Kosovo u glasu Jordana Nikolića, od dueta s Pagarušom do Živke Sirinićke

Neobičan je slučaj Jordana Nikolića. RTS je objavio priču o njemu, kao jedinom intelektualcu među kolegama pevačima, kroz decenije i epohe. Osim što je učio školsko pevanje, on je čovek humanističkih nauka koji je na Filološkom fakultetu diplomirao jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Pevač za koga se govorilo da zvuči "autentično", počeo je naprotiv s drugoga kraja, obrnutim putem; rodivši se na izvoru, u Prizrenu, živeći na izvoru - paradoksom - bio je potpuno udaljen od izvora.

Snimao je prvo, po modi, grčke pesme, snimio čak i "Bonđorno tristeza", čuvenog Klaudija Vile, u Jugoslaviji silno voljenog italijanskog pevača. Pevača s valjda najvećim uticajem od svih na naše zabavne tenore. Tako i na Jordana koga su u Prištini, gde je debitovao, čak zvali "Jordan Napolitanac".

I sam divan tenor, upravo belkanto tenor, pevač koji ne zna sasvim šta će s tim instrumentom od glasa, on gleda svuda, peva svašta. Peva i narodne pesme, kako drugo, s najboljom, s Danicom Obrenić, i s neposrednom zemljakinjom Nedžmijom Pagarušom - u vreme dok je tako nešto moglo.

Tačka obrta bez sumnje susret je s radom i ostavštinom Miodraga A. Vasiljevića, verovatno najznačajnijeg srpskog etnomuzikologa, čoveka koji, osim što je ostavio impresivan broj teorijskih i pedagoških radova, neposredno „terenski" skupljao narodno stvaralaštvo po svim krajevima Srbije (čak i šire, po čitavoj Jugoslaviji), zapisavši i sačuvavši ogroman broj pesama. Među njima i srpske pesme s Kosova i Metohije.

Jordan koji je dugo tražio sebe, lutao, preko toga neprocenjivog blaga izgleda da je, tamo kasnih šezdesetih, shvatio: neposredni zavičaj, tu je sve. Ali tu je sve u neskladu: pesme u kojima je ključ za razumevanje toliko toga suštinskog, najskranutije su. I onda napokon - odluka koja se pretvara u misiju: od onda snima samo kosovske pesme, najvećim brojem po zapisima samog Vasiljevića.

To je opus bez paralele, opus koji nije za arhive niti ga se može svoditi na nostalgične ili školske emisije i programe o muzičkoj baštini. U tim pesmama, tih šezdesetak naslova, upisana je i istorija njihove promene, onako kao što im se značenje menjalo kako se menjala sama istorija. A iz toga i razumevanje tih pesama - od trena kad su snimljene i njihove recepcije tada, preko zaborava, do strašnog momenta njihovog ponovnog oživljavanja i akutnosti. Ona se javila tek kada je mestu, podneblju odakle su pesme došle, kulturi, predelima, čitavom jednom životu i čitavom jednom narodu, zapretilo da nestanu iz zajedničkog krila ove zemlje, u trenutku kad im preti da prestanu biti njen deo. 

Znajući zapravo malo i slabo taj kraj, u neskladu s njegovom važnošću po konstitutivnost, po građenje onoga što se zove identitet, pripadnost, koreni, duhovnost, mi smo i pesme toga kraja vezali u kolektivnom sećanju za nešto što pripada pre zajednici nego civilizaciji. I tu bi čovek, kao kondicioniran, pomislio odmah na planine visoke i preteće, gde „džanum, zajde slunce međ dve planine" , na „sive sokole", na divlju prirodu, a kad se siđe tamo gde žive ljudi, već je „u selo kavga golema", gde su zidovi avlija visoki, svuda opasnost i mrak, gde „zadunuše sabazorski vetrovi", i sve je pomisao na seoca s belim kućicama, i na usamljene manastire.

U pesmama koje je snimio i izveo svojim prefinim glasom, "glasom kao klarinet", doneo je Jordan svet drugačiji sasvim, svet o kojem većina nije imala pojma. Prvo misterioznu, svojim zasebnim pečatom obeleženu melodiku i akordaciju, na česte neparne ritmove, melodije među najlepšima uopšte. Ima li šta tako efektno kao već uvod u „Ajde Jano", pa melodija čudesna, i onda tekst koji pokazuje svu razliku mentaliteta toga kraja ali i važnog dela naše psihologije uopšte, u tom pozivu da se raskući i rasproda sve što se ima. A zašto? Tako! - „samo da igramo". Rebeka Vest savršeno je razumela upravo taj deo pišući o našoj psihologiji.

S druge strane, ima li išta tako čisto i belo, neukaljano kao što je goranska "Marijo, deli bela kumrijo", gde na božanstvenu slatkogorku melodiju "aga" pita Mariju:

"Što ti je, Maro, krotko mori ‘odenje?
Što ti je, Maro mori, t'io, mori zborenje?"

"Krotki hod" i „tihi govor", u pesmi što je sama krhka i tanašna kao lane, prefinjena kao breza. Kao mimetički opisujući to "krotko ‘odenje", instrumentalni uvod, kako ga orkestri sviraju, na početku drugog takta pravi pauzu od jedne dobe, kao da zaustavljajući muziku hoće dočarati taj hod, a slušaocu, ako zna da čuje, zaustaviti i sam dah, da zagrcne od te stanke kao ošamućen. Ne može ovaj mikrodetalj muzički i značenjski biti slučajan. Naš klasični teoretičar muzike Berislav Popović, mistično i tačno, kaže: „pauze skupljaju energiju".

Najznačajnije, i najteže: i tekstovi i pojmovi u njima odjednom se menjaju i otkrivaju drugačije znakovlje. Tako „Jevki Zamfirovki" koja „na vrata seđaše i - u knjigu gledaše" dolazi Maksim Kujundžija i pita je bi li pošla za njega, ali ona i dalje „u knjigu gledaše".

Tu jedan peva Đurđi - "kad sum bil mori Đurđo, sum šetal, mori Đurđo, sva naša Srbija", peva da je putovao;  tu „Kroz čaršiju prođe moje Lenče", a „sokak na karanfil miriše", tu je „U Prizrenu zelena jabuka" gde „tri bećara idu" i udvaraju se; tu se, u možda najlepšoj i muzici i priči, u pesmi "Udade se jagodo" neka Živka Sirinićka udala za Đorđa Đakovca, pa kad to čuo Mika Prizrenlija - "kaj da se pomami"...

Šta je ovo sve? Devojke "gledaju u knjige", kujundžije i kujundžiluci, putovanja, čaršije, sokaci, bećari, kafane, udvaranja. Prvi put postali smo svesni da je postojao život gradski, nestali život starih gradova i prizrenskih, pećkih i đakovičkih Srba. Čitav jedan svet.

Kako je zabolelo to otkriće kad su se u poslednjih dvadeset godina, a kao prvi put, kao rasanjenima i u neverici, počele neobjašnjivim intenzitetom da se vraćaju baš te pesme i da se pevaju uporno, inadžijski, s ljubavlju, gubitničkom možda, ali ljubavlju iskrenom i bolnom. Jordan Nikolić glas je koji je prvi propevao i postavio zalog za pamćenje, ne znajući kad je te pesme snimao da će od Kosova i Metohije skoro samo one i da ostanu.

Ali bilo je i drugih naroda, brojnijih i jačih, koji su gotovo nestajali, no pamćenje se čuvalo uprkos tome, čuvalo tvrdoglavo, nesalomivo, iz naraštaja u naraštaj - kroz reč, kroz zapis, predaju, zavet, i kroz pevanje, naročito kroz pevanje.

Pa kad toga sveta više nema i nema ni nas tamo, da živi makar ovako. Dok se podsećamo da se Živka Sirinićka udala za Đorđa Đakovca. I da pamtimo da je bilo protiv njene volje: „...mene dali - nesu me pitali."

Dok to pamtimo, nije još gotovo.