Ambivalentnost

Zapadna politika je tokom 2022. godine napravila suštinsku promenu u dijalogu Kosova i Srbije. Od težnje ka cilju "sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma" do "sporazuma o normalizaciji". Prvo „normalizacija“, pa „inkluzivnost“.

Kako je rat u Ukrajini uticao na neočekivan način i kako će se dalje razvijati?

Pod jedan

Ako se osvrnemo unazad, 2022. godine videćemo dva događaja koja imaju primarni uticaj na dešavanja između Kosova i Srbije, a samim tim i na živote građana Kosova i Srbije.

Prvi razvoj događaja je rat koji je Rusija započela u Ukrajini. Ovaj rat je imao svoj izuzetan uticaj na energetsku, prehrambenu i finansijsku sigurnost širom Evrope, pa čak i širom sveta. Život je poskupeo, krediti takođe i na kraju će perspektiva razvoja Evrope zavisiti od brzine i sposobnosti koje ima i moraće da kreira jedinstvenu politiku ne samo da prevaziđe ovo vreme neizvesnosti, već i da izgradi više integrisanu i bezbednu Evropu na kraju rata u Ukrajini.

U odnosima Kosova i Srbije, rat u Ukrajini je istakao ono što je bilo evidentno tokom ovog veka (i prethodnog), uticaj koji Rusija ima na Zapadnom Balkanu, pozicionirajući se uz Srbiju i protiv Kosova. Neposredan rezultat ovakvog pozicioniranja bila je nepromenjena pozicija Srbije da verbalno i u UN osudi rusku agresiju u Ukrajini, ali da se ne svrstava sa drugim evropskim zemljama u preduzimanju sankcija Rusiji.

Pod dva

Srbija je izabrala ovaj put, koji je mnogima isprva izgledao da svesno slabi njenu pregovaračku poziciju (i njenu međunarodnu poziciju uopšte). Dakle, mimo medija bliskih vlasti, možda je samoj vladi bilo potrebno toliko jasno prorusko pozicioniranje da je prvih meseci ruske agresije rat u Ukrajini Putinovim rečnikom nazvan „specijalnom operacijom“. Ali, mimo stvarnog proruskog raspoloženja koje postoji među građanima Srbije, procena šefa Srbije bila je da će zauzimanjem proruskog stava (ili dogovorene „neutralnosti“) pozicija Srbije biti ojačana.

U ovoj računici u Srbiji je ocenjeno da EU (i SAD) više nemaju kredibilne štapove i šargarepe prema Srbiji. Bilo bi nemoguće misliti da će Srbiji biti uvedene sankcije zbog nesvrstavanja njene spoljne politike sa EU, štaviše, Srbija javno traži da se ta spoljna politika uskladi kada bude blizu integracija kao članica EU, a ovaj datum se ni ne pominje, čak ni za period od deset godina. U ovoj situaciji, kada EU nema više šta da ponudi iz paketa evropskih integracija (Srbija već ostvaruje liberalizaciju viznog režima, status kandidata, IPA fondove itd.), Srbija je odlučila da se kladi na drugi scenario.

I, u ovoj situaciji, zapadna politika, uključujući i SAD, postavljena je da „ne dozvoli Srbiji da ide ka Rusiji“.

Ovo pozicioniranje je direktno uticalo na promenu zapadne politike prema dijalogu Kosova i Srbije.

Odnosi Kosova i Srbije su identifikovani kao nedovršeni sukob i sa (kontrolisanim) krizama poput one sa tablicama i barikadama ušli su u segment evropske bezbednosti. I bez boljeg odgovora od nastavka briselskog dijaloga (sa vrlo ograničenim uspehom) u zapadnoj politici je došlo do prestrojavanja. Više se neće težiti cilju „pravno obavezujućeg konačnog sporazuma“, kako je cilj briselskog dijaloga nazivan deset godina, već će se sada težiti „sporazumu o normalizaciji“. Ovaj sporazum treba da obezbedi da dve države normalizuju međusobne odnose, ali bez međusobnog priznavanja, što je bio ili je mogao biti cilj poslednjih deset godina.

Ovo je sada francusko-nemački predlog (koji Borelj naziva evropskim planom). Dakle, Zapad je prešao na politiku od dva koraka: prvo „sporazum o normalizaciji“, pa kada dođe vreme, međusobno priznanje.

Pod tri

Promena zapadne politike nastala je iz tumačenja realnosti koju je proizveo rat u Ukrajini i pozicioniranja Srbije prema njemu. U ovoj situaciji, kada Zapad nastoji da odvuče Srbiju od sebe i od Rusije, nisu identifikovani načini pritiska ili namamljivanja koji bi naterali Srbiju da potpiše sporazum na osnovu uzajamnog priznavanja. Štaviše, u Srbiji je takođe teško postići sporazum o normalizaciji koji bi Kosovo kvalifikovao kao ravnopravnu državu sa Srbijom. U tom kontekstu, EU i SAD su izračunale da se mora postići sporazum koji „normalizuje“ odnose do 2023. godine, čak i ako ovaj sporazum nije sporazum o međusobnom priznavanju.

Ovo je jedna polovina interpretacije realnosti koju proizvodi rat u Ukrajini i pozicioniranje Srbije u njemu. Drugu polovinu Kosovo mora da odredi sadržajem sporazuma sa Srbijom, a to je da se Kosovo jasno plasira kao ravnopravna zemlja u procesu integracije u NATO i Evropsku uniju.

I, ne više kao „evroatlantska perspektiva“, već kao legitiman pregovarački proces.

Piše: Veton Suroi, publicista, novinar i političar iz Prištine