Pregovori o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine: Zapad mora da premosti razdor

Piše za Kosovo Onlajn: Helena Ivanov, naučna saradnica u Istraživačkom centru Henri Džekson

Još jedan mesec, još jedan izazov na Kosovu – ovog puta je u pitanju ponovno otvaranje mosta na reci Ibar. Most, koji deli grad Mitrovicu, razdvaja pretežno srpski sever od većinski albanskog juga. Uprkos brojnim diskusijama unutar tekućih pregovora o normalizaciji između Beograda i Prištine, napredak je minimalan. Trenutno je postignuto privremeno rešenje: most je otvoren za pešake, ali ostaje zatvoren za sav ostali saobraćaj.

Ranije ove godine, Vlada Kosova, pod vođstvom premijera Aljbina Kurtija, odlučila je da u potpunosti otvori most na reci Ibar, što je izazvalo ogorčenje i proteste među srpskim stanovništvom na Kosovu. Mnogi u Srbiji, uključujući Vladu Srbije i Srbe na severu Kosova, osudili su ovaj potez kao jednostranu akciju Kosova, tvrdeći da bi ovo moglo dovesti do eskalacije postojećih tenzija u regionu. Međunarodna zajednica deli ove zabrinutosti, pri čemu su zemlje Kvinte (SAD, UK, Francuska, Nemačka i Italija), zajedno sa EU i KFOR-om (mirovnim snagama NATO-a na Kosovu), jasno izrazile protivljenje ovoj odluci. Oni su insistirali da se sve odluke u vezi sa ponovnim otvaranjem mosta moraju rešavati u okviru razgovora o normalizaciji između Beograda i Prištine, posredstvom EU.

U odgovoru na snažne reakcije međunarodnih partnera, premijer Kurti je ublažio svoj stav, uveravajući da neće preduzimati neočekivane poteze u vezi sa ponovnim otvaranjem mosta. Međutim, takođe je naglasio da neće dozvoliti da se ovo pitanje odlaže na neodređeno vreme. Budućnost mosta ostaje neizvesna, a da li će on na kraju biti otvoren, i dalje je pod znakom pitanja. Dok je međunarodna zajednica možda uspela da izvrši pritisak na premijera Kurtija da odloži ponovno otvaranje, bliža analiza proteklih nekoliko godina otkriva ozbiljniji problem – postepeno slabljenje uticaja međunarodne zajednice u regionu.

Na primer, u poslednjih nekoliko godina, premijer Kurti je više puta preduzimao jednostrane akcije, često zaobilazeći međunarodne zabrinutosti. Ove akcije su uključivale zabranu korišćenja srpskog dinara, što je izazvalo značajne probleme za Srbe na severu Kosova koji svoje plate i penzije primaju u dinarima, ili zatvaranje srpskih pošti. U mnogim od ovih slučajeva, međunarodna zajednica se protivila takvim jednostranim potezima i povremeno uspevala da odloži njihovu implementaciju, ali na kraju nije uspela da ih spreči.

Iako je međunarodna zajednica uvela neke mere protiv Kosova kao odgovor na ove akcije, te mere su se pokazale nedovoljnim da odvrate Vladu Kosova od nastavka donošenja i sprovođenja jednostranih odluka.

Mogućnost preduzimanja jednostranih poteza bez suočavanja sa značajnim posledicama opasna je igra na Balkanu. Rizikuje podsticanje svih strana da deluju na sličan način, što bi na kraju moglo dovesti do haosa – haosa u kojem obično najviše pate obični ljudi. Ako je međunarodna zajednica ozbiljna u pogledu očuvanja stabilnosti u ovom krhkom regionu, ključno je da se sve odluke i politike donose u okviru razgovora o normalizaciji.

Međutim, ova sposobnost da se deluje jednostrano bez suočavanja sa značajnim posledicama takođe je imala negativan uticaj na pregovore o normalizaciji, koji su u najboljem slučaju u zastoju, a u najgorem na ivici neuspeha. Prošlo je više od decenije otkako je potpisan Briselski sporazum, ali mnoge njegove odredbe ostaju neimplementirane, uključujući i formiranje Zajednice srpskih opština. U međuvremenu, politički predstavnici Srba na Kosovu nastavljaju bojkot političkih procesa, što dodatno otežava napore ka normalizaciji.

Slično tome, dva sporazuma verbalno prihvaćena u Briselu i Ohridu 2023. godine inicijalno su probudila nadu, ali su dovela do malo konkretnih promena na terenu. Zapravo, većina rundi razgovora bila je praćena novim rundama eskalacije na Kosovu, što je kulminiralo incidentom u Banjskoj prošle godine, gde je u razmeni vatre poginuo jedan pripadnik kosovske policije i tri srpska naoružana lica. Sve ovo ukazuje na krhko i pogoršano stanje procesa normalizacije.

Svakako, i Beograd i Priština snose odgovornost za svoje neuspehe u angažovanju u konstruktivnom dijalogu i implementaciji svojih obaveza iz sporazuma. Međutim, uloga međunarodne zajednice u trenutnom zastoju ne može se zanemariti. Korak po korak, međunarodni partneri su dozvolili da ključna pitanja ostanu nerešena, što nas je dovelo do situacije u kojoj se danas nalazimo. Iako situacija možda nije katastrofalna, i region nije na ivici rata kako neki tvrde, stanje je daleko od zadovoljavajućeg.

Ne treba praviti grešku – ovaj zadatak je od početka bio izazovan – na kraju krajeva, bavimo se dvema stranama čiji su politički ciljevi fundamentalno suprotstavljeni. Malo ko bi pozavideo onima koji su zaduženi za posredovanje u razgovorima o normalizaciji. Ipak, ta teškoća ne može opravdati neaktivnost. Međunarodna zajednica odgovorna za Balkan mora se suočiti sa surovom realnošću da ovi razgovori propadaju, a narod Kosova, svih etničkih pripadnosti, plaća cenu.

Gledajući unapred, ključno je da sve strane ispune svoje obaveze, a da međunarodna zajednica pronađe efikasne načine da osigura da se to i dogodi. Ulozi su preveliki za bilo šta manje od toga.