Holodomor u Ukrajini i bio je jedna od 84 zemlje, zajedno sa Crnom Gorom, koje su glasale za rezoluciju o komemoraciji Srebrenice u UN-u, oni su ovaj potez crnogorskog parlamenta smatrali antagonističkim i manipulativnim, tvrdeći da služi samo da zaseni UN-ovu rezoluciju o Srebrenici, umesto potrebe crnogorskih građana da se sete svojih žrtava.

Optužba za "manipulaciju" žrtvama je uobičajena u ovakvim sporovima. Situacija postaje još gora kada ljudi zaduženi za sećanje i pomirenje ne pokazuju dovoljno pažnje, bilo u pogledu odnosa prema činjenicama ili izgledima za mir. Iako je razumljivo, na ljudskom nivou, biti donekle pristrasan protiv onih koje smatrate odgovornim za smrt svojih sunarodnika i porodice, to je poriv koji treba suzbiti kada ste zaduženi za zvanične institucije koje treba da pričaju o ovim užasnim pričama, posebno pred globalnom publikom. Nažalost, nedavni primer uključuje istaknutu osobu zaduženu za sećanje koja je olako shvatala nedavno nasilje protiv civila druge etničke grupe. Nasuprot tome, neki političari svojim nastupom pokazuju brigu o ratnim zločinima, ali nikada ne dopuštaju da se oni istražuju na nepristrasan način.

Ovi fenomeni su nažalost neizbežni, i uvek se može optužiti za licemerje. Kako je Rory Yeomans, britanski istoričar i ključni istraživač zločina u NDH tokom Drugog svetskog rata, eleganto rekao u svom nedavnom tekstu za Balkan Transitional Justice / Balkan Insight: "Takođe nije zdravo da se nekim žrtvama genocida i masovnih ubistava odaje počast u ime pomirenja i dobrih komšijskih odnosa, dok je odavanje počasti drugima viđeno kao inflamatorni i provokativni etnonacionalizam, ni najmanje zato što takav dvosmerni pristup podstiče ogorčenost i nacionalističko prisvajanje prošlosti."

Međutim, glavno pitanje treba da bude da li sve ove rezolucije zaista rešavaju išta.

Moj prijatelj iz osnovne škole i njegova porodica su se vratili u Sarajevo sredinom 2000-ih, nadajući se obnovi njihove zajednice. Kada smo se sastali u starom restoranu sa ćevapima u centru grada 2011. godine, rekao mi je kako se druži sa prijateljima sa univerziteta svih etničkih grupa i kako se stvari poboljšavaju.

Kada smo se sastali deceniju kasnije, 2022. godine, njegov pogled na situaciju je bio mračniji. Smatrao je da je društvo u Bosni i Hercegovini duboko podeljeno. Njegov pogled nažalost potvrđuje sve više napetu situaciju u zemlji. Možda je vreme da se borimo za rešavanje pravih problema umesto za nove rezolucije koje se čini da ne pomažu.