Jelica Kovačević o ulozi u predstavi „Crveno i zlatno“: Jefimija je obličje svake srpske žene

Glumica Jelica Kovačević, koja u nagrađivanoj predstavi „Crveno i zlatno“ tumači lik Jefimije, kaže da za nju prva srpska pesnikinja predstavlja heroinu koja treba da bude „naličje i obličje“ svake Srpkinje, koja je ne samo tradicionalna, već i učena i diplomatski vešta, dodajući da i sama odgovore na lične probleme nalazi upravo u takvoj srpskoj ženi.

Radnja predstave „Crveno i zlatno“ smeštena je u period nakon Kosovskoj boja, a fokusirana je na dve junakinje - Jefimiju i kneginju Milicu, čije su odluke, prema rečima autora komada Božidara Kneževića - težine planine, simbolički prikazane kroz crvenu boju kao krv žrtava Kosovskog boja i zlatnu kao svetlost nade.

Kovačević za Kosovo onlajn kaže da se sa Jefimijom „dublje susrela“ upravo kada je počela da radi na ovoj predstavi.

„Tada sam zbog svoje unutarnje srpske radoznalosti, a onda i zbog uloge malo dublje ušla u lik Jefimije. Za mene je ona heroina. Ona treba da bude naličje i obličje srpske žene, ne samo tradicionalne, već i učene. Žena koja je znala mnoge jezike, o kojoj je pisao Konstantil Filozof, naša prva diplomatkinja u 14. veku, bila je desna ruka kneginje Milice i kneza Lazara“, rekla je Kovačević.

Predstava je premijerno prikazana u Parizu, a na festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi osvojila je nagradu za najbolju režiju.

Kovačević podseća da je Jefimija prva srpska pesnikinja koja je napisala „Pohvalu knezu Lazaru“ i pesmu posvećenu preminulom sinu Uglješi, i da se nesebično žrtvovala, ostajući da sa kneginjom Milicom rukovodi zemljom i zajedno sa njom bude „vojskovođa pokosovske Srbije“.

Najveća motivacija Milice i Jefimije, dodaje glumica, bila je da sačuvaju Srbiju, pokoljenja, jezik i tradiciju. Kako kaže, upravo ono za čime srpski narod vapi, a da toga nije ni svestan i iz čega je i nastala inspiracija za predstavu.

Priča da se u komadu motiv pravoslavlja ogleda kroz dilemu Jefimije i Milice o udaji Olivere za turskog sultana Bajazita, koji je za mladu princezu ponudio zlato i teritorije, što su srpske heroine odbile, tražeći samo da se mošti Svete Petke prenesu iz Trnova u Srbiju.

Kovačević smatra da je potrebno više predstava o Kosovu, o srpskoj istoriji i tradiciji, navodeći da je ona ovaj projekat pokrenula iz potrebe za svešću o nasleđu, što je prvo lično osetila, a zatim i publici prenela.

„Treba više da se posvetimo tome, pogotovo što ovo savremeno vreme nosi neko drugo breme i smatram da će tek mladi naraštaji imati problem sa definistanjem onoga što jesu, sami sa sobom, unutar njih samih“, rekla je Kovačević.

Govoreći o ženskom kosovskom nasleđu, istakla je da su za nju muški i ženski princip jedno i da je potrebno vratiti se porodici i tradiciji koje su narušene u okviru globalnog sistema.

Ukazala je na važan monolog u predstavi, u kojem se protagonistkinje obraćaju direktno publici, dodajući da su mnogi koji su pogledali predstavu, nakon nje postali svesni sebe.

Lično je, priznaje, „postojanija“ otkad igra ulogu Jefimije, jer je to zapravo potraga za majkom, ženom i Srpkinjom u njoj.

„Kada god mi je bilo teško, u nekim mojim ličnim odlukama, u karijeri, u privatnom životu, kada sam se pitala 'pa zašto ja kao žena moram da odlučujem o tim stvarima kada su mi potrebna muška leđa', odgovore sam nalazila baš u srpskoj ženi“, rekla je glumica.

Prema njenim rečima, glavna poruka predstave je da srpski narod treba da osvesti „da nosi veliki kosmos u samom sebi“, kao i da mladi naraštaji treba da uče o sebi, počevši od opipljivog nasleđa koji su im ostavili praoci, uključujući 1.300 crkava na Kosovu.

„Samopouzdanje nacije će biti ojačano kroz svest o nasleđu i kroz spoznaju toga šta imamo i ko smo i da možemo više da verujemo sami u sebe, a samim tim i u druge“, zaključila je Kovačević.

Predstava „Crveno i zlatno“ nastala je po tekstu Božidara Kovačevića, koji naglašava snagu reči i odluka koje Milica i Jefimija donose, dok reditelj Ivica Vidaković uspešno vodi publiku kroz slojevitu simboliku predstave.

Kneginju Milicu tumači Dragana Vujić.

Kostimi Verice Rakočević, scenografija Zorana Čalije i muzika Ninoslava Ademovića dodatno doprinose autentičnosti i emotivnoj snazi predstave, čije će naredno izvođenje biti 17. decembra u Kulturnom centru Čukarica u Beogradu.