Zašto albansko društvo na Kosovu uprkos podršci iz SAD i EU pokazuje antizapadne osobine?

"Homogenizovano oko osnovnog nacionalnog cilja albanskog ujedinjenja i opšteg širenja uticaja na Balkanu, koji je vezalo za uticaj i pomoć političkog Zapada, albansko društvo na Kosovu pokazuje jasne antizapadne karakteristike, a otvorilo se i za mnoge nezapadne uticaje, pre svega iz islamskih država, katkad i uz značajnu dozu radikalizma".

Priredio: Miloš Garić

Predstavnici aktuelne vlasti na Kosovu, na čelu sa Aljbinom Kurtijem, poput ostalih koji su im prethodili od leta 1999. godine, skoro svakodnevno ističu bliske veze sa kolektivnim Zapadom i govore o tome koliko je društvo na Kosovu uređeno u skladu sa najrazvijenijim zapadnim tekovinama, iako istovremeno brojni pokazatelji na terenu govore upravo suprotno. Težnja ka etnički čistom prostoru, agresija i netrpeljivost prema manjinama, radikalni nacionalizam, ideološka bliskost vladajuće partije Samoopredeljenje politici nekadašnjeg komunističkog lidera Albanije Envera Hodže, zloupotreba institucija, verski fanatizam, klanovska podela društva, sve to su odlike današnjeg Kosova koje se ne uklapaju u zvanično proklamovanu sliku stanja, kažu upućeni.

Gde se danas albansko društvo na Kosovu, kao najbrojnije i dominantno u svakom pogledu, zapravo nalazi kada su u pitanju vrednosti modernog zapadnog društva, i koliko u odgovoru na to pitanje leži i objašnjenje za aktuelnu krizu u odnosima Albanaca i Srba?

Prelazak iz prilične izolacije, u kojoj je albansko društvo bilo tokom skoro čitavog 20. veka, ka onome što je donela globalizacija u poslednjih 20 godina, proces je koji još traje i pitanje je kako će se završiti, smatraju sagovornici Kosovo onlajna, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i ekonomiju Aleksandar Mitić i diplomata Zoran Milivojević. Oni ukazuju da danas na Kosovu, uprkos drugačijim zvaničnim porukama, ima mnogo antizapadnih pokazatelja.

"Albanska zajednica na Kosovu i Metohiji je deo šireg pokreta za ujedinjenje albanskog naroda oko (velike) Albanije, i samim tim sebe tretira kao permanentnog borca, čvršćeg i ratobornijeg aktera u odnosu na političku Tiranu. Sama Albanija je dugo prolazila kroz periode izolacije ili samoizopštavanja u odnosu ne samo na susede na Balkanu, već i u odnosu na svet u celini, što je uzrokovalo i značajnu dozu opreznosti i netrpeljivosti. To je svakako uticalo i na albanske zajednice u okruženju, pa i na Kosovu i Metohiji“, kaže Mitić.

Uticaj radikalnog islama

Istovremeno, on ističe, da se panalbanski nacionalizam vezao za politički Zapad kao glavnog pokrovitelja i pristao je da bude njegov geopolitički instrument na Balkanu, naročito nakon kraja Hladnog rata.

"To je albanskom društvu donelo ogromnu zapadnu političku podršku, pa i i vojnu, naročito na Kosovu i Metohiji. Međutim, tranzicija iz konzervativne nacionalne poluizolacije do fanatične prozapadne globalizacije ostavila je svoj trag u albanskom društvu. Ono jeste homogenizovano oko osnovnog nacionalnog cilja albanskog ujedinjenja i opšteg širenja uticaja na Balkanu, međutim, ono istovremeno ostaje podeljeno po tradicionalnim, nešto manje verskim, ali svakako na linijama razdvajanja između starijeg konzervativnog društva – koje sebe vidi kao tvorca demografskog buma – i mlađeg, nešto liberalnijeg, koji je odgojen na prozapadnom narativu“, objašnjava Mitić.

Po njegovim rečima, albansko društvo na Kosovu i Metohiji takođe se otvorilo i za mnoge druge nezapadne uticaje, pre svega iz islamskih država, katkad i uz značajnu dozu radikalizma.

"Taj radikalniji islamski uticaj je protkan frustracijama stanovništva na Kosovu zbog vrlo teške ekonomske i socijalne situacije, besperspektivnosti. Optužbe stižu i na račun vlasti, odnosno generalno političke klase, ali oni uspevaju, čini se, da težište odgovornosti prebace na aktere koji, po njima, ne dopuštaju da Kosovo postane „samostalna, nezavisna država“. Dakle, na Srbiju i srpski narod svakako. Ali i na mnoge na Zapadu koji, po njima, ne rade dovoljno da zaokruže albanski nacionalni cilj, odnosno „samoopredeljenje“ ili „punu samostalnost“. Albanci su navikli da instrumentalizacijom pretnji nasiljem utiču na zapadni faktor da im pomogne da pritiskaju Beograd. To je svakako pomoglo i 1990-ih, ali naročito nakon 17. marta 2004. godine. Od tada, posebno tokom Bečkih pregovora o statusu pod posredništvom Martija Ahtisarija, Albanci su koristili argument da će se radikalizovati, pa i „podivljati“ ukoliko ne dobiju ono što traže“, dodaje Aleksandar Mitić.

Kako naglašava, tu taktiku „pretnje radikalizacijom“ vešto danas koristi i Aljbin Kurti.

Mitić podseća da je Kurti od svog  mentora Adema Demaćija nasledio miks levičarskih ideja o „samoopredeljenju“, ali zadojenih panalbanskim ultranacionalizmom i radikalnom akcijom.

"Po vrednostima za koje se liberalni Zapad nominalno zalaže, ova taktika je duboko „antizapadna“ jer je praćena verskom i etničkom diskriminacijom i nasiljem, ugrožavanjem svih vrsta sloboda. Na Zapadu to se toleriše iz isključivo geopolitičkih razloga jer je očigledno da je Zapadu geopolitički interes važniji od „zapadnih vrednosti“. Kurti ne vidi smisao niti vrednost u kompromisu. On smatra da ima dovoljnu zapadnu geopolitičku zaleđinu i da nema potrebe da se spušta ispod maksimalističke pozicije, čak  iako su mu stavovi i akcije suprotni svim vrednostima za koje se zalažu zemlje Zapada. Stoga stalno iznova instrumentalizuje svoju taktiku kontrolisane radikalizacije. Za njega je Zajednica srpskih opština, odnosno stvaranje bilo kakvog entiteta koji ne može u potpunosti da kontroliše, direktno ugrožavanje osnovnog nacionalnog i političkog cilja i ograničava puno albansko „samoopredeljenje“, zaključio je Mitić.

Vazalnost Kosova i neshvatanje političara

Među intelektualnom elitom u Prištini postoji određen broj onih koji otvoreno ukazuju na opasnosti koje su pred Kosovom zbog pogrešne politike koju vodi deo albanske elite.

"Lavina iz Beograda, ali i sa Zapada, nosi opasnost da ošteti ne samo Kurtija, već i Kosovo. Ova lavina je dugo pripremana. To je lavina prema licemernoj, zlostavljačkoj i nesposobnoj eliti, ali se čini i prema državi koja ne želi da postane država. U poslednjem slučaju, Kurti legitimno predstavlja tu većinu, koja građanskim delovanjem ne dokazuje da voli Kosovo kao državu. Moramo takođe da budemo jasni, SAD, odnosno NATO, mogu da drže Kosovo pod kontrolom i u sopstvenoj sferi čak i bez partnerstva sa vladama Kosova. To je apsolutno omogućeno Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine i rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 od 10. juna te godine, koji nemaju vremensko ograničenje i praktično nikakvo ograničenje nametanja volje vlastima. Nažalost, naši političari svih ovih godina nisu jasno razumeli vazalnost države Kosovo, koja je više bezbednosni nego demokratski problem. Mnogi od njih, uključujući Aljbina Kurtija, pokušali su da se ponašaju kao navodno suvereni političari, čak i u nelojalnosti prema SAD, a naša država je de jure i defakto država klijent, a ne suverena", naveo je nedavno u autorskom tekstu za prištinske medije univerzitetski profesor Miljazim Krasnići.

Ali, po svim aktuelnim pokazateljima, uprkos brojnim manama koje pokazuje projekat kosovske državnosti, ključne zemlje Zapada nastavljaju da mu pružaju snažnu i otvorenu podršku.

Karijerni diplomata Zoran Milivojević kaže za Kosovo onlajn da je pritisak na Srbiju da potvrdi državnost „Kosova“ ovih dana doživeo kulminaciju po principu „sad ili nikad“. 

"Zapadna koalicija Vašingtona i Brisela u tom cilju nastupa sa jasnim geopolitičkim interesom u kontekstu zaoštrenih globalnih kretanja koja za njih nisu povoljna, a dodatno u politički delikatnom vremenskom okviru pred ključne izbore u oba centra. Koalicija nastup bazira na evropskom planu koji je uobličen po nemačkom modelu dve nezavisne države i verifikovan u Ohridu („Ohridski sporazum“). Podrazumeva defakto priznanje „Kosova“ koje garantuje međunarodnopravni subjektivitet državi „Kosovo“ na način koji je politički jasan i pravno  nesporan. Privremene kosovske institucije u Prištini pod vođstvom Samoopredeljenja i njihovog vođe gospodina Aljbina Kurtija to čine nastojanjem da silom, represijom i protivpravno izmene faktičko stanje na terenu u srpskim većinskim sredinama i stvore ambijent za političko i pravno stanje i rešenje po principu „svršenog čina“. U ovome imaju prećutnu i logističku podršku zapadne koalicije“, ističe Milivojević.

"Enverizam“ i dalje ima jak uticaj

Kao glavni razlog ove kulminacije pritisaka on navodi da je „nezavisno Kosovo sada već očigledno neuspeo projekat zapadne koalicije“.

"Naravno u ovome je ključna odlučnost i vitalnost Srbije da se tome odupre neprihvatanjem samoodricanja uz nesporne argumente i principe međunarodnog prava, koji imaju široku globalnu podršku sa tendencijom jačanja, spoljnopolitičko i diplomatsko delovanje, otpriznavanja, principijelno postavljanje u drugim slučajevima kao Ukrajina itd. Međutim, važnu ulogu u neuspehu projekta „nezavisno Kosovo“ ima i unutrašnji „kosovski“ društveni i ideološko-politički kontekst na kome se bazira osnov društvenopolitičkog sistema sa vrednostima i kapacitetom za relevantan oblik državotvornog delovanja. Tačnije „nezavisno Kosovo“ nije uspelo ni na unutrašnjem planu, što je značajno doprinelo da projekat ukupno neuspe“, ukazuje Milivojević.

Prema njegovim rečima, sponzori „nezavisnog Kosova“ su pokušali da državu neprirodnim putem nametnu silom, počev od protivpravne vojne agresije NATO, zatim samoproglašenom nezavisnošću i priznanjem iste, a potom političkim pritiskom da se to i verifikuje u skladu sa važećim međunarodnim pravnim poretkom kao poseban (sui generis) slučaj.

"U toj operaciji važnu ulogu je trebalo da ima i unutrašnja politička sistemska verifikacija. Ali za nju je potrebna odgovarajuća politička elita za vođstvo i stepen društvene svesti i političke emancipacije za podršku i elementarni razvoj, što i danas na nivou kosovskog društva nedostaje. Glavna albanska elita sa kojom se gradi „nezavisno Kosovo“ danas ima tri izvora koji svaki na svoj način ima problem sa savremenim i dominantnim društvenopolitičkim kretanjima u Evropi i ovim prostorima. Prvi je komunistički iz korena „enverovske“ Albanije i tadašnje komunističke ideologije sve do kraja 80-tih prošlog veka. Značajni resursi aktuelne albanske elite na Kosovu i Metohiji sledbenici su te ideologije koja je imala osnov u režimu Envera Hodže i oslonce u dijaspori tih godina kroz organizaciju „Crveni front“. Drugi izvor je jugoslovenski, sa osloncima u panalbanskom nacionalnom smislu na Prizrensku ligu, ali pre svega na separatizam počev od 1974. i ustava SFRJ koji je ustanovio konfederalne elemente u organizaciji države, zatim preko ustanka na Kosovu iz 1981. i najzad otvorenog separatizma 90-tih godina prošlog veka. I on ima značajna uporišta i sledbenike u aktuelnoj eliti na bazi svojevremenog „Pokreta za Kosovo republiku“ koji je delovao i u zemlji i dijaspori“, navodi Milivojević.

Kao treći izvor u ovom slučaju on navodi separatizam iz 90-tih na čelu sa OVK čiji sledbenici čine i danas okosnicu vladajuće elite u Prištini.

“Enverovski i jugoslovenski izvori su u ideološko-političkom pogledu prevaziđeni u konkurenciji sa sada dominantnim u regionu i širem globalnom kontekstu, dok je OVK problematičan samom činjenicom da su neki elitni prvaci predmet međunarodnog pravosudnog tretmana (Hag), kao i zbog panalbanskog karaktera i militantnog pristupa u ostvarivanju političkih ciljeva. Iz ovakvih ideološko političkih izvora u uslovima jakog plemenskog i verskog (islamskog) sociološkog uticaja i ekstremnog nacionalnog poleta na panalbanskoj platformi, nije ni mogao da nastane društveni ambijent za politički i društveni sistem podoban aktuelnim društvenopolitičkim kretanjima u okruženju. Najbolja ilustracija je aktuelna vladajuća elita u Prištini na čelu sa Samoopredeljenjem čija je ideološko-politička platforma ekstremni levi nacionalizam najbliži „enverovskom“ izvoru i projekat nacionalnog albanskog objedinjenja na celom balkanskom prostoru (Velika Albanija)“, kaže diplomata Milivojević.

Nesklad sa Zapadom, ali cilj isti

To je, po njegovim rečima, u neskladu čak i sa ciljevima neposrednih podržavalaca „nezavisnog Kosova“, jer dovodi u pitanje ceo njihov geopolitički koncept za region, programiran na osnovama NATO intervencije 1999 i samoproglašenja 2008, naročito sada imajući u vidu rat u Ukrajini i na Bliskom Istoku i novu preraspodelu moći u globalnim razmerama.

"Nesklad na relaciji Priština – zapadni sponzori direktno se ispoljava odbijanjem Prištine da koriguje tvrd politički maksimalistički pristup - albanska država "Kosovo“ po svaku cenu, i da potom deluje na linijama zapadnih interesa u pokušaju da se stvore uslovi (ZSO) za otopljavanje srpskog stava u procesu pregovora o normalizaciji. Važan razlog zašto se taj nesklad ne kažnjava od strane zapadnih sponzora leži u zajedničkom cilju - potvrdi "nezavisnog Kosova“. Tom cilju je podređena i podrška problematičnom unutrašnjem društvenopolitičkom sistemu u Prištini kako se ne bi doveo u pitanje argument o nespornoj državnosti na delu. Naprosto, prećutna podrška tvrdom maksimalističkom stavu samo o priznanju i problematičnom ideološko-političkom panalbanskom konceptu Prištine sa merama koje preduzima za njegovu realizaciju (represija, pravno nasilje), proizilazi iz kompatibilnosti ključnog cilja obe strane-potvrde "nezavisnog Kosova“, zaključuje Milivojević.