Književnik Petar Sarić: Kosovo je Biblija naše duše i zavičaj svih Srba

Podno Šar-planine, u kući pored puta Uroševac – Prizren, živi književnik Petar Sarić i u devetoj deceniji života sprema novi roman “Klobuk”.

Sarić je, u intervjuu Večernjim novostima, poručio da je ostao na Kosovu jer je ono Biblija naše duše i zavičaj svih Srba.

“Ostao sam na Kosovu ne odvajajući se mnogo od onoga što sam, kao dete, poneo sa sobom. Istovremeno, saznavao sam svet za koji nisam znao da postoji. Nisam znao da postoji takva mržnja među ljudima. Sve vreme branio sam se i od nje, ali ne znam koliko sam uspeo. To traje, da ne verujete, preko šezdeset godina, a sad se još i zahuktava. Ali, iako imam 82 godine, naiđe da se osećam kao dečak, kad sam bio najsrećniji.... Počnem da pevušim. Na Kosovu ima puno razloga za strah, ali bez tog straha, čini mi se, da bih i ogluveo i oslepeo. Život sa strahom takođe je život. Nisam siguran da bih u najluksuzijem beogradskom stanu dobro spavao”, kaže Sarić.

Pamtimo vašu rečenicu sa dodele nagrade "Meša Selimović": "Sa kosmetskog kućnog praga vidi se ceo svet." Dokle sad sežu ti vidici? Preti li nam sudbina Hazara?

“Narodne pesme i "Gorski vijenac" slušao sam kao dete i, cele ili u delovima, znao napamet. I očeve i majčine reči; i igra nas dece, čuvaju me, i danas, na Kosovu. Kosovo je Biblija naše duše, zavičaj svih Srba. Onih koji su na njemu rođeni, žive i sahranjuju se; i onih koji na njemu nisu rođeni, ali su vek proveli na njemu; i onih koji su ga jednom ili više puta posetili; ali i onih koji na njemu niti su rođeni, niti su imali prilike da kroče na njegovo tlo. Malo je naroda koji poseduju takvu svetinju kao što mi imamo Kosovo; ono može više puta biti okupirano, ali nikad, dok bilo gde bude postojao taj njegov čovek, oduzeto i otuđeno”.

Kaže se da okupatori imaju strah, okupirani nadu. Šta vi mislite?

“Dobro je taj rekao. Okupirani se uvek nada, okupator uvek strahuje. Uhapšeni, ako zna da je pravedan, slobodniji je od onoga koji ga je utamničio”

Peter Handke, i večna uspomena na vreme ljudskosti. Zaboravljeno je, izgleda da mu je prištinsko "Jedinstvo" štampalo knjige, a vi ste tada bili direktor izdavačkog sektora.

“Da, u ono vreme kad se na Kosovu i Metohiji razgorevala vatra mržnje, objavili smo u ‘Jedinstvu’ dve Handkeove knjige. Promocija ‘Zimskog putovanja, ili pravde za Srbiju’ bila je najveća kulturna svečanost u Prištini. Mnogo kasnije sreo sam se s Handkeom u Velikoj Hoči, u kojoj je boravio kao dobrotvor. Ništa nije morao da kaže, sve se videlo na njegovom licu. A ja sam, tada, rekao da bi mu trebalo podići spomenik u Beogradu, tu negde na Kalemegdanu”.

Čemu bi trebalo sve da se povinuje narod koji ima svoje Kosovo i Metohiju?

“Mora da se vraća i povinuje svojoj slozi. Stalno da vežba složenu veštinu opstanka. Njegovo je ono po čemu ga drugi prepoznaju i mora, uvek, ponovo da ga osvaja, sa svešću da niko nije siguran kada je počelo to osvajanje ni kada će se završiti. A, valja oslušnuti i onog koji veruje da bi bilo najbolje da se nikad ne završi. Tu je zametak neslućenoj mitskoj snazi, kojoj nikakva fizička sila ne može da naudi”.