Sve snažnija vojna saradnja Ankare sa Albancima: Šta planira Turska na Balkanu?

Kurti i Erdogan
Izvor: Twitter

“Turska projektuje svoju moć na Balkanu, na isti način kao što to već radi u Libiji, Kataru i Somaliji, gde ima kontigente od po nekoliko hiljada vojnika. Spoljna politika Ankare ovde radi po doktrini koju je postavio bivši šef diplomatije Ahmet Dautoglu, a to je igra na kartu tesnih veza sa Albancima i Bošnjacima“

Priredio: Miloš Garić

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, nakon sastanka sa Aljbinom Kurtijem pre dva dana, najavio je da će Ankara nastaviti da Kosovu pruža podršku na svim poljima, a analitičari ističu da bi jedna od mogućih poruka njihovog susreta mogla da bude i pokušaj Erdogana da od zemalja Zapada preuzme posredovanje u dijalogu Beograda i Prištine.

Već dugo se u upućenim krugovima govori o ambicijama Erdogana da oživi nekadašnji uticaj Osmanske Turske na Balkanu, a okolnosti mu u prethodnih nekoliko godina idu u prilog. Turska kao članica NATO pakta trenutno ima višedimenzionalnu ulogu na ovom prostoru: funkciju komandanta snaga KFOR, formiranje vojne baze Sultan Murat na Kosovu, strateško vojno oslanjanje na Albaniju, koja učestvje u vojnim vežbama Turske, ugovore o vojnoj saradnji sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, kao i naoružavanje i obuku snaga KBS, uključujući i osposobljavanje njihovih pilota za helikoptere.

Ovde treba naglasiti da je Albanija glavni oslonac turskog uticaja na Balkanu, kroz bilateralni ugovor dve zemlje, kojim je uspostavljen Visoki savet za stratešku saradnju, što je podiglo saradnju na najviši nivo.

Nedavna zajednička vežba Kosovskih bezbednosnih snaga i Oružanih snaga Albanije u bazi Biza, po tumačenju dobrih poznavalaca bezbednosne politike, zato u širem kontekstu u stvari pokazuje agresivan prodor turskog uticaja na Balkan i prema Srbiji. 

Prelazak sa meke na tvrdu moć

Albanske vlasti na Kosovu intenzivirale su nabavku naoružanja i vojne opreme nakon promene zakona 2018. godine, a ključnu ulogu u tom procesu, kada je reč o ozbiljnijim nabavkama nemaju zemlje Zapada, već upravo Turska. Ankara želi da unapredi sposobnosti KBS, pa im je između ostale opreme isporučila i samohodne minobacače kalibra 120 mm, kao i vrlo sposobne, moćne bespilotne letilice “bajraktare”.

Šta sve ovo govori o planovima Turske na Balkanu i na koji način će se odraziti na dalje odnose Beograda i Ankare?

Vojno-politički komentator Ivan Miletić upozorava da na ovu temu treba imati u vidu podatak da se u Turskoj oko šest miliona stanovnika izjašnjava da ima albansko poreklo.

"Sama Turska, ima takav geostrateški položaj, nasleđen od Otomanske imperije, koji ima uticaj i na nju kao državu, kao što i ona ima uticaj na  svoje neposredno geopolitičko okruženje, a pre svega na dešavanja na Balkanu, severnoj Africi, Bliskom istoku, Crnomorskoj regiji, Kavkazu i centralnoj Aziji. Upravo iz tog razloga Turska je do 2010. imala jasnu politiku meke moći, prema ovim regionima, kako bi svoju ekonomsku moć, mogla da projektuje u pravcu stabilizacije kretanja u njima. Tu se najbolje izdvaja inicijativa Organizacija Turkih zemalja, gde je posmatrač i Mađarska“, ukazuje Ivan Miletić za Kontekst.

Pored ovoga Turska je imala i strategiju odnosa mira i stabilnosti prema svom okruženju, što je podrazumevalo da se postavlja kao most između Amerike i Rusije, Evrope i Bliskog istoka, Centralne Azije i Severne Afrike, Kavkaza i Balkana.

"Sa početkom Arapskog proleća 2010. Turska je zauzela stranu pobunjenih masa protiv diktatorskih režima, kako bi osnažila svoj uticaj u regionu i arapskom svetu. Međutim, ta pozicija ju je uvukla u sukobe u Siriji i Iraku. Kao krajnji rezultat svega Turska sada ima u ovim zemljama više od 150 vojnih ispostava - baza, kampova i kasarni. Arapsko proleće se tako nametnulo kao prekretnica u spoljnopolitičkoj strategiji Turske, koja je napustila politiku meke moći i okrenula je u potpunosti politici tvrde moći. Ova promena je dovela do toga da Turska sada ima vojne baze u Libiji, Somaliji, Kataru i Sudanu, uz postojeću vojnu infrastrukturu u Siriji i Iraku, dok na Balkanu koristi prisustvo u NATO paktu, kako bi ostvarila projekciju svoje vojne moći - Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina“, napominje Miletić.

Nevladina organizacija „Institut nove linije“ je objavio zanimljivu analizu tvrde moći Turske, u članku pod naslovom "Mapiranje uspona turske tvrde moći“, objavljenom 24. avgusta 2021. godine.

"Zaokret sa meke moći Turske, na tvrdu moć, vidljiv je jasno na Balkanu. Politika Turske na Balkanu je u skladu sa preporukama i zalaganjima bivšeg ministra inostranih poslova Ahmeta Dautoglua, koji je zasnovao doktrinu spoljne politike po kojoj Turska na Balkanu treba da se oslanja na Bošnjake i Albance, jer oni gaje ista osećanja prema Turskoj, kao i Srbi prema Rusiji. Ova doktrina je zasnovana na tome da Turska, kao regionalna sila, treba da ponudi alternativu balkanskim zemljama za pauzu u proširenju EU, što je uzrokovalo da su zemlje Zapadnog Balkana ostale u predvorju EU, bez jasnog signala kada će doći do nove faze proširenja na zapadni Balkan“, objašnjava Miletić.

Tvrda moć Turske je dovela i do ekonomskih pogodnosti u njoj samoj, jer se oslanjanjem na jačanje vojno-induskog kompleksa, širenjem vojne moći u okruženju i značajnim uvećanjem izvoza vojne industrije, dovelo do toga da je Turska postala strateški samostalna zemlja.

"Tri četvrtine vojnih nabavki turska vojska vrši od domaćih proizvođača, što je za krajnji rezultat proizvelo da je Turska prestala da bude jedan od najvećih uvoznika vojne opreme na svetu, a bila je treća, i postala jedan od vodećih izvoznika vojne opreme, na 13. mestu. Upravo iz tog razloga i Balkan je postao destinacija izvoza turske vojne opreme. Uz sve ovo Turska kao pomorska regionalna sila i članica NATO pakta, pokrenula je doktrinu koja se zove “Plava otadžbina”, što podrazumeva uspostavljanje suvereniteta nad svojim teritorijalnim vodama, ali i jačanje kapaciteta mornarice, što će joj omogućiti da realizuje nabavku nosača vazduhoplova i tako ostvari projekciju moći u Mediteranu, Jonskom i Crnom moru, ali i pristupi lukama u Albaniji, sa kojom je potpisala strateško partnerstvo“, navodi Ivan Miletić.

Neprijateljska politika prema Srbiji

Turska na ovaj način, jasno je, projektuje svoju moć na Balkanu, na isti način kao što to već radi u Libiji, Kataru i Somaliji, gde ima kontigente od po nekoliko hiljada vojnika.

"Rastuće tenzije između NATO i Rusije daju Turskoj značajnu stratešku važnost, na južnom krilu NATO, i samim tim i mogućnost da ispregovara svoj veći vojni uticaj na Balkanu, kako bi obezbedila zaleđe snagama koje su već stacionirane na granici prema Rusiji, u Rumuniji. Mogućnost da unilateralno projektuju vojnu moć uz pomoć mornaričkih platformi, omogućiće Turskoj, da i u slučaju da NATO mora da usresredi svoje snage prema izazovima koje nametne Rusija, Turska usmeri svoje snage, kao novi žandarm na Balkanu. Ovo se pogotovu nameće kao zaključak jer Turska uveliko radi na obuci, integraciji i taktičkoj uvežbanosti sa vojskom Albanije, ali i bezbednosnim snagama u Bosni i Hercegovini i snagama KBS na Kosovu“, zaključuje Miletić.

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dragana Mitrović za Kontekst konstatuje da Turska pokazuje svoj štetni uticaj u našem regionu, sve manje prikriveno, ponašajući se kao neprijateljska država prema Republici Srbiji.

“Retorički, turski predsednik tobože grmi zbog zločinačkog ophođenja izraelskih trupa prema Palestincima u Gazi, dok u stvari jedva, pod pritiskom javnosti, prekida da kupuje naftu od izraelske države, te da intenzivno vojno sarađuje sa njom direktno i preko Azerbejdžana. Ne samo da je Turska glasala i podržala sramnu rezoluciju o Srebrenici u UN, koja donosi samo nove podele i razdor među komšijama i destabilizuje čitav region, već nastavlja da kao izvršilac prljavih poslova NATO naoružava OVK preobučenu u tzv. vojsku Kosova. Iako tamo ne sme biti drugih oružanih formacija osim KFOR i naših oružanih snaga”, objašnjava Mitrović.

Turska je, dodaje, sebi dala pravo da na okupiranom delu teritorije Srbije naoružava formaciju čiji je cilj teror nad srpskim življem na KiM i priprema za sukob sa vojskom Republike Srbije, sudeći prema vrsti naoružanja koje dobijaju.

“Najnoviji verbalni ispad turskog predsednika, kada je izraelskog premijera uporedio sa Hitlerom i Karadžićem i Miloševićem, pokazuje svu zatucanost i zlonamernost njegove politike i veliko neprijateljstvo prema našoj državi i narodu i nameru da projektuje u našem regionu svoj zloćudni uticaj. Ukoliko želi da održava dobre odnose sa Srbijom, moraće da pronađe kompas i vrati se na put razuma, pristojnosti i konstruktivnosti u odnosima”, zaključuje Dragana Mitrović.