Nagrada publike za film Luke Popadića "Pravi Švajcarci" o integraciji u uniformi

Na 59. Filmskom festivalu filma u švajcarskom Soloturnu nagrađen je film švajcarsko-srpskog režisera Luke Popadića “Pravi Švajcarci”, prenosi švajcarski javni servis SRF.

Ovaj dokumentarni film, priča o identitetu i lojalnosti tri švajcarska oficira stranog porekla, dobio je nagradu publike.

Tri švajcarska oficira, Saad, Turuban i Andrija, glavni su likovi u dokumentarnom filmu Luke Popadića.

Popadić je najpre planirao da snimi obimni dokumentarni film pod nazivom „Velika vežba“ o švajcarskoj vojsci, a tokom svojih mnogobrojnih putovanja u inostranstvo i pažljivog posmatranja drugih vojski, Popadić je prepoznao osnovnu prilagodljivost švajcarske vojske.

"Pri odlučivanju o temi dokumentarnog filma, krećete u potragu. Tokom svog školovanja za režiju filma u inostranstvu, polako mi se kristalizovala želja da se fokusiram na temu migracija u švajcarskoj vojsci“, rekao je on za švajcarsdke medije.

Popadić je završio osnovne i master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a taj period od 2009. do 2014. godine, u domovini svojih roditelja, imao je poseban uticaj na njega.

"U tom periodu svog života suočio sam se sa pitanjima o svojim korenima i iznenada shvatio da sam mnogo čvršće ukorenjen u Švajcarskoj nego što sam to pretpostavljao“, kazao je on.

Na brojnim filmskim festivalima, od Kine do Berlina, gotovo mu je neverovatno često postavljano isto pitanje kako je moguće služiti u švajcarskoj vojsci kada ste poreklom iz Srbije.

To pitanje je inspirisalo Popadića da snimi dokumentarni film o "Sekondosima“, kako se nazivaju deca migranata u Švajcarskoj, pa je umesto “Velike vežbe” nastao film "Pravi Švajcarci”.

U Švajcarskoj je potraga za sponzorima za njegov najnoviji projekat bila teža nego što je očekivao, te se susreo sa predrasudama i skeptičnošću.

"U švajcarskoj filmskoj industriji ima mnogo ljudi koji su protiv vojske, to su mi jasno stavljali do znanja. Stoga je bilo znatno teže nego što sam prvobitno mislio obezbediti finansiranje za dokumentarni film”, dodao je Popadić.

Švajcarska vojska se ističe svojim vojnim sistemom, u njoj samo oko pet odsto vojnika služi profesionalno ili na određeno vreme. Svi ostali pripadnici vojske su vojni obveznici koji se regrutuju u dobu od 18 do 34 godine, dok su pozivi za oficirske i specijalne dužnosti mogući do 50. godine.

"Kvalitet naše vojske odražava snagu našeg naroda – koliko smo dobri kao narod, toliko je dobra i naša vojska; i baš koliko smo loši kao narod, to se takođe vidi i u našoj vojsci“, rekao je Popadić.

Dodao je da je švajcarska vojska kada je reč o integraciji migranata u svojim redovima krenula dobrim putem i pokazala se izuzetno prilagodljivom.

"Vojska ne pravi razlike na osnovu vere; svako se tretira jednako, bez obzira da li je hrišćanin, musliman ili budista. Možda kulturna razmena traje malo duže, jer Švajcarska, zbog svoje unutrašnje pozicije, za različite procese zahteva vreme. Ipak, kao zemlja, nalazimo se na dobrom putu“, ocenio je Popadić.

Njegovo delo govori o Sadu, Turubanu i Andriji, švajcarskim građanima s tuniskim, šri lankanskim i srpskim korenima.

"Na početku su tri glavna protagonista, svi oficiri Švajcarske vojske, bili prilično skeptični. Osećala se određena rezervisanost. Dodatna prednost bila je ta što nisam bio samo filmski stvaralac, već i sam oficir Švajcarske vojske“, ukazao je Popadić.

Njegov film prikazuje duboku povezanost građana s vojskom. Jer, za Sada, Turubana i Andriju, njihove priče su fascinantno ogledalo dužnosti, identiteta i predanosti svojoj zemlji Švajcarskoj.

Popadiću, koji je rođen u švajcarskom Badenu, ovo je dokumentarni prvenac, a pre toga stekao je ime brojnim nagradama za kratke filmove.