Ženski rodoslov

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Nedavno je književni istoričar Vladan Bajčeta objavio zanimljivu „stvaralačku biografiju“ Slobodana Selenića u kojoj, naravno, ima dosta reči i o Selenićevom komercijalno verovatno najuspešnijem romanu: „Prijatelji“. Budući da je reč o romanu „o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka“, neki teoretičari su već pre nekog vremena razrađivali ideju da se u ovom romanu, između ostalog, sažima i tipičan odnos prema Albancima kao narodu, banalno govoreći, „manje duhovnom od Srba“. Naročito radikalne varijacije na tu temu nalazimo u jednom romanu Đorđa Balaševića gde jedan od likova izgovara često zloupotrebljavanu repliku („Zlo je tamo. Nakotili se došljaci iz susednog mraka, iz zemlje bez istorije, bez ptica, bez slikara, balerina, violončelista.“) odnosno u jednom zloglasnom zapisu iz dnevnika Dobrice Ćosića koji umalo nije dobio i sudski epilog.

U delu srpske javnosti i danas postoji zabluda da na Zapadu Albanci (u pozitivnom kontekstu) postoje isključivo kao nekolicina vrhunskih fudbalera, odnosno dve svetski poznate pop pevačice (Rita Ora i Dua Lipa). Srećom to nije opšti stav. Tako, eto, zahvaljujući dvema beogradskim izdavačkim kućama, ovdašnja čitalačka publika odnedavno može da se upozna sa delima dve veoma zanimljive autorke albanskog etničkog porekla.

Kažem, „albanskog etničkog porekla“, umesto jednostavnije „dve albanske književnice“, zato što knjige o kojima želim da pišem nisu napisane na albanskom jeziku, nego na italijanskom i engleskom. Autorke su, međutim, nesumnjivo Albanke, kao što su im teme neraskidivo vezane za Albaniju.

Prvu autorku sam imao priliku i lično upoznati na jednom zajedničkom književnom nastupu u Nemačkoj pre petnaestak godina. Već tada je imala reputaciju ne samo u Nemačkoj nego i na engleskom govornom području. Zove se Ornela Vorpsi, a taj njen najčuveniji roman s kojim se proslavila širom sveta objavila je u Beogradu nedavno, u prevodu na srpski iz pera Aleksandra Levija, izdavačka kuća „Štrik“. Roman se zove „Zemlja u kojoj se nikad ne umire“. U prozi koja deluje autobiografski raspreda se „o odrastanju junakinje u Albaniji za vreme Envera Hodže, u jednoj zemlji u kojoj ljudi nikako ne umiru, jer su tako snažni i iskonski i nepobedivi, ali gde je opasno biti lepa žena ili neupućeno dete koje rado prihvata slatkiše od staraca, ili čovek koji će reći šta misli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U ovoj zemlji, i tolikim zemljama, ljudi ne umiru – oni samo nestaju“. Rečima jednog njujorškog kritičara, roman je zbirka anegdota, pričica i vinjeta iz Albanije osamdesetih godina prošlog veka koje istovremeno ilustruju i breme totalitarizma, ali i kvarljivost „ljudskog materijala“ odnosno karakterne mane ljudi pod pritiskom političkog bremena.

Ornela Vorpsi je rođena 1968, dok je Lea Ipi jedanaest godina mlađa. Njenu autobiografsku knjigu pod naslovom „Slobodna“ s podnaslovom „Odrastanje na kraju istorije“ objavila je u prevodu na srpski beogradska „Geopoetika“. Prevod potpisuje Ivan Janković. Dve pomenute knjige zahvalne su za paralelno čitanje jer su ponešto slične, a ponešto različite. Razlike potiču što iz generacijske razlike autorki, što iz žanrovskih zakonitosti. Knjiga Ornele Vorpsi je ipak roman, usprkos autobiografskim elementima. Knjiga koju je napisala Lea Ipi je pak jasno nefikcijska, memoarska. Svoje formativne godine, ova autorka je provela u Draču, u Enver Hodžinoj Albaniji. Ona potiče iz vrlo ugledne porodice, pošto joj je pradeda bio albanski premijer dvadesetih godina dvadesetog veka. Knjiga je 2022. godine dobila nagradu Ondače, Kraljevskog književnog društva, nagradu Slajtli Fokst, za najbolje prvo biografsko delo, bila je u najužem izboru za nagrade „Kosta“, „Bejli Giford“ i „Gordon Birn“.

I Ornela Vorpsi i Lea Ipi spadaju u „prvi ešalon“ današnje evropske umetničke i akademske scene. Osim što je književnica, Vorpsi je i ugledna fotografkinja, dok Lea Ipi predaje političku teoriju na čuvenoj Londonskoj školi ekonomije. Iako kao literarne autorke ne pišu na maternjem jeziku, njihovo delo u širem smislu pripada korpusu albanske kulture. Iz više razloga je dobro i korisno da su se njihove knjige pojavile u prevodu na srpski. S jedne strane, obe su vredno čitalačko iskustvo, a s druge mogu pomoći u otklanjanju predrasuda koje deo naše javnosti još ima prema Albancima. Geografija je sudbina i Srbima je namenila da žive ili sa Albancima ili pored Albanaca. I u jednom i drugom slučaju, korisno je o tom narodu više znati.