Zaboravljeni pogrom - Romska tragedija na Kosovu 1999. godine (1): Po drugi put u jednom veku Srbi i Romi ponovo postali mete

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Romi predstavljaju najveću svetsku naciju bez matične države, rasutu širom planete, a prema rečima istoričara Ksavijea Rija, čine „najdugotrajniju dijasporu u istoriji čovečanstva”. Njihovo poreklo i istorijski tok migracija obavijeni su brojnim mitovima i tumačenjima, ali je neosporno da vekovima čine neraskidiv deo evropskog kulturnog i demografskog pejzaža.

Romski narod vekovima je bio izložen marginalizaciji, diskriminaciji i progonima širom Evrope. Istorija Roma, često svedena na beleške u fusnotama velikih sukoba, nosi teške tragove nasilja i stradanja, a retko dobija priznato mesto u kolektivnoj memoriji. Nakon inkvizicijskih progona, ropstva u jugoistočnoj Evropi, romski narod suočio se sa najmračnijim poglavljem u svojoj istoriji – Drugim svetskim ratom, prošavši kroz pakao koncentracionih logora, u kojima je stradalo 500.000 Roma, a gotovo ostavši bez prava da se njihova patnja nazove pravim imenom – genocidom. Ovaj zločin, poznat pod nazivom „Porajmos” („proždiranje”), još uvek nije u potpunosti priznat ni dokumentovan, a sećanje na njega ostaje na marginama evropske istorijske svesti, kao što ostaje nevidljivo i njihovo stradanje u savremenim konfliktima.

Krajem 20. veka, na prostoru Kosova i Metohije, romska zajednica suočila se sa masovnim nasiljem, progonom, ali i uništavanjem identiteta, živeći u atmosferi straha i povratka ideoloških obrazaca revidiranog nacizma, principa Nirnberških zakona o „čistoj rasi”, dok se nad romskim identitetom i kulturnim nasleđem sprovodio sistematski oblik kulturnog genocida. O ovom stradanju retko se govori, a glas Roma gotovo da ne dopire do uha međunarodne javnosti.

Cilj ovog izlaganja jeste da osvetli upravo ovaj zaboravljeni deo istorije – stradanje Roma tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1999, te da doprinese razumevanju kontinuiranog nasilja koje je usmereno ne samo na fizičko uništenje već i na kulturno brisanje jednog od najugroženijih evropskih naroda. Takođe, ovo je i svojevrsna opomena medijima i međunarodnim institucijama koje su zanemarile njihovu tragediju, te doprinele kulturnom genocidu nad Romima kroz informativnu tišinu i društvenu nebrigu.

Istorijski obrazac diskriminacije Roma kulminirao je na Kosovu i Metohiji tokom i nakon bombardovanja SR Jugoslavije od strane 19 članica Natoa, 1999. godine. Tada su brojni Romi bili označeni kao navodni saradnici režima Slobodana Miloševića, što je poslužilo kao povod za nasilje, etnički motivisane napade i masovno proterivanje od strane ekstremista iz redova albanske zajednice. Stotine romskih kuća je spaljeno, njihova naselja su uništena, a čitave zajednice raseljene – najčešće bez ikakve mogućnosti povratka.

No, nasilje nad Romima nije imalo samo fizičku, već i duboku simboličku i identitetsku dimenziju. Kulturni genocid, iako pravno neformalizovan pojam, podrazumeva sistematsko uništavanje jezičkog, obrazovnog, verskog i identitetskog tkiva jednog naroda. Na Kosovu je ovaj oblik nasilja bio posebno izražen 1999. godine, kada je ukinuta romska redakcija Radio-televizije Priština – Anglunipe, prva takva u svetu u okviru javnog servisa. Osnovana 1985. godine, ova redakcija je proizvodila informativni, kulturni i obrazovni program na romskom jeziku, čineći važan stub očuvanja i afirmacije romskog identiteta na Balkanu. Njeno ukidanje, uz progon zaposlenih novinara, predstavlja pokušaj sistematskog brisanja prisustva Roma iz medijskog, kulturnog i javnog prostora Kosova.

Svedočenje Sejdija Hisenija o ukidanju Romske redakcije, progonu romskih novinara i tišini međunarodne zajednice samo je jedan od primera ove šire strategije brisanja kolektivnog pamćenja. Njegova izbeglička sudbina i borba za očuvanje identiteta u emigraciji osvetljavaju gubitak jedne generacije romske elite – novinara, nastavnika, umetnika – koji su mogli biti nosioci romske kulturne obnove na Balkanu.

U javnim i diplomatskim krugovima, međutim, pitanje odgovornosti za ove događaje često ostaje prećutano. Tokom prvog intervjua sa generalnim sekretarom Natoa Jensom Stoltenbergom koji sam uradio za list „Politika”, čiji sam specijalni dopisnik, u januaru 2018. godine, podsetio sam Stoltenberga na njegovo detinjstvo u Beogradu, što je on srdačno prokomentarisao: „Još imam lepe uspomene na detinjstvo u Beogradu. Zadržao sam bliske odnose sa ovom zemljom.” 

Međutim, u narednom intervjuu, osamnaest meseci kasnije, izneo sam stav zapadnih novinara – Sarža Halimija i Pjera Rambea – koji su u francuskom Mondu konstatovali da je Severnoatlantska alijansa bombardovala Jugoslaviju na osnovu neutemeljenih izveštaja o humanitarnoj katastrofi. Evo njegovog odgovora:

„Kada je Nato pokrenuo operaciju savezničkih snaga, u martu 1999, glavni motiv ove teške odluke bio je da zaustavi humanitarnu katastrofu koja se tada odvijala na Kosovu. Do kraja 1998. godine politika predsednika Miloševića primorala je više od 300.000 Kosovaca da napuste svoje domove. Sporazumi o prekidu vatre su kršeni, a pregovori su zaustavljeni.

Ujedinjene nacije i Kontakt grupa uložili su intenzivne napore da doprinesu mirnom rešenju, ali na kraju ni međunarodni diplomatski pokušaji nisu rešili sukob. Savet bezbednosti UN u nekoliko navrata isticao je zabrinutost zbog humanitarne situacije na Kosovu i zbog sve većeg broja izbeglica isteranih iz sopstvenih domova kao pretnje međunarodnom miru i bezbednosti. Imajući u vidu krizu koja se rasplamsavala, upotreba sile od strane Natoa nije shvaćena olako. Nikada nije. Ali istorija je pokazala da je bila i neophodna i legitimna, jer je zaustavila nasilje, a izbeglice su mogle da se vrate kući. Misija Natoa KFOR, pod mandatom UN, pomogla je da se na Kosovu stvori bezbedno i sigurno okruženje za sve, uključujući i srpske zajednice.”

Zatim je podvukao: „Ta kampanja nikada nije bila usmerena protiv srpskog naroda. Naprotiv. Cilj je bio da se zaštite civili u širem regionu tako što će se zaustaviti akcije Miloševićevog režima, koje je međunarodna zajednica bila osudila.”

U celom intervjuu Stoltenberg je dosledno koristio formulaciju da je Nato bombardovao Jugoslaviju, ignorišući činjenicu da su vojnu intervenciju zapravo sprovele članice Alijanse, njih devetnaest, ne kao kolektivni organ Severnoatlantskog saveza, već kroz upotrebu komandne strukture Nato pakta.

Iako se poziva na Ujedinjene nacije, Stoltenberg izostavlja ključnu činjenicu da Savet bezbednosti UN nikada nije odobrio vojnu akciju protiv SR Jugoslavije. Umesto toga, navodi da je „međunarodna zajednica osudila politiku Slobodana Miloševića”, iako je reč pre svega o regionalnim akterima – državama članicama NATO-a i EU – koje su postupale bez mandata UN. Saglasnost Saveta bezbednosti nikada nije ni zatražena.

Dalje, intervenciji je pridao „istorijsku opravdanost”: „Istorija je pokazala da je akcija bila i neophodna i legitimna.” Ipak, ni u jednom trenutku nije demantovao tvrdnju da je bombardovanje sprovedeno na osnovu lažnih informacija.

Podsećanja radi, ključni povod za vojnu intervenciju bio je slučaj Račak, čiju je interpretaciju oblikovao Vilijam Voker, američki diplomata i bivši operativac CIA, tada u ulozi predstavnika Oebsa. Njegovo jednostrano i selektivno tumačenje događaja – izrazito naklonjeno albanskoj strani, a neprijateljski prema zvaničnom Beogradu – otvorilo je vrata za vojnu mobilizaciju SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke. Umesto formalne objave rata, korišćen je narativ o „sprečavanju humanitarne katastrofe”, čime je agresija pravno i politički izvedena van institucionalnih okvira međunarodnog prava.

Ostaje otvoreno pitanje: zašto su tadašnje zapadne administracije – pobednice Drugog svetskog rata i stalne članice Saveta bezbednosti, izuzev Rusije i Kine – dozvolile ovakav presedan i svesno zaobišle međunarodne pravne norme? Ko snosi odgovornost za posledice koje su iz toga proistekle? A posledice su i te kako osetili i Romi – ljudi koji nisu imali ulogu ni u politici, ni u vojnim strukturama, ali su postali kolateralna šteta istorije. Njihova tragedija se retko tematizuje u međunarodnim forumima, a još ređe dobija institucionalnu pažnju koju zaslužuje.

Bio sam u prilici da se sastanem sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom i ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim. Obojica dosledno ističu značaj poštovanja Povelje Ujedinjenih nacija kao temeljnog dokumenta za očuvanje međunarodnog prava i razvoj savremenog društva. Lavrov je posebno ukazao na to da su na 78. zasedanju Generalne skupštine UN upravo Nemačka, Japan i Italija bile jedine države koje su odbile da glasaju za rezoluciju kojom se osuđuje širenje nacizma. Time su, prema njegovim rečima, dodatno potvrdile dvostruke aršine u pogledu univerzalnih vrednosti.

U tom kontekstu, ruski zvaničnici naglašavaju da je Nato bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine bilo i ilegalno i vaninstitucionalno, jer je sprovedeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, smatrajući da se ovakve akcije mogu izbeći jedino kroz dosledno poštovanje međunarodnog prava i Povelje UN, kao osnove novog, pravednijeg svetskog poretka.

Kao neko ko je živeo na Kosovu i Metohiji od 1985. do 1991. godine, poznavao sam zajednice koje su kasnije pretrpele teške gubitke. Tokom bombardovanja 1999. godine stradali su i brojni civili, uključujući i Rome. Njihova naselja su uništavana, porodice raseljene i razorene, a mnogi su izgubili živote – često samo zato što su bili Romi. Postoje brojna svedočenja da su, na mestima gde su živeli Romi, pojedini lokalni saradnici sa albanske strane usmeravali Nato snage ka ciljevima, označavajući mesta pogodna za napad. Time su, prema tim iskazima, doprineli ciljanom uništenju romske zajednice – što u istorijskoj ravni podseća na zločine iz Drugog svetskog rata.

Posebno je bolno što su bombe koje su padale na civilna područja dolazile i iz nemačkih aviona. Tako su, po drugi put u jednom veku, Srbi i Romi – narodi koji su bili obuhvaćeni nacističkim rasnim zakonima iz Minhena, usmerenih protiv Roma, Jevreja, Srba i Slovena u celini, kao „nepoželjnih” naroda u ideologiji rasne čistoće – ponovo postali mete.

Sutra Zaboravljeni pogrom - Romska tragedija na Kosovu 1999. godine (2): Zašto smo, kao civilizacija, ćutali kada su Romi goreli u plamenu istorije?