Šta govori stav albanskih političara da neće biti normalizacije pre priznanja Kosova?

"Aktuelna vlast na Kosovu opredelila se da do svog glavnog cilja proba da stigne potpuno ‘nenormalizujući’ odnose sa Srbijom, da pravljenjem stalnih kriza izdejstvuje priznanje. Uz ovakvu ekstremnu političku filozofiju Aljbina Kurtija za normalizaciju mesta nema”

Priredio: Miloš Garić

Normalizacija odnosa kao objektivno najvažniji interes za Srbe i Albance na Kosovu i Metohiji, ali i na prostoru čitavog Balkana, u ovom momentu deluje kao nemoguća misija, a da stvar bude gora, strane se svakim danom sve više udaljavaju po tom pitanju, što mogućnost novih tenzija i nestabilnosti stalno drži na visokom nivou.

Bivši glavni pregovarač Kosova u dijalogu Beograda i Prištine Avni Arifi, komentarišući izjavu portparola EU Petera Stana, da je priznanje Kosova od strane Srbije daleko i da je sada cilj normalizacija odnosa, kazao je pre nekoliko dana da “do normalizacije odnosa ne može doći bez međusobnog priznanja”. Slično su više puta ponovili ministri iz Kurtijevog kabineta, kao i sam lider Samoopredeljenja, ali i pojedinci iz albanskih intelektualnih krugova poput Vetona Suroija.

"Normalizacija odnosa bez međusobnog priznavanja neće se desiti. Naprotiv, ovom normalizacijom na koju poziva EU ozbiljno su ugroženi mir i stabilnost na Balkanu", kaže Arifi, i kao da iznosi nove pretnje Srbima, ali i zapadnim posrednicima i saveznicima.

Slušajući neubedljive i neuspešne pozive autoriteta iz EU i SAD u pogledu nužnosti normalizovanja odnosa Srba i Albanaca, dok se iz Prištine konstantno odbija svaka takva ideja, svedočimo zapravo krahu zapadne politike koja je prošle godine bila čak ozvaničena nemačko-francuskim planom i podrazumevala je nametnuta rešenja, ali je sa sobom vukla repove ogromne nedoslednosti iz nekih ranijih vremena i propalih sporazuma.

U situaciji kada na Kosovu i Metohiji traje snažna sistemska diskriminacija Srba, hapšenja bez stvarnog povoda, nelegalna eksproprijacija, otima se i uništava imovina, uz zabranu srpske robe i opštu ugroženost i nebezbednost Srba i njihove kulturne baštine, logika govori da bi prvi korak ka normalizaciji odnosa trebalo da bude, makar postepen, prestanak ovakvog trenda u ponašanju vlasti i ekstremnih albanskih grupa. Uporedo bi moglo da počne da se razgovara o sprovođenju celog Briselskog sporazuma iz 2013. godine, dakle i o uspostavljanju Zajednice srpskih opština.

Zvanična Priština, međutim, želi to sve da preskoči i priznanje Beograda smatra isključivim uslovom normalizacije. Kurti zajapureno traži potpis na francusko-nemački predlog, kao da bi to njega onda nateralo da počne da poštuje obaveze i prestane sa brutalnim progonom Srba. U najmanju ruku, čudan način da se dobije poverenje čak i najnaivnijih briselskih činovnika, a kamoli obespravljenih pripadnika srpske zajednice na Kosovu, i južno i severno do Ibra. 

Poslanica Pokreta Samoopredeljenje Jeta Statovci otišla je čak i korak dalje, pa je hladnokrvno saopštila da je Kosovo uložilo dovoljno napora da normalizuje odnose sa Srbijom, ali da Beograd to odbija.

Suština politike Samoopredeljenja

Politikolog Ognjen Gogić kaže da takve izjave na najbolji način sažimaju politiku koju Samopredeljenje vodi od kada je preuzelo vlast na Kosovu.

"Od kada je postao premijer Kosova, Aljbin Kurti govori kako je međusobno priznanje između Srbije i Kosova za njega polazna osnova za bilo kakve dalje razgovore. To je pristup koji je Kurti konzistentno demonstrirao u odnosima sa Srbijom. To je u osnovi njegovih najava o reciprocitetu kao novom principu dijaloga. O čemu se zapravo radi? Albanska politička elita na Kosovu je generalno uvidela da su dometi međunarodne afirmacije kosovske državnosti ograničeni bez priznanja Kosova od strane Srbije. Kosovo je dostiglo nivo međunarodne priznatosti koji je moglo bez priznanja od strane Srbije. Kosovo ne može da ide dalje od toga, sve dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova. Bez priznanja od strane Srbije neće uslediti niti priznanja od strane drugih država, niti Kosovo može da postane deo ključnih međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene nacije, pa ni Evropska unija. To je nešto što su na Kosovu svi uvideli”, objašnjava Gogić za Kontekst.

Međutim, dodaje, među albanskim strankama postoji razlika kako se prema tome odnose.

"Stranke koje su prethodno vodile vlast na Kosovu shvatile su da se Srbija ne može naterati da prizna Kosovo. One su zato prihvatile da budu deo dijaloga čija suština je bila u tome da se nađe neki model da se sarađuje i izgrađuju odnosi u uslovima kada se Srbija i Kosovo međusobno ne priznaju. To je suština tog procesa normalizacije koji se vodi u formi dijaloga pod okriljem Evropske unije. Normalizacija u tom kontekstu znači da Srbija i Kosovo traže i nalaze način da normalno sarađuju i čak razvijaju odnose u odsustvu međusobnog priznanja i uspostavljenih diplomatskih odnosa”, ukazuje Gogić.

Kada je Samoopredeljenje došlo na vlast, međutim, okrenut je novi list.

"Aljbin Kurti je shvatio da takav proces nikada neće dovesti do priznanja Kosova od strane Srbije, jer to i nije njegova svrha. Samim tim ni Kosovo nikada neće moći da dođe do pune međunarodne priznatosti svoje državnosti. Iz tog razloga se aktuelna vlast na Kosovu opredelila da „nenormalizuje” odnose sa Srbijom. Sve krize koje su na Kosovu izbijale tokom poslednje tri godine imale su istu svrhu, a to je da drže otvorenim pitanje priznanja Kosova od strane Srbije. Strategija vlade Aljbina Kurtija je da pravljenjem kriza isprovocira razgovor o međusobnom priznanju. Takav pristup počiva na političkoj filozofiji Aljbina Kurtija, da se ciljevi mogu postići jedino radikalizacijom. Tokom svake krize Kurti je poručivao da se ona može rešiti tako što će Srbija priznati Kosova. Pritom je njegova namera bila da zapadne zvaničnike pridobije za stav da se stabilnost može postići jedino međusobnim priznanjem Kosova i Srbije. Dakle, zamisao je krizama prikazati kako su odnosi „nenormalni”, a onda međusobno priznanje predstaviti kao jedino moguće rešenje za normalizaciju”, napominje Gogić.

Izjave o priznanju Kosova od strane Srbije, kao uslovu za normalizaciju odnosa, dodaje, znače upravo to što govore.

"Aktuelna vlast na Kosovu nije zainteresovana ni za kakvu normalizaciju odnosa i uspostavljanje saradnje sa Srbijom ukoliko tome ne prethodi zvanično priznanje Kosova od strane Srbije. To, drugim rečima znači opredeljenje za „nenormalne” odnose jer se veruje da upravo to može da dovede Kosovo do cilja kome teži. U praksi to znači da će Kurtijeva vlada nastaviti da izaziva krize, kao što je to i prethodno činila, kako bi držala pažnju zapadne javnosti na Kosovo u nameri da je pridobije za stav da nema normalizacije odnosa bez međusobnog priznanja”, zaključuje Gogić.

Navikli na podršku mentora

Milana Vuković iz Centra za društvenu stabilnost istakla je da je albanska strana navikla na kontinuiranu podršku zapadnih mentora, i da je to razlog zašto Kurti uslovljava način normalizacije odnosa sa Srbijom i srpskim narodom.

"U pokušajima da tzv. Kosovo konačno postane međunarodno priznata država i članica Ujedinjenih nacija i ostalih međunarodnih organizacija, svaka izjava nekog zapadnog zvaničnika u kojoj se državi Srbiji priznanje nezavisnosti njene južne pokrajine ne stavlja kao apsolutni imperativ na njenom evropskom putu, u prištinskoj javnosti dočekuje se na nož. Nedavne izjave ambasadora SAD u Beogradu Kristofera Hila, ali i portparola EU Petera Stana da „uslov Srbije za ulazak u EU neće biti priznanje, već normalizacija odnosa sa tzv. Kosovom“, nisu godile ušima Prištine. Činjenica je da EU još uvek nije zauzela zajednički politički stav i ne priznaje tzv. Kosovo kao suverenu državu, budući da se tome protivi pet njenih članica, iako je sama EU imala značajnu ulogu u procesima koji su i doveli do jednostranog proglašenja nezavisnosti”, podseća Vuković.

Narativ o nezavisnosti, dodaje, koji zastupa albanska politička garnitura predstavlja veliki kamen spoticanja u dijalogu Beograda i Prištine i osnovni je razlog flagrantnog kršenja svih do sada potpisanih međunarodnih sporazuma sa njihove strane.

"Umesto da prihvati ispunjenje međunarodno preuzetih obaveza, režim Aljbina Kurtija doživljava to kao „ustupak“ Beogradu. To se najbolje ogleda u njihovom bezmalo jedanaestogodišnjem odbijanju da osnuju Zajednicu srpskih opština. Istini za volju, zeleno svetlo za ovakvo ponašanje prištinske vlasti dobijaju od tih istih evropskih institucija, iako bi upravo one trebalo da budu garant ispunjenja potpisanih sporazuma! Sitne packe u vidu nekakvih saopštenja i deklarativnih osuda dovele su do čitavog niza jednostranih mera  kojima se ugrožava egzistencijalni opstanak Srba na Kosmetu, poput zabrane korišćenja dinara kao valute i uvoza robe iz centralne Srbije, ali i nerešenog pitanja statusa i imovina SPC na Kosmetu. Svakako najveća pretnja miru u južnoj srpskoj pokrajini jeste naoružavanja Kosovkih bezbednosnih snaga, protivno Rezoluciji 1244 i ostalim međunarodnim dokumentima”, ukazuje Vuković.

Na ovaj način, ističe, Kurti konstantno podriva mir i preti militarizacijom u rešavanju političkog problema Beograda i Prištine, što dovodi do povećanih tenzija na terenu.

"Evidentno je da kosovskim političarima odgovara ovakva politička klima i dalje upropaštavanje odnosa sa Beogradom, budući da oni drugi politički program nemaju. Nemoćni da reše nagomilane unutrašnje probleme, poput siromaštva, velike stope nezaposlenosti, migracije stanovništva, oni konstantno ističu „srpsko pitanje“ u prvi plan, predstavljajući Srbe i Beograd kao glavne krivce za sve loše što se dešava u njihovoj lažnoj državi. Na taj način pokušavaju da skrenu fokus javnosti sa gorućih pitanja i povećaju svoj politički rejting, kako bi za sebe kupili još neko vreme na čelu prištinskih institucija. Kako nemaju šta drugo da predstave građanima kao uspeh, Kurti i njegovi saradnici jedino mogu da im prodaju priču da su im stvorili „nezavisnu i međunarodno priznatu državu“. Ipak, kako im kao prepreka za ostvarenje tog cilja prkosno stoji država Srbija, jasno je da kosovski Albanci neće birati sredstva u ostvarenju tog cilja. Naravno, uvek na štetu srpskog naroda”, zaključuje Milana Vuković.